Osecaj tuge... to je kad neko umre...
Osecaj bezvrednosti... kada neko ode... napusti... mislis da to nikad neces prevazici... jednim delom sebe znas da ces se tako uvek osecati, da si zasluzio, da si kriv, los...
Stajala sam tako... dugo... mrtva na nogama, kao da je umor ono sto sam jedino i najvise osecala...
Raspadala se tiho... guzvala se u sebi...
Ali sam bila previse gorda, otmena za sve to... samo sam ga sa lakocom odsekla iz svog zivota...
Znala sam jedino da ce jedna noc vecito ostati sa nama...
Nisam imala predstavu koliko ce taj oziljak biti dubok... i koliko bole sva ta pitanja... pitanja koja kidaju dusu...
Sijalo je kao svetionik u srebrenastoj izmaglici to pitanje... Da li je gotovo? I sledece... Da li je lako otisnuti se iz bola?
Pokusavala sam da sve to smestim iza praznog izraza lica... a tamo iza oka da sakrijem umor, prezir, strah...