Oktobar je, a u sobi miris prolecnog cveca...
Taj miris gusi...
Jednostavno zavodjenje... kao uzimanje slatkis detetu...
Postoji neko cudno, izvesno, divljacko zadovoljstvo u tome...
Otkrivam, i otkrivam da je neka druga u meni...
Ona cije srce lako otvrdne...
Ona koja moze da ignorise ljubomoru i prekore... da ignorise milion pitanja: gde si? S kim si bila? Reci da me volis-zasto to tesko kazes?
I lezeci tu gde su dve decenije dve sekunde a deset godina je juce... ono sto je bolno nece da odluta kao inace, vraca se u krugovima... vraca se sa tolikom upornoscu koju ne mogu da kontrolisem...
Prezirem sve ove slabosti...
Prezirem taj mazohizam u njima...
I jedino o cemu mislim jeste minimalan broj lazi koji ce mi osigurati odlazak... odlazak iz jos jednog kruga...
Pošalji komentar