Sve je bilo jednostavno i dobro...
Ali se iz prikrajka budio u meni neki stari osecaj...
Osecaj da mozda kvarim sve svakome ko mi se nadje u blizini...
Kao da sam bila majstor da sve zamrsim, zatrujem i obesmislim...
Ceznaj se opet budila...
Zagledala sam se u tu ljusturu same sebe...
Nisam smela dozvoliti da mi neko lako iscedi svu snagu, energiju i moju moc odlucnosti...
Nesto je provejalo izmedju tih pogleda...
Mali se ograniceni deo napunio...
Bila je prisutna tuzna uzvisenost...
Glasovi u daljini... nemirni snovi... odjeci koji nikad ne utihnu...
Bilo je tiho a ja sam osecala tela u mraku...
Sve mi je to jako prijalo...
Nisam znala da lazem... lazi samo otimaju... i to sto oduzmu nikad ne dobijes nazad...
Ne trebaju mi ove misli... Sta je sa mnom?
Uzivala sam u lepoti trenutka...
))