Sedeo je licem okrenut prema zidu...
Okupiran svojim,kako je rekao, praznim mislima...
Ja sam vapila od potrebe da mu “ispunim” misli...
Prevrtala sam po nagomilanim sinticama da bih nasla pravu rec...
Rec da ga probudi i pokrene... nekome si ulepsao dan,minut,sekund...neka ti to bude vodilja...nekome znacis i previse nego sto mozes da zamislis i tom mislju ispuni svoje “prazne” misli...
Govoris dodirom ocima...
Nista mi ne trebas reci...
Sve vec kao da unapred znam...
Ne znam...samo osecam i pratim tvoje “prazne” misli...
Ne zelim da osetis ni truncicu straha i sumnje...
Ako sam ja uspela odmotati klupko i pustiti te da zivis u meni, tebi ce to mnogo lakse poci od ruke...
Kada bih imala rec objasnjenja...objasnila bih ti...
Rec utehe, utesila bih te...
Kad bih smela pomisliti da ces verovati, uveravala bih te...
Da mogu jos jedan osmeh da ti izmamim, ne bih zalila...
Zavirila bih ti u zacarani svet “praznih” misli i znala bih da nije uzalud...