Blog prijatelji:
Ostali Linkovi:
Nisam htela da cujem sve to u sebi... taj ton upozorenja... razdrazenost...
Pokusavala sam da ne gubim kontrolu... koncentraciju...
Ipak je to bilo tu... kao zaglavljeni zalogaj u grlu...
I uvek kad osetim to... pokorno koracam u proslost...
Necu to! Tako je sve komplikovano... zapetljani cvor...
Zaustavljam se...
Ostacu ovde... sada, odmah... tu... gde sam srecna...
Cini se tako zarazno...
Pustila sam mirno da kliznu misli... da se izmesaju... da ne mogu da uhvatim nijedan celi delic...
Za sve je to bila potrebna dobra igra, malo teatralnosti... pomalo svetlosti tamo negde u pozadini...
Sada, kada sam starija, vidim sve te odigrane i nedoigrane igre drugacije...
Zbiju se igre... a meni je sve vise potreban svez vazduh... to mi je uvek trebalo da bih se manje plasila...
Miris svega toga se lepi odlucno za mene... ne mogu da ga otrgnem... iako sam prestala da gledam majstore igre...
Sada je soba postala mracnija i toplija... njegovo prisustvo cini da se vazduh ispuni vibracijama i uzbudjenjem...
Svi ti zvuci me ispunjavaju... zvuci kao kad pukne mala struna... i cuje se tihi uzdah... odjek, koji ne zelim da ignorisem...
Spavala sam pod zvezdama...
Mozda je miran covek sve sto jednoj zeni treba...
Ali ja sam bila okruzena njegovim divljim, neukrocenim pogledima...
Pozajmio je i nosio sve divlje u sebi... ja sam samo uzivala u tome...
Setala divljinom, bez straha... kakav nepoznat osecaj ...
Pa me na trenutak slika tog divljeg pogleda stresala... ma, sve je uvek obrnuto od onoga sto mislimo da zelimo...
Zato mi je prijao, sto je znao da me pogleda... da se pretvori u noz koji gleda... pa tako lako sece prostor oko nas... ostanemo sasvim sami... toliko uspesno nas odsece od ostalog sveta u maloj tacki vremena u kojoj se samo uziva... divlje...
Prevrcem po secanju... pa se slike redjaju skladno...
Trazim opravdanja za kratke urezane slike...
Znam da postoji razlog za sve to...
Zaglavljeni sitni kockasti razlozi...
Glasovi svuda oko mene... ali niko ne zeli da slusa...
Gladna sam bila iskrenog razgovora...
Zato se ponekad osecam kao zena u cosku... neprimetno sam tamo sedela... sastavljena od senki... punog meseca... tako mocno...
Pa je nekome sve to privuklo paznju... video je svu moju obicnu neobicnost... uspeo je da me izvuce iz moje sopstvene caure...
Da, bila sam mokrih krila, pomalo nesigurna... ali sam bila ja...
Mada i pored svega, ostala sam budna i na oprezu...
Tiho sam posmatrala taj vlazni, tuzni svet iza prozora...
Gledala sam listove razbacane svuda oko mene, i na njime citav lavirint “skrabotina”... rec, reci, recenice... kao razbacane misli...
Ali sam tu govorila istinu, ja sam tu drzala cinjenice, nisam izbegavala nikakva neprijatna pitanja, uvek sam se trudila da ne izostavim najbolje delove mojih nadoslih, pomalo skrivenih misli... jesam li uspela?
Otkrivala sam tu svoje tajne...
Kao dete koje zna uspesno sve da posmatra... stisnem svoje misli, merim i stvore se reci...
Stvorim price... dopada mi se ta uloga Seherezade, samo sto mene niko nece pogubiti kad prestanem da pricam...
Sve je to bilo negde neizgovoreno...
Kao da je tako lako usetati u neciji zivot...
Kao da je lako kad gledas kako se pretvaraju da im je stalo...
Zar se sve to moze ostvariti u tren oka?
Kao da za takvo nesto ne treba vreme, petlja...
Onda se ispostavi da i pored velike zelje da se dokaze, to sve sto se hoce ne znaci NISTA...
Potajno sam zelela da sve lazi imaju granice... da nema lazi...
Ali, neko odustane, neko ne... zato nas ponekad deli citav svet...
Samo sam imala osecaj da ne mogu napred... nazad povratka nije bilo...
Pa shvatih da postoje mogucnosti za sve nas... da nema carolija u lutanju vec u ostajanju...
Ma koliko mi se cinilo banalno... neshvatljivo...
Samo sam osmehom odlozila bol... umotala sam svu bol u jedan jedini osmeh...
To sam radila vec dugo...
Potiskivala sam sve, toliko dugo u sebi, pa mi se cinilo... ako pustim... razbice se sve oko mene...
Osmehnula sam se , ne zeleci da gledam u taj licni bol... nesposobna da sebi ponudim utehu...
Samo kopam po mojim ludim snovima...
Navikla sam se na to da mi lako... sa tim pogledom otvori dusu...
Cutke sam prelistavala svoje unutrasnje sveske...
Reci su napeto cekale da podju kao bujica...
Jedino se “culo”... Nedostaje...
Osecaj tuge... to je kad neko umre...
Osecaj bezvrednosti... kada neko ode... napusti... mislis da to nikad neces prevazici... jednim delom sebe znas da ces se tako uvek osecati, da si zasluzio, da si kriv, los...
Stajala sam tako... dugo... mrtva na nogama, kao da je umor ono sto sam jedino i najvise osecala...
Raspadala se tiho... guzvala se u sebi...
Ali sam bila previse gorda, otmena za sve to... samo sam ga sa lakocom odsekla iz svog zivota...
Znala sam jedino da ce jedna noc vecito ostati sa nama...
Nisam imala predstavu koliko ce taj oziljak biti dubok... i koliko bole sva ta pitanja... pitanja koja kidaju dusu...
Sijalo je kao svetionik u srebrenastoj izmaglici to pitanje... Da li je gotovo? I sledece... Da li je lako otisnuti se iz bola?
Pokusavala sam da sve to smestim iza praznog izraza lica... a tamo iza oka da sakrijem umor, prezir, strah...
Lunjala sam mucena znacima i uspomenama...
Pokusala sam da se udavim u secanjima... i taj osecaj neodredjeno osetljiv...
Htela sam da sumnju zamenim olaksanjem...
Jednim delom... punim volje, verovala sam... da, nece me izdati...
To je bilo tako setno, stidljivo, zatvoreno usred mene...
Nisu svi bili isti... dokazivao mi je... nije sve bilo laz... samo je bila prisutna nejednakost...
Sve je to proslo kroz mene... cutke... mozda su reci isuvise strasne da bi se izgovorile...
Mozda je to upravo bilo to...
Mada me je sputavao samo onaj osecaj... kada ti izopacena parodija pravih stvari oplodi i urodi strah i nevericu...
Mrzela sam paniku u sebi...
Zudila sam da se bezbedno sakrijem...da uzivam i imam svo normalno vreme na citavom normalnom svetu...
Da iskidanost sacuvam za sebe...
Nisam zelela da se iskalim na nikoga...
Nisam htela da moju malu tajnu pustim u svet... Vesto sam cuvala taj zamotuljak neiscrpne energije...
Postajala sam ono sto jesam... sa svim svojim slatkim, ludim besmislicama...
Prozori obasjani suncem licilu su na kocke blistavog zlata...
U moje se srce lagano usunjala ljubav,zelja, pozuda, sitna bol ali i mali strah koji nisam mogla da poreknem...
Gledala sam u taj komadic mog odusevljenja...
Cula sam reci-Nemoj da dignes ruke od mene! ... ali zasto bih?... pitala sam se nemo...
Culo se brujanje u daljini i sum vetra... a ja sam samo zelela da zatvorim vrata pred spoljnim svetom... da ne budem izbeglica u sopstvene misli...
Isla sam novom stazom... nije ni bilo neko cudo sto sam prestravljena...
Kakav neobicn osecaj, boja, miris kada se skamenis pred promenom ...
Slusala sam samo svoje srce... nisam mogla da budem prakticna...
Glava mi je govorila da zaboravim ali srce da nikad necu...
Uvek sam smisljala kako da ukradem mrvicu vremena...
Pa opet one misli... Najbolje su lazi koje su najblize istini, lazi u koje mozemo da poverujemo i sami... ili su to mozda najgore lazi?
Pa opet one misli... Uzivam u toj galeriji lepih sitnica, galeriji opasnosti, galeriji spokoja... gde sam nasla utociste i tu opstala...
Sve je bilo jednostavno i dobro...
Ali se iz prikrajka budio u meni neki stari osecaj...
Osecaj da mozda kvarim sve svakome ko mi se nadje u blizini...
Kao da sam bila majstor da sve zamrsim, zatrujem i obesmislim...
Ceznaj se opet budila...
Zagledala sam se u tu ljusturu same sebe...
Nisam smela dozvoliti da mi neko lako iscedi svu snagu, energiju i moju moc odlucnosti...
Nesto je provejalo izmedju tih pogleda...
Mali se ograniceni deo napunio...
Bila je prisutna tuzna uzvisenost...
Glasovi u daljini... nemirni snovi... odjeci koji nikad ne utihnu...
Bilo je tiho a ja sam osecala tela u mraku...
Sve mi je to jako prijalo...
Nisam znala da lazem... lazi samo otimaju... i to sto oduzmu nikad ne dobijes nazad...
Ne trebaju mi ove misli... Sta je sa mnom?
Uzivala sam u lepoti trenutka...
Um igra svakakve igre...
Nije tacno da ne mogu nista da ucinim...
Ali ako zapocnem , nisam nista od toga dobro...
Uvek se neka sitnica uklopi ili ne...
Ne!... vristala sam u sebi, vec pomalo ocajno.... i odmicala se od ivice provalije...
Plasilo me sto sam srljala, plasilo me to otsustvo straha... nisam htela da znam kako gadno moze da se zavrsi...
Sve je imalo smisla, a istovremene se cinilo da je ludilo...
Sa jedne strane nisam imala pojma kako... ali bilo je predivno...
Sa druge strane prisustvo grize savesti udaralo me je kao hladna bol...
Sve je to bilo tu, pomesano...
Ali... kad bih imala jos jednu priliku, uradila bih isto... ponovo...
Prenerazena... sa uzivanjem prekoracila sam ivicu provalije...
Drecava lava pogleda izlila se na moje lice ...
Nije mi bila potrebna moralna procena opravdanosti cinjenice da su mi oci sijale neobicnim sjajem...
Ali po obicaju sam je dobila...
Delovale su reci na mene kao nesto iz proslog veka...
Trebala sam se do sada vec navici na ovo...
Stresla sam se...
Osecaj kao da sam na etickom pregledu...
Cula sam male scene prodavanja laznog morala...
Prezivela sam mnoge eticke preglede... i ovaj cu... mislila sam...
Umem da uspokojim njihove zabrinute mozgove...
Umem da smirim njihove uznemirene znatizelje...
Poredjala sam osmehe i postavila sam ih kao svoju licnu barikadu protiv sveta iza prozora...
A dobila sam moralnu procenu... nepodobna...
Sve je to dirljiv i sladunjav san...
Sve to je zvucalo kao neobicna detinjasta mastarija...
Svaki moj zanemareni deo hoce da bude primecen...
Ali... ko je smeo da se podsmeva tim snovima?...
Mozda sve to moze da se poboljsa...
Mozda mogu da se probiju brane straha...
Ipak sam osetila grizu savesti otsutnog odraslog deteta...
Oklevala sam da skupim hrabrost i probijem te brane straha...
Raskidana izmedju jave i sna...
Kao da ponekad ne znam sta da radim-ma,zapravo nikad ne znam sta da radim... kada me svako vuce na svoju stranu...
Pa pokusam iznova i strpljivo da probijem brane straha...
Koracala sam tamo-amo...
Bedno... mislila sam...
Kako ne mogu umiriti sebe?
Kakav klise...
U redu je biti usamljen,zar ne?
Sve ovo sto sam radila je potpuno nevino... opet sam lagala sebe...
Osecala sam se smesno gledajuci u mislima ispunjenim svetlima
njegovog pogleda...
Osecala sam se suvise stidljivo,nervozno,suvise glupavo...
I opet sam htela da pobegnem u svoj bezbedni, usamljeni svet...
Kad su se vrata lagano otvorila, a on je zablistao u svoj svojoj
krupnookoj lepoti...
Gledala sam to lice...
Lice na kome se toliko toga dogadja... lice toliko izrazajno...
Na njemu je bilo naslikano nedokucivost,iznenadjenje,malo zadovoljstva i mnogo topline...
Te linije su cinile da se osecam kao da sam se tek probudila, otvorila oci i videla citavu planetu...
Odavalo je da u njemu tece krv osvajaca...
Taj vedar topao osmeh, nije poremetio te linije vec ih je samo zamenio u nesto bolje sto se meni dopalo...
No, i to malo je bilo sasvim dovoljno da shvatim da imam pravo... da mi to lice moze pokoriti misli...
Gledala sam u tu zbirku svega i svacega...
Za nekoga je to pravi svet...
Sto je u mojim ocima bilo cudno, u njegovim je bilo normalno...
Nosio je simbole iz proslosti...
Zasto li ti zlockasti djavbolcici ne znaju da skrenu iza ugla? Da me zaobidju...
U jednom trenu nisam znala sta reci...
Osecala sam samo da postoje ogromne oblasti njegovog zivota, koje nisam smela dotaci...
Nisam smela dotaci oblikovane figurice koje je redjao predamnom...
Ima u njemu neceg...
Nezamislive noci...kako se to izvodi?
Kako funkcionisu?
Osetim smesan bes u sebi...
Zasto razmisljam o tome?
Zavrtelo mi se od svetla, sveca, mirisa i rupe u sopstvenoj buducnosti...
Dopunjeno sa sporim pokretima i nestasnim osmesima...
Osecaj kad mislis da cujes zagor glasova, a jedan je...
Priguseni zvuk sampanjskog zatvaraca...
Ne, nisam imuna na sjaj trenutka, caroliju dogadjaja...
I moja misao... kad se malo okleva... a onda pomislis-zasto ne?
Zasto ne bih uzela ono sto zelim?...
Borila sam se protiv ogorcenja...
Neko te lako nauci na bezuslovnu ljubav...
Necu da odem zauvek...ostavljam uvek ponesto...
I njemu ce vremenom zivot biti bolji...
On moze biti deo toga, da nesto pomogne, da necim ulepsa...
Nista ga ne sme zadrzati...
I sve te lake sitnice cinile su ljupku vedru sustinu...
To je sezona kisa, kada se sve gleda kroz izmaglicu...a cini ti se da lebdis na oblacima...
To je dobra strana tolike bliskosti...
Kada si vrlo mlad,vrlo siromasan,vrlo bogat, vrlo srecan...
Kad si vrlo...
Prazno sam zurila u raznobojna treperava svetla duz puta...
Kao stvorena da podsecaju na budne oci...
Napolju je igrala kisa svoj zanosni ples...
I ta svetla na kisi bila su moj izvor cuda, veci nego svi usputni prizori pred mojim ocima...
Iako su se svetla borila da odrze sjaj budnih ociju...sa tom lelujavom kisom...
da uhvate i da drze korak sa mojim suzama...