Neki zele sve...ja sam zelela samo dovoljno...

Mucno odusevljenje...

Opcinjena tugom delila sam nemilosrdne osmehe...

Gledala sam njihove ruke...

Cista drska otrcanost ovog prizora...

Iz njih je vrebalo sve skriveno u njihovim kutkovima...

Mislili su da je bolje sto su radili glavom a ne rukama...

Uostalom zato su se borili...

Nadajuci se da su savrsena slika...

Suvise ironicno...

Zasto to davno zamrznuto nije pocelo da se otapa?

Zasto jednostavno ne  podaju ruke?...

Bilo je beskrajno zamrseno objasniti...dok se obnevidi od umora, a od previse doza hladne kafe i ne pomisljas na spavanje...

To je bila sala ako pokusas da objasnis...kao kad se svetla gase a sat se priblizava ponoci...

Kako lako objasniti borbe, radosti i skrivenu ceznju?...

Dotaknuti zonu gde prestaje opsesija, pustolovina, strast i pocinje nesto sasvim drugo... istinsko...

Zamrseno objasniti cutanje...

Udubiti se u sebi...oslikati sve velike i male zaglavljene u crvenom delu bica...

Zamrseno objasniti kad se svet okrene naglavacke...

Kad su lepotu izlizali vreme, razocarenja...

Kada gledas u daljini kako odlaze...sa lakim zaljenjem...

I sama pomisao da ne mogu verovati kad mi kazu da ljubaznost ima cenu...

Zamrseno objasniti...

Blistavo izdvojeno od citavog sveta ...

Vreme poveravanja tajni i najsitnije energicne besmislenosti...

Jedna noc...

Sumorna gradjevina okruzena bezbojnih i jarkih sitnica...

Sve je odisalo sitnim i lakim samopouzdanjem...

Postizanje ravnoteze...kad ti se cini da neko drugi nije jedini vlasnik dobrog zivota...

Roj reci koje ti pritisnu neki osetljiv nerv...

Izdvojeno...od citavog sveta...

Kad sve prozvuci kao izgovor, a nije to...bio je razlog

Izdvojeno od citavog sveta...

Trebali smo samo sa lakocom pratiti pricu...da bi oblikovali nas svet...

Ubod strepnje...

Kad ti treba cista voda...ne neboderi...

Zelja da se zadrzi sva moc, a da ne budes u kavezu za ptice...

Izdvojeno od citavog sveta...

Udisala sam vreme, njusila reku...

Zmirkala sam kao kroz razorni mamurluk...

Setila sam se njega...

Znala sam duboko u svojim bezazlenim mislima,da to sto se desi, ostane tamo, na tom putu...

Meni se cinilo kao da sam iz luksuznog hotela krocila na tlo Meseca...

Nesvakidasnji se pruzao pogled, dokle god je dopirao videla sam konopce koji su delile buducnost...

Videla sam lokve vode koje su se presijavale i davale mi spektar boja...

Razlegli su se glasovi, pogledi, dodiri u meni...

Stanje kad ne znas da li da bezis, da se boris ili da ostanes...

Lici na uobicajeno otimanje...ali je suptilno davanje...

Probudis se i znas da pripadas nekome, a istovremeno zelis da sve ode...

Setila sam se...komada i podataka...i cene kompromisa u senci otiska...

Lice mi se mazilo sa lahorom...

Miris sheboja omamio cula...

Sreca? Bolje u ovom trenu, nego nekada...

Ljubav? Bolje sada nego nikada...

Cudno deluje miris sheboja ...

Razigrane boje mirisa...

Cudno deluje na mene...

Ili mozda ja cudno delujem na taj miris sheboja...

Samo sam se sporo vukla prenerazena svetom oko sebe...

Delovali su na mene kao lenji, mekani, razmazeni ljudi jucerasnjice...

Svi su mi se u jednom trenu cinili kao prosjaci na gozbi...

Kao da od njih nista ne zavisi...

Toliko surove istine i prisustvo milion stranih djavola u meni...

I odjednom se grupa razdvoji, bezizrazno, cutke... ne mareci za posledice...

Stajala sam i posmatrala grad koji me je grlio svojim tajnama, tamo negde skrivenim, sa toliko ponosa...

Posmatrala sam ga sa dozom vedrog prezira...

Znala sam da su najsjajnije zvezde koje vidim vec mrtve...

Vidim samo njihovu sliku...prelepe su, ali su davno ugasene...

Svet oko mene... kao prosjaci na gozbi...stiskaju se siluete...

Kao da ih nije dovoljno...nema sredista,nema srca, a ima mnogo ostrih ivica medju prosjacima na gozbi...

Zar zelje imaju rok trajanja?

Zar dobrota ima rok trajanja?

Da li je svaka zelja casica mleka, koja ako se ne popije dobija opor ukus ?...

Da li je dobrota parce lubenice koje gubi ukus ako se ne pojede?

Koliko je toga potrebno da se udje u tvoju ocaranu svest?

Pustila sam te kao zmaja u oblake...da poletis...

Prosuo si casicu mleka...

Odgrizao si samo delic lubenice...

Pomislio si da je prosao rok trajanja...

Nemoj trositi uzalud vreme...

Nemoj robijati tudjim recima...

Neke stvari ne zelim shvatiti licno...

Neki mirisi i boje, pogledi, dovoljno ucinjeno, premalo shvaceno... nema rok trajanja!

Jesam li mogla?

Suprotstaviti se lepoti senki...

Prihvatiti trenutak da smo Mi...

Odbaciti glasove razuma...

Dozvati dodirima...

Otkloniti zamagljene misli...

Dignuti ruke od oduzetog...

Primiti bezuslovno...

Podneti posledice...

Htela sam...

Jesam li mogla?

Sedeo je licem okrenut prema zidu...

Okupiran svojim,kako je rekao, praznim mislima...

Ja sam vapila od potrebe da mu “ispunim” misli...

Prevrtala sam po nagomilanim sinticama da bih nasla pravu rec...

Rec  da ga probudi i pokrene... nekome si ulepsao dan,minut,sekund...neka ti to bude vodilja...nekome znacis i previse nego sto mozes da zamislis i tom mislju ispuni svoje “prazne” misli...

Govoris dodirom ocima...

Nista mi ne trebas reci...

Sve vec kao da unapred znam...

Ne znam...samo osecam i pratim tvoje “prazne” misli...

Ne zelim da osetis ni truncicu straha i sumnje...

Ako sam ja uspela odmotati klupko i pustiti te da zivis u meni, tebi ce to mnogo lakse poci od ruke...

Kada bih imala rec objasnjenja...objasnila bih ti...

Rec utehe, utesila bih te...

Kad bih smela pomisliti da ces verovati, uveravala bih te...

Da mogu jos jedan osmeh da ti izmamim, ne bih zalila...

Zavirila bih ti u zacarani svet “praznih” misli i znala bih da nije uzalud...