Sve je to bilo negde neizgovoreno...
Kao da je tako lako usetati u neciji zivot...
Kao da je lako kad gledas kako se pretvaraju da im je stalo...
Zar se sve to moze ostvariti u tren oka?
Kao da za takvo nesto ne treba vreme, petlja...
Onda se ispostavi da i pored velike zelje da se dokaze, to sve sto se hoce ne znaci NISTA...
Potajno sam zelela da sve lazi imaju granice... da nema lazi...
Ali, neko odustane, neko ne... zato nas ponekad deli citav svet...
Samo sam imala osecaj da ne mogu napred... nazad povratka nije bilo...
Pa shvatih da postoje mogucnosti za sve nas... da nema carolija u lutanju vec u ostajanju...
Ma koliko mi se cinilo banalno... neshvatljivo...
Samo sam osmehom odlozila bol... umotala sam svu bol u jedan jedini osmeh...