Neocekivano i ne zeleci,koracajuci ... u mnostvu ljudi bez lica,neko tvrdo kao kamen,neko mekano kao glina...videh dugu u tami,tackice kao kad zatvoris oci...
Kad je tisina simfonija, cula sam obojene tonove, videla isuvise coveka sa svim njegovim plavim i obojenim mrljama...
Samo me uporno gledao sa tim pogledom bez razuma...neobicno obicno zasvetlucase boje u oku, kao nebo u suncanom letnjem danu...pa se sve desilo...neobicno obicno...kao da je trajalo,kao da sam vec igrala na tu pozornicu,neobicno lak cin pretstave a tako neobicno obican...
Izgradismo iste oblike,figurice,i ostase otisci prstiju...uzvrljasmo brojne listove olovkom dodira...i tako su od lista do lista bile bele mape isarane karikaturama i drskim pesmicama, a nisu nedostajale ni mrlje mastila...
Ipak cuvam neobicno obicno taj sjaj i boju u oku kao nebo u letnjem suncanom danu...
)