Ljudima nikad nije dovoljno, ma koliko im udovoljavala...
Okupirani su necim, meni nepoznatim... pa kad mi kazu idi, ja lagano odem... a oni...
Provuku se pored mene... izbegavaju moje oci...
Poznajem sve te za njih tajne puteve... preseca ih iskren pogled...
Zastajem... da jos malo gledam... beskarajno tamno svetlucanje...
Nabujaju mi misli...
Koliko li umiranja postoji? Umiranje iskrenosti, nade, prijateljstva, ljubavi, nevinosti, srca, duse... previse toga ima kad se ljudi igraju...
Ali je to samo njihova igra... igra bez motiva i nepostojeca... igra gde umrtve nesto...
Igra - kako to arogantno zvuci... kada nikome nije stalo ko ce da ostane, ko da ode, kada im nije stalo do nicega sto ce da zazivi... vec do onoga sto moze da se umrtvi...