Toplo, mirno, jednostavno savrseno letnje vece...
I dok je nebo jos toplo, a zvezde se polako naziru, pa ucine da senke postanu ruzicaste... gledam u reku...
To je postalo moje omiljeno mesto... Uobicajeno mesto za nevidljivu “devojcicu” koja sabira sve sa zvezdama i svetlucanjem u recnoj vodi...
Gledam ljude u pokretu...
Posmatram sitnice...
Prelazim od lica do lica, od bore do osmeha, od ruke do ruke...
Pitam se sta im to prelazi preko grimasa... mozda zadovoljstvo, nesto sasvim osetljivo kao nada... ili nesto opasno kao skriveni bol...
Sta li izabiraju? Da plove uzvodno ili nizvodno... koja ce ih struja poneti? Kada mozda znaju da na to ne utice ni struja ni tokovi, vec samo silina volje...
Pitam se je l`` potrebna jedna, nijedna, ili sto jedna rec... A, mozda bi tek sve reci sveta bile dovoljne da otrgnu sve dane cutanja?
Krenem i vracam se...
Pošalji komentar