Oseti miris proleca koje dolazi…

Dolazi ko dodir mojih ruku…

Dodir na tvojoj kozi, koji trazi vrhovima prstiju tvoje srce…

Snove svoje lagano sam rasula po postelji…

Oseti me kao miris proleca… bez tuge, bez svetla… u tami koju para mesecev sjaj…

Ti si decak sa ocima boje neba… igras se trazenja smisla…

A ja, ne znam gde je smisao ako nije u tebi…

Oseti me lagano, kao lahor koji leluja…

Moj dom je tamo gde sam ja...

Tamo gde sam u tom trenutku...

Potisnula sam u sebi strah da odem... da se otisnem sa tla...

Da odem u svet, svet koji je postao pun prica a tako malo akcije, svet zbrke i zurbe, pohlepe i lukavstva...

A ja, izbeglica iz svog sveta, izbeglica u izmaglici mogla sam im videti misli... misli koji su im kucali u glavama...

Pa ipak sam verovala ljudima... ma da, bila sam pravi strucnjak u tom verovanju tih besmislica, verovanje u tim pogresnim ljudima...

I tako sam razbila svoj zivot na komadice... kockice mozaika... caklave staklice...

Da li cu ih nekada sastaviti, da li cu uspeti? Napraviti celu sliku boja i zvukova, znakova i potreba , duse i osecanja...

Dusa je slozeni proces... to nikada nisam smatrala da je obicna stvar...

I nikada mi nije bilo lako da je strpam u kutiji i da jako stisnem poklopac...

Da je obuzdam, ukrotim, ojacam...

I ma koliko sam pokusavala da je zastitim, sakrijem, ona je nalazila sitne pukotine kroz koje se vesto provuce...

I nastavlja da se menja, da se izvije i splasne...  Ne mogu da je zapecatim...

Pokusavam ponovo da uhvatim sebe, uvek sam drugacija...

Promene me desavanja, ljudi, lazi, sni, srece i tuge... Promeni me vreme...

Koliko li sam puta ucinila greh?

Koliko puta su me izdale reci?ili sam ja izdala njih?

Koliko puta me je izdao govor u oku...

I sve sam se nadala da sam dobro spustila poklopac...

Pahulje su jurile sa neba ne znajuci sta ih ceka na tlo...

I dok sam ih gazila, dok su skripali pod mojim nogama moje se srce grcilo...

U tom mom malom svetu nista, bas nista nije bilo kako treba...

Sa uzitkom pod ljubicastim nebom sam se prepustala besu.... gazeci pahulje kao da su one krive...

Dodirivala sam dno, najnizu tacku...

Zajedno a tako usamljeni...

Usamljeni sve vise i vise... vise nego kad bi bili sami..

Pomislila sam da je onda bolje ziveti kao pustinjak... trazeci kratku prolaznost... dobijati prolaznost...

Slamam se...

Nemam gde da odem...

Gde?

Nikuda...

Dusa tone...

Do djavola... Pahulje nisu krive...

Nedovrsene misli u meni, puna sam potajnog straha...

Ne volim da dopustim gubljenje slobode...

Slobodu da mislim sta me je volje, i da lose mislim i da malo mislim...

Sloboda da sama odaberem tok misli, smisla, zivota...

Sloboda da sama sebe odaberem...

Ne, ne zelim biti sve ono sto se nekada dalo oblokvati ali je i tada odbijalo kalupe...

 Postoje sve te promene, i  za njih postoje i svi  su razlozi opravdani...

Mogli su da mi se podmetnu razni kompleksi... samo mrznju nisu mogli da mi podmetnu...

Uzalud... Slobodu mi je tesko oduzeti...

Lakomislena sebicnost... Spontanost... uvek mi je to predstavljalo neki luksuz... prirodan...

Prolazila sam kroz sve te vrsete samoposmtranja... nepomirujuci se da mogu izgubiti slobodu...

Znam samo da cu ostati jednostavno ja... i da ce me moja ravnodusnost samo stititi od milion ruznih sitnica... to je samo dokaz otmenosti...

Oktobar je, a u sobi miris prolecnog cveca...

Taj miris gusi...

Jednostavno zavodjenje... kao uzimanje slatkis detetu...

Postoji neko cudno, izvesno, divljacko zadovoljstvo u tome...

Otkrivam, i otkrivam da je neka druga u meni...

Ona cije srce lako otvrdne...

Ona koja moze da ignorise ljubomoru i prekore... da ignorise milion pitanja: gde si? S kim si bila? Reci da me volis-zasto to tesko kazes?

I lezeci tu gde su dve decenije dve sekunde a deset godina je juce... ono sto je bolno nece da odluta kao inace, vraca se u krugovima... vraca se sa tolikom upornoscu koju ne mogu da kontrolisem...

Prezirem sve ove slabosti...

Prezirem taj mazohizam u njima...

I jedino o cemu mislim jeste minimalan broj lazi koji ce mi osigurati odlazak... odlazak iz jos jednog kruga...

Nastupila je duga tisina...

Jos je cujem...

On, sa glavom spustenom, poceo je da place...

Suze su zarazne...

Mrzim da vidim kako odrasli muskarac place...

Stavljam ruku na njegovu, cudno... izgovaram sve one neodgovarajuce stvari, sve otrcane fraze za koje sam znala da su potpuno beznacajne... ali koje ipak pruze utehu...

On je jedina osoba na koju sam mogla da se oslonim...

Reci su tekli: dobar si covek, dobar otac, dobar... dobar... ali nisi prvi muz koji je bio neveran...

Moguce je voleti dve zene u isto vreme-bar ja mislim da jeste... mislim da jeste, vidim da je moguce... Izgovorila sam-nisi sam. Meni ne moras da se pravdas i da mi objasnjavas...

Znam sve o neverstvu...

Izdati sebe, izdati druge-pa pricas sa majstorom...

Cudno kako slabost zblizava ljude... i nikad mu nisam bila bliza...

I nikad nisam videla to drugo lice dok se nije prolila svetlost na njega... Vecno sanjanje..

Zagrljaj.... Koraci na kisi...

Sve se izliva iz njega veoma brzo...

I ja pokusavam da ga pratim...

I da ga shvatim...

I da spojim njegove reci sa izrazom u njegovim ocima, a muka mi je od shvatanja...

Postoji jedan deo mog uma koji blokira sve ostalo: razmisljam... Ne, nece to reci...

Gledam u licu koje sada i ne mogu da vidim najbolje...

Osecam da sam zarobljena... i ovaj susret i razgovor...

Znam sve sto bi mogao da kaze, znam sve recenice koje bih mogla ja da kazem...

Ne, ne zelim da kazem nijednu od njih... ali ih osecam, kako se pojavljuju na usnama...

Ne, ne zelim da izjurim napolje, niti da ga ispitujem, niti da ga vredjam, niti da molim i placem... ali mogu da vidim kako sve to izgleda...

Gomila scena...

Koju od njih izbrisati?

Svi su besmisleni, ponizavajuci, ocigledni i nedovoljni...

Gde sam ja bila tada? Koliko je sati imao u kojima je mogao to da uradi? Koliko je trebalo? Sat, devet, stotinu, tren?

Prodjem pored tog mesta i sada...

Nikada ne gledam kroz stakla, ne ulazim tamo, skrenem pogled...

Dobra sam u tome...

Usavrsila sam umetnost ignorisanja bola...

Virim u mrak...

Nista ne vidim, ne cujem, osim sopstveno disanje...

Tiho je... drhti vazduh...

Samo ta diva, Mesecina sara zidove... seta...

Ali ko zna gde putuje? Sta li otkriva u tim njenim nocnim ekspedicijama...

Vidi li osmeh, tugu, strah, plac, vapaj, srecu?

Ko zna zasto bilo ko radi bilo sta?

Bezim... ostavljam...

Okrecem se na kratko... kisa pocinje...

Imam svoj privatni pogled na teoriju haosa... vidim, gledam sve veze univerzuma kako se polako razvezuju...

Pravila sam greske u proslosti... sada ne zelim da trosim energiju na njih...

Ono sto je vec jednom ucinjeno ne moze se ponistiti...

Zato i nema smisla kaznjavati se... kome bi to pomoglo? Nikome, a najmanje meni...

Znaci necu misliti o izgubljenim ljubavima, propalim karijerama, protracenog talenta, izdajama...

Sve mi to prokleto smeta...

Ostavicu moju melodramu iza sebe...

Uradicu ono sto bi svako razuman uradio...

Zadovoljicu se dovoljno dobrim, dobrim sitnicama...

Nedostatak srece je ono sto ne mogu da podnesem...

Niko me nije upozorio na to...

Tone procitanih stranica, krize za ono i ovo, zbog toga i ovoga... kriza srednjih godina...

Nijedan doktor, guru, cudak ili varalica nije nikada pomenuo nedostatak srece...

Niko nije upozorio, niti predlozio lek...

Niko nije znao da opise da se tako prisunja, neprimetno i lako, pa slomi sve u nama...

Prokleta sitnica... nedostatak srece...

Cetiri kafe,jedan caj, kesica karamela, gomila cigareta, cokoladica “juhu”(kazu da cokolade sadrze hormon srece), vodica za usta i jos gomilu sitnica... sve mi je to trebalo... da bih stigla do mesta gde je bio zakazan sastanak...

Ali sve to nije delovalo na moj mozak... efekt je bio suprotan... umesto pribranost... proklizavam...

Pitam se koje je price cuo, one koje su postavilili moji prijatelji ili neprijatelji?

Znala sam da se ne razlikuju puno...

Koja li je? talentovana ali nesigurna + teska, gubitnica-nepredvidiva-veoma tuzno verzija ... ili? Arogantna +potpuno pregorela, samovoljna- oduvek cudna verzija...

I, kaze on, spustajuci glas, ti si u ovom trenutku vredna paznje i rizika...

U tom sekundu osecam radost... ljupke reci su tu, na usnama, ali ih ne izgovaram...

Pogledala sam u taj svetlucav osmeh i shvatila... potrebno mi  je da budem tu...

Ti pogledi cine najcudnije stvari otkucajima srca...

Iskusenje... usne na usne... ostala je reka iza nas...

Podizem pogled... utonem u njega... ozari mi lice, odusevi mozak...

Znam ga tako dobro... a opet, svaki put kad ga pogledam on se menja tako dobro...

Nece da ostane stabilan...

Zadrzava uvek tu bezobraznu sposobnost da me pokrene, da alarmira, da bude zagonetan, poremeti lako, odusevi, uzbudi, zaslepi i prosvetli...

Veoma je velik covek... moj prijatelj... sa plameno sivim pogledom...

Dobrotom i prijateljstvom me uzvisi na nacin na koji nikad niko nije znao...

Hvala ti prijatelju... coveku medju ljudima...

Upravo sam shvatila da i suvise dugo ispitujem ovaj pogled...

Previse sam fiksirala svoju paznju... na raspored svake linije tog lica...

Mogla sam sve da stisnem u dva minuta...

Imam problem sa pracenjem vremena...

Nekada sam mogla...

Sada je to moje juce...

Obojene slike, kratki uzdasi, snaga volje... mogla sam...

To je sve sto vidim u mraku... kada nocu ne mogu da spavam...

Sunce sija... nebom ne plove oblaci... sve je u redu sa svetom...

Bezbrizno se vuce dan...

Ponekad sam sigurna, a ponekad sam nepodnosljiva...

Ali... ako to drugi primecuju, ja nisam-jos...

Dajte mi samo vremena... i stranica je okrenuta...

Nisam vise putnik za stajanje...

Gledam brzo dalje...

Osecam kako nadolazi...

Nadolazi velika bujica detalja...

Gde su sada proslogodisnji snegovi?

Davno istopljeni...

Davno nestali...

Haos se vraca u sobu...

I bez obzira na to... gomila mojih misli ostaje ista... fatalno deluje na mene...

Zelim da trcim po tom haosu... da mogu da te nadjem... da mogu jednostavno i lako da kazem: nadji me...

Nisam daleka...

Da me cujes... da mogu... da znam...

Pokusavam... da nadjem red u savrsenom haosu...

Tajne svoje lako odam za truncicu tvoje paznje...

Pisem neizgovoreno...

Nepromisljeno... trebas mi...

Povlacim se hodnicima svojih misli...

Koracam i sledim crne i bele oznake... kao sahovska polja...

Ali danas zelim da obojim svaki kamencic puta kojim hodam... da dotaknem svaki kamencic teskih i lakih mojih misli...

I kao da tacno znam kako ce mi svaki sekund proci...

Svim svojim bicem zelim... zelim da ovog puta bude drugacije... i ne, ne dam se, necu da me odvedu u ledeno hladnu sobu... tamo u nekom kutku...

Lagano cu preskociti sahovkso polje i poci cu nosena glasom... glasom koji me odvodi... vodi me da otimam dugine boje iz tog prizora... slicno kao sto su mene otimali...

Imam neki izgovor... ionako niko i ne primecuje...

Nikoga i ne zanima da li sam tu ili nisam...

Nevidljiva za sve...

Niko i ne pita za moje poglede...

Nevidljiva za sve...

Potpuno beznadezan pokusaj da nesto objasnim...

Iznenada mi je palo na pamet da bi mozda sve izgledalo drugacije i lepse, kad bi samo znali da vide moje poglede i misli...

Moje zelene livade pune cveca, mala kucica, plavetnilo vode...

Zatvaram vrata...

Vazduh je pun, i jako se osecaju opekotine greha... Zelim da, kao magijom, sve nestane...

Kada se zagledam u prazninu, zelim da se iskljucim iz sveta...

U pozadini cujem neke mocne zvuke moje omiljene pesme, ali danas oni nemaju efekte...

Pokusavam da razmrsim sve...

Pokusavam da shvatim...

Necu da ublazavam svoje izgovorene reci...

Sve sto trazim je da bude pravedno...

I ponovo se pitam - Da li je to fer?

Junska vrela noc...

Mesec se presijava u mojim prozorima kao noz...

Senke u sobi su duboke... mogla bih da ih se plasim...

Sunjam se medju njima...

Samo mesecev sjaj izbledjuje njegovu kosu... samo vetar koji nosi miris lipa, tiho se uporedjuje sa njegovim disanjem...

Lice mu je umireno snom... pomalo tesko od sna...

Ova soba, obasjana i prosarana mesecinom, spaja dve duse...

Ova soba mirise na vazduh...

Gledam u mraku...  moj se pogled spusta po njegovim konturama...

Idu uskim tunelima moje misli...

Ali, ipak cu zaspati u lavirintu neznanja... sta li sanja?

Toplo, mirno, jednostavno savrseno letnje vece...

I dok je nebo jos toplo, a zvezde se polako naziru, pa ucine da senke postanu ruzicaste... gledam u reku...

To je postalo moje omiljeno mesto... Uobicajeno mesto za nevidljivu “devojcicu” koja sabira sve sa zvezdama i svetlucanjem u recnoj vodi...

Gledam ljude u pokretu...

Posmatram sitnice...

Prelazim od lica do lica, od bore do osmeha, od ruke do ruke...

Pitam se sta im to prelazi preko grimasa... mozda zadovoljstvo, nesto sasvim osetljivo kao nada... ili nesto opasno kao skriveni bol...

Sta li izabiraju? Da plove uzvodno ili nizvodno... koja ce ih struja poneti? Kada mozda znaju da na to ne utice ni struja ni tokovi, vec samo silina volje...

Pitam se je l`` potrebna jedna, nijedna, ili sto jedna rec... A, mozda bi tek sve reci sveta bile dovoljne da otrgnu sve dane cutanja?

Krenem i vracam se... Nema, u potrazi za objasnjenjem, produzavam da sabiram zvezde i ruke... i lica... i reku...

Ljudima nikad nije dovoljno, ma koliko im udovoljavala...

Okupirani su necim, meni nepoznatim... pa kad mi kazu idi, ja lagano odem... a oni...

Provuku se pored mene... izbegavaju moje oci...

Poznajem sve te za njih tajne puteve... preseca ih iskren pogled...

Zastajem... da jos malo gledam... beskarajno tamno svetlucanje...

Nabujaju mi misli...

Koliko li umiranja postoji? Umiranje iskrenosti, nade, prijateljstva, ljubavi, nevinosti, srca, duse... previse toga ima kad se ljudi igraju...

Ali je to samo njihova igra... igra bez motiva i nepostojeca... igra gde umrtve nesto...

Igra - kako to arogantno zvuci... kada nikome nije stalo ko ce da ostane, ko da ode, kada im nije stalo do nicega sto ce da zazivi... vec do onoga sto moze da se umrtvi...

Miris koji osecam je tako jedak...

Kad sam bila mala to sam osecala uvek kad sam bila uznemirena... pesmicama svojim sam se smirivala...

Cime sada da se smirim?

Svuda oko mene neka cudna, uska, oprezna lica...

U jednom su trenu njegove zeleno-sive oci previse blizu mene...

Citam... ukrote li me ili me jos vise uznemire te iskrice?

Citam... usamljenost u gomili...

Sve mi se cini da sam naucila  da pomalo i ne tugujem... nisam bila jedina... u toj gomili...

Zagledam se u te sivo-zelene krugove... trazim... da vidim njegovu verziju mene... a napetost se tiho izvija u vazduhu...

Paravani se pomalo pomeraju...

Kao da prislanjam lice na staklo... tako me peku obrazi... od tih pogleda...

Ocima poput dragulja koje prelama svetlost... gleda me tiho...

A ja, kao u magli, trazim ugao da izostrim sliku...

I u jednom trenu je sve stalo... pronasla sam taj savrseni ugao... tog iskricavog pogleda... ostala sam da zurim...

Sve je naizgled san...

Gledam i gledam...

Ocekujem da vidim neku scenu u njegovoj zenici... neku scenu... sitnicu... neku veoma malu scenu... ali da je kao film...

Pocinjem da se nadam da je sve to tamo... duboko...

Mada se u meni i oko mene vide samo sitni komadici stakla... prozirni, sitni... koji mi se zabodu dovoljno duboko... uvek kada pomislim da je sve dobro...

Ublazava se ubod te sitne ostrine samo od naleta boja u meni...

Osecam se tako lagano cudno...

Cudno lagan osecaj... dok se udobno uklapaju bol i boje...

Nisam htela da cujem sve to u sebi... taj ton upozorenja... razdrazenost...

Pokusavala sam da ne gubim kontrolu... koncentraciju...

Ipak je to bilo tu... kao zaglavljeni zalogaj u grlu...

I uvek kad osetim to... pokorno koracam u proslost...

Necu to! Tako je sve komplikovano... zapetljani cvor...

Zaustavljam se...

Ostacu ovde... sada, odmah... tu... gde sam srecna...

Cini se tako zarazno...

Pustila sam mirno da kliznu misli... da se izmesaju... da ne mogu da uhvatim nijedan celi delic...

Za sve je to bila potrebna dobra igra, malo teatralnosti... pomalo svetlosti  tamo negde u pozadini...

Sada, kada sam starija, vidim sve te odigrane i nedoigrane igre drugacije...

Zbiju se igre... a meni je sve vise potreban svez vazduh... to mi je uvek trebalo da bih se manje plasila...

Miris svega toga se lepi odlucno za mene... ne mogu da ga otrgnem... iako sam prestala da gledam majstore igre...

Sada je soba postala mracnija i toplija... njegovo prisustvo cini da se vazduh ispuni vibracijama i uzbudjenjem...

Svi ti zvuci me ispunjavaju... zvuci kao kad pukne mala struna... i cuje se tihi uzdah... odjek,  koji ne zelim da ignorisem...

Spavala sam pod zvezdama...

Mozda je miran covek sve sto jednoj zeni treba...

Ali ja sam bila okruzena njegovim divljim, neukrocenim pogledima...

Pozajmio je i nosio sve divlje u sebi... ja sam samo uzivala u tome...

Setala divljinom, bez straha... kakav nepoznat osecaj ...

Pa me na trenutak slika tog divljeg  pogleda stresala... ma,  sve je uvek obrnuto od onoga sto mislimo da zelimo...

Zato mi je prijao, sto je znao da me pogleda... da se pretvori u noz koji gleda... pa tako lako sece prostor  oko nas... ostanemo sasvim sami... toliko uspesno nas odsece od ostalog sveta u maloj tacki vremena u kojoj se samo uziva... divlje...

Prevrcem po secanju... pa se slike redjaju skladno...

Trazim opravdanja za kratke urezane slike...

Znam da postoji razlog za sve to...

Zaglavljeni sitni kockasti razlozi...

Glasovi svuda oko mene... ali niko ne zeli da slusa...

Gladna sam bila iskrenog razgovora...

Zato se ponekad osecam kao zena u cosku... neprimetno sam tamo sedela... sastavljena od senki... punog meseca... tako mocno...

Pa je nekome sve to privuklo paznju... video je svu moju obicnu neobicnost... uspeo je da me izvuce iz moje sopstvene caure...

Da, bila sam mokrih krila, pomalo nesigurna... ali sam bila ja...

Mada i pored svega, ostala sam budna i na oprezu...

Tiho sam posmatrala taj vlazni, tuzni svet iza prozora...

Gledala sam listove razbacane svuda oko mene, i na njime citav lavirint “skrabotina”... rec, reci, recenice... kao razbacane misli...

Ali sam tu govorila istinu, ja sam tu drzala cinjenice, nisam izbegavala nikakva neprijatna pitanja, uvek sam se trudila da ne izostavim najbolje delove mojih nadoslih, pomalo skrivenih misli... jesam li uspela?

Otkrivala sam tu svoje tajne...

Kao dete koje zna uspesno sve da posmatra...  stisnem svoje misli, merim i stvore se reci...

Stvorim price... dopada mi se ta uloga Seherezade, samo sto mene niko nece pogubiti kad prestanem da pricam...

Sve je to bilo negde neizgovoreno...

Kao da je tako lako usetati u neciji zivot...

Kao da je lako kad gledas kako se pretvaraju da im je stalo...

Zar se sve to moze ostvariti u tren oka?

Kao da za takvo nesto ne treba vreme, petlja...

Onda se ispostavi da i pored velike zelje da se dokaze, to sve sto se hoce ne znaci NISTA...

Potajno sam zelela da sve lazi imaju granice... da nema lazi...

Ali, neko odustane, neko ne... zato nas ponekad deli citav svet...

Samo sam imala osecaj da ne mogu napred... nazad povratka nije bilo...

Pa shvatih da postoje mogucnosti za sve nas... da nema carolija u lutanju vec u ostajanju...

Ma koliko mi se cinilo banalno... neshvatljivo...

Samo sam osmehom odlozila bol... umotala sam svu bol u jedan jedini osmeh...

To sam radila vec dugo...

Potiskivala sam sve, toliko dugo u sebi, pa mi se cinilo... ako pustim... razbice se sve oko mene...

Osmehnula sam se , ne zeleci da gledam u taj licni bol... nesposobna da sebi ponudim utehu...

Samo kopam po mojim ludim snovima...

Navikla sam se na to da mi lako... sa tim pogledom otvori dusu...

Cutke sam prelistavala svoje unutrasnje sveske...

Reci su napeto cekale da podju kao bujica...

Jedino se “culo”... Nedostaje...

Osecaj tuge... to je kad neko umre...

Osecaj bezvrednosti... kada neko ode... napusti... mislis da to nikad neces prevazici... jednim delom sebe znas da ces se tako uvek osecati, da si zasluzio, da si kriv, los...

Stajala sam tako... dugo... mrtva na nogama, kao da je umor ono sto sam jedino i najvise osecala...

Raspadala se tiho... guzvala se u sebi...

Ali sam bila previse gorda, otmena za sve to... samo sam ga sa lakocom odsekla iz svog zivota...

Znala sam jedino da ce jedna noc vecito ostati sa nama...

Nisam imala predstavu koliko ce taj oziljak biti dubok... i koliko bole sva ta pitanja... pitanja koja kidaju dusu...

Sijalo je kao svetionik u srebrenastoj izmaglici to pitanje... Da li je gotovo? I sledece... Da li je lako otisnuti se iz bola?

Pokusavala sam da sve to smestim iza praznog izraza lica... a tamo iza oka da sakrijem umor, prezir, strah...