Miris koji osecam je tako jedak...
Kad sam bila mala to sam osecala uvek kad sam bila uznemirena... pesmicama svojim sam se smirivala...
Cime sada da se smirim?
Svuda oko mene neka cudna, uska, oprezna lica...
U jednom su trenu njegove zeleno-sive oci previse blizu mene...
Citam... ukrote li me ili me jos vise uznemire te iskrice?
Citam... usamljenost u gomili...
Sve mi se cini da sam naucila da pomalo i ne tugujem... nisam bila jedina... u toj gomili...
Zagledam se u te sivo-zelene krugove... trazim... da vidim njegovu verziju mene... a napetost se tiho izvija u vazduhu...
Paravani se pomalo pomeraju...
Kao da prislanjam lice na staklo... tako me peku obrazi... od tih pogleda...
Ocima poput dragulja koje prelama svetlost... gleda me tiho...
A ja, kao u magli, trazim ugao da izostrim sliku...
I u jednom trenu je sve stalo... pronasla sam taj savrseni ugao... tog iskricavog pogleda... ostala sam da zurim...
Pošalji komentar