Moj dom je tamo gde sam ja...
Tamo gde sam u tom trenutku...
Potisnula sam u sebi strah da odem... da se otisnem sa tla...
Da odem u svet, svet koji je postao pun prica a tako malo akcije, svet zbrke i zurbe, pohlepe i lukavstva...
A ja, izbeglica iz svog sveta, izbeglica u izmaglici mogla sam im videti misli... misli koji su im kucali u glavama...
Pa ipak sam verovala ljudima... ma da, bila sam pravi strucnjak u tom verovanju tih besmislica, verovanje u tim pogresnim ljudima...
I tako sam razbila svoj zivot na komadice... kockice mozaika... caklave staklice...
Da li cu ih nekada sastaviti, da li cu uspeti? Napraviti celu sliku boja i zvukova, znakova i potreba , duse i osecanja...