Opet mi je bio neko u rukama. Marie-Claude, pomislio sam. Kad sam razgledao bolje, to nije bila ona. Čudi me da sam mogao i pomisliti na nju. Nikada nisam držao u zagrljaju nekoga sa takvim imenom. Pitam se da li ću ikada i držati. Pre da neću. Verovatno nikada u zagrljaju jedno od nas dvoje neće biti ona. Dobro, ko je onda? Mora da ima neko ime koga ću se posle sa bolom sećati.
     - Nema razloga da se ne razumemo, rekao sam joj ne trepnuvši. Oduvek sam želeo da sa nekim budem blizak. Da mu ne govorim ništa ali da budemo bliski. Nekog pred kim ću moći da bez ustručavanja ćutim i da se skinem go.
     Nije mi odgovorila. Bile su dve mogućnosti: ili je izmišljena ili razmišlja o predlogu. To je bilo prvo što sam joj rekao od susreta. Možda joj je trebalo vremena da se pribere. Pitam se gde sam je našao i kako se desilo da mi se nađe u zagrljaju. Tačno je da se ništa nije videlo i da smo se morali zagrliti da bismo osvetlili glasove i da se ne izgubimo u mraku. Mora da ću je mnogo voleti.
     Južno od grla, željni znanja prsti su ispitivali predeo.
     - Pričaj mi nešto.
     Pitao sam se šta bih joj mogao pričati.
     - Hoćeš li da ti pričam moj život? To je bila jedina stvar koju sam umeo da pričam bez velikog zaplitanja. Koje hoćeš doba - pitao sam je - iako nisam umeo da pričam ni o jednom drugom dobu osim o onome u kome sam se nalazio. I koji hoćeš život?
     Posle nekoliko vekova kiše blago razređene sa sumrakom čuo sam kako odnekud dolazi muzika:
     "Svi ludaci su napustili azil
     šta čekaš ti...?"
     Tango koji je zauvek sastavljao sve parove koji bi se u njemu našli.

Andora
Argentina
Belorusija
Bocvana
Bosna
Bugarska
Čile
Egipat (vize se izdaju na graničnom prelazu bez ograničenja)
Hrvatska (privremena suspenzija viznog režima do 31. 12. 2006. 
                  za turističke posete do 90 dana)
Kuba
Makedonija
Maldivska ostrva (potrebna povratna karta)
Niger
Peru
Sejšeli
Tunis
Turska (na granici se dobija višekratna viza do 30 dana)
Zambija
Šri Lanka

Voli me kao u snu,
neobično, zagonetno.
Voli me krišom,
ali voli me na srpskom.
Voli me i bez reči.
Voli me u boji.
Voli me jednom
ali na srpskom.
Voli me kao u jesen
ali voli me na srpskom.
Voli me jedno leto.
Voli me odmah,
neverovatno, suviše
ali samo na srpskom.
Voli me od pet do sedam.
Voli me od tri do jedan.
Voli me dvanaest sati i odbaci.
Voli me i odbaci
ali na srpskom.
Voli me na kvadrat,
matematički,
kvadratom kruga.
Voli me jedan sat vremena
ali voli me na srpskom.
Voli me umesto nje.
Voli me u prolazu.
Voli me u tišini.
Voli me i ćuti
ali na srpskom.
Voli me izdaleka,
bez razloga.
Voli me i laži,
izuzetno,
sumnjivo,
nervozno,
brzo,
jedan sat,
glupo,
uzaludno.
Voli me bistro,
žedno,
jedan dan,
mutno,
nežno,
jedno leto,
pametno.
Voli me gradski,
seljački,
balkanski,
pesmom,
slobodom,
ubedljivo,
ludo,
na srpskom.
Voli me pesmom.
Voli me kišom.
Voli me jednom
i reci mi zbogom
ali samo na srpskom.

     Tek sam stigao u to Negde. Sa ulicama što me sve nekuda vuku; sa izlozima punim svih vrsta duvana za lulu. Potpuno nova noć. Ona iskrsava iz jedne poprečne ulice i ide prema meni. Nemam vremena ni da se kolebam. Stojim na samom početku vodopada - ona me čeka na dnu.
     - I beg your... would you be so... I am just looking for...
     Govorim bilo šta. S vremena na vreme mi odgovara. Upita me po neštao. Odgovaram nestrpljivo. Skoro razgovaramo. Upadamo jedno drugom u ćutanje. Pričamo o svemu bez plana. Pentramo se kroz nepoznate ulice duž noći. Posle jednog kraćeg pljuska ulazimo u njenu sobu.
     - Ništa, kažem joj. Samo sam srećan što vas gledam. Što vas više gledam sve ste lepši, što ste lepši sve sam srećniji. (U srcu već davno proglašeno vanredno stanje.)
     Onda ona kaže da više nema cigareta.
     - "Player's", tu odmah iza ćoška, kaže mi. Oblačim se i izlazim - odmah, da bih se što pre vratio.
     Iza ćoška nemaju "Player's" - ali tražim dalje. Ulazim u neke male ulice. U tom kraju kiosci su retki. Konačno, sa mukom nalazim jedan. Imao sam i sreće. Velika gomila "Player's - a" već u izlogu. Vraćam se. Vraćam se i dalje. Gde bi to moglo biti? Tražim uzalud. Koga da pitam i šta? Već je prošlo svako doba. U svitanje dižem ruke.
     Još uvek imam negde to paklo "Player's - a". Da li se još po nekad upita šta je sa mnom. Nekada kad joj se puši, možda čak misli da ću se vratiti.

Šta vi mislite o ovome, prijatelji?

Ovo je prevod odgovora indijanskog poglavice Sijetl (Sealth) iz plemena Suquamish na ponudu predstavnika XIV predsednika SAD- a Franklina Pirsa, da im proda zemlju na kojoj žive njegova plemena. Sa jezika njegovog naroda ovaj tekst je prvobitno zapisan na dijalekt Činuk indijanaca, pa tek onda na engleski jezik, koji ovaj izvanredni čovek nikada nije naučio. Govor poglavice Sijetla prvi put je objavljen 29. oktobra 1887. godine u listu Seattle Sunday Star u kolumni Dr Henry A Smith - a, na osnovu njegovih originalnih zabeleški sa lica mesta, danas već davnog Januara 1854. godine.  


     Kad Veliki poglavica iz Vašingtona šalje svoj glas da želi kupiti našu zemlju, previše od nas traži. Kako možete kupiti nebo, toplinu zemlje? Ta ideja nama je strana. Mi nismo vlasnici svežine vazduha i bistrine vode. Ako mi ne posedujemo svežinu vazduha i bistrinu vode, kako vi to možete kupiti? Svaki deo te zemlje svet je za moj narod. Svaka blistava borova iglica, svako zrno peska na rečnom sprudu, svaka maglica u tami šume, sveti su u mislima i iskustvu mog naroda. Sokovi koji teku kroz drveće nose sećanje na crvenog čoveka. Mrtvi beli ljudi zaboravljaju zemlju svog rođenja kada odu u šetnju među zvezdama. Naši mrtvi nikada ne zaboravljaju ovu lepu zemlju jer je ona majka crvenog čoveka. Mi smo deo zemlje i ona je deo nas! Mirisne trave naše su sestre, jelen, konj, veliki orao, svi su oni naša braća. Stenoviti vrhovi, sočni pašnjaci, toplina tela ponija i čovek - svi pripadaju istoj obitelji.

Tako, kad Veliki poglavica iz Vašingtona šalje glas da želi kupiti našu zemlju, traži previše od nas. Veliki poglavica šalje glas da će nam sačuvati mesto tako da ćemo mi sami moći živeti udobno. On će nam biti otac i mi ćemo biti njegova deca. Mi ćemo razmatrati vašu ponudu da kupite našu zemlju. Ali to neće biti tako lako. Jer ta zemlja je sveta za nas. Ta sjajna voda što teče brzacima i rekama nije samo voda, već i krv naših predaka. Ako vam prodamo zemlju morate se setiti da je to sveto i morate učiti vašu decu da je to sveto i da svaki odraz u bistroj vodi jezera priča događaje i sećanja mog naroda. Žubor vode glas je oca mog oca.

Reke su naša braća, one nam utoljuju žeđ. Reke nose naše kanue i hrane našu decu. Ako vam prodamo našu zemlju morate se setiti i učiti vašu decu da su reke naša braća, i vaša, i morate od sada dati rekama dobrotu kakvu biste pružili svakome bratu.

Mi znamo da beli čovek ne razume naš život. Jedan deo zemlje njemu je isti kao i drugi, jer on je stranac koji dođe noću i uzima od zemlje sve što želi. Zemlja nije njegov brat nego njegov neprijatelj i kad je pokori on kreće dalje. On za sobom ostavlja grobove otaca i ne brine se. On otima zemlju od svoje dece i ne brine se. Grobovi njegovih otaca i zemlja što mu decu rađa zaboravljeni su. Odnosi se prema majci - zemlji i prema bratu - nebu kao prema stvarima što se mogu kupiti, opljačkati, prodati kao stado ili sjajan nakit. Njegov apetit prožderaće zemlju i ostaviti samo pustoš. 

Ne znam. Naš način je drugačiji nego vaš. Od pogleda na vaše gradove crvenog čoveka zabole oči. A možda je to jer crveni čovek je divlji i ne razume. Nema mirnog mesta u gradovima belog čoveka. Nema mesta da se čuje otvaranje listova u proleće ili drhtaj krila kukaca. A možda je to jer sam divlji i ne razumem. Buka mi vređa uši.

Šta je život ako čovek ne može čuti usamljeni krik kozoroga ili noćnu prepirku žaba u bari? Ja sam crveni čovek i ne razumem. Indijanac više voli blagi zvuk vetra kad se poigrava licem močvare kao i sam miris vetra očišćen podnevnom kišom ili namirisan borovinom.

Vazduh je skupocen za crvenog čoveka jer sve živo deli isti dah - životinja, drvo, čovek. Beli čovek ne izgleda kao da primećuje vazduh koji diše. Kao čovek koji umire mnogo dana on je otupeo na smrad. Ali ako vam prodamo našu zemlju morate se setiti da je vazduh skupocen za nas, da vazduh deli svoj duh sa svim životom koji podržava. Vetar što je mom dedi dao prvi dah takođe će prihvatiti i njegov poslednji uzdah. I ako vam prodamo našu zemlju morate je čuvati kao svetinju, kao mesto gde će i beli čovek moći doći da okusi vetar što je zaslađen mirisom poljskog cveća.

Tako ćemo razmatrati vašu ponudu da kupite našu zemlju. Ako odlučimo da prihvatimo, postaviću jedan uslov: beli čovek mora se odnositi prema životinjama ove zemlje kao prema svojoj braći. Ja sam divljak i ne razumem neki drugi način. Video sam hiljade raspadajućih bizona u preriji što ih je ostavio beli čovek ustrelivši ih iz prolazećeg voza.

Ja sam divljak i ne razumem kako dimeći gvozdeni konj može biti važniji nego bizon koga mi ubijamo samo da ostanemo živi.

Šta je čovek bez životinja? Ako sve životinje odu, čovek će umreti od velike usamljenosti duha. Šta god se dogodilo životinjama ubrzo će se dogoditi i čoveku.

Sve stvari su povezane.

Morate naučiti svoju decu da je tlo pod njihovim stopama pepeo njihovih dedova. Da bi poštovali zemlju, recite vašoj deci da je zemlja s nama u srodstvu. Učite vašu decu kao što činimo mi s našom da je zemlja naša majka... Šta god snađe nju snaći će i sinove zemlje. Ako čovek pljuje na tlo pljuje na sebe samoga. To mi znamo: zemlja ne pripada čoveku; čovek pripada zemlji! To mi znamo. Sve stvari povezane su kao krv koja ujedinjuje obitelj. Šta god snađe zemlju snaćiće i sinove zemlje.

Čovek ne tka tkivo života; on je samo struk u tome. Šta god čini tkanju čini i sebi samome.

Čak i beli čovek, čiji Bog govori i šeta s njim kao prijatelj s prijateljem, ne može biti izuzet iz zajedničke sudbine. Mi možemo biti braća posle svega. Videćemo. Jednu stvar znamo, koju će beli čovek jednog dana otkriti - naš Bog je isti Bog. Vi sada možete misliti da ga vi imate kao što želite imati našu zemlju; ali to ne možete. On je Bog čoveka i njegova samilost jednaka je za crvenog čoveka kao i za belog. Ta zemlja je draga Njemu i škoditi zemlji jeste prezirati njenog stvoritelja.

Beli će ljudi nestati možda i pre ostalih plemena. Zaprljajte vaš krevet i jedne noći uguši ćete se u vlastitom smeću. Ali u vašoj propasti svetlećete sjajno, potpaljeni snagom Boga koji vas je doneo na tu zemlju i za neku posebnu svrhu dao vam vlast  nad njome kao i nad crvenim čovekom.

Sudbina je misterija za nas jer mi ne znamo kada će svi bizoni biti poklani i divlji konji pripitomljeni, tajni kutevi šume teški zbog mirisa mnogih ljudi i pogled na zrele brežuljke zamrljan brbljajućom žicom. Gde je guštara? Otišla je. Gde je orao? Otišao je.

To je kraj življenja i početak borbe za preživljavanje.

PARFEM OD CIMETA

Potrebno je:  Ruska votka - 50 g
                      Vodica od pomorandžinih cvetova - 100 g
                      Kora cimeta - 35 g

Priprema i upotreba: cimet staviti u flašu, preliti votkom i ostaviti da stoji četiri nedelje. Procediti i dopuniti vodom od pomorandžinih cvetova koja se kupuje već gotova u biljnoj apoteci. Parfem je egzotičnog mirisa, prijatan i diskretan.

Slobodno pomirišite! Kako vam miriše moj blog?

     Kad ćemo opet iste reči - ali zajedno? Kad opet sa našim hajdemo negde! uništavati staze. Sa baš pričamo kad ćemo celu ružu mladosti reči odseći. Kad ćemo opet šta sam hteo da kažem - sa mnogo zvanih malo odabranih. Kad opet na velikom moru upraviti kurs prema volim te?
     Naše kuda ćemo svako u svome reži uglu. Već se istopilo zapušteno čekaj me. Šta kažeš na bregu u magli, davno sve više. Eno ga ludo pade naše zauvek mlado,
     Jedino nema te raste, bledi pupoljak pun obećanja; jedino uzdisati nekad ubereš. Jedino setim se promoli nekad glavu i potone.
     Voleti - pas tragač, uzalud njuši isceđen vazduh.
     Nego kada ćemo opet jaukati od bola?

ŠTRUDLICE OD TANKIH KORA

MATERIJAL

18 tankih kora (za 6 štrudlica)
Fil za prve 3 štrudlice:
     - 150 g mlevenog oraha pomešanog sa 150 g šećera.
Fil za druge 3 štrudlice:
     - 150 g mlevenog maka pomešanog sa 150 g šećera.

Premaz

     - 4 jajeta
     - 3 čaše (od jogurta) šećera
     - 2 čaše ulja
     - 2 čaše griza
     - 1 jogurt
     - 1 prašak za pecivo
Sve ovo dobro sjediniti.

PRIPREMANJE

Uzeti tri kore i na svaku naneti premaz, a na treću dodati orahe sa šećerom i tako još dve štrudlice. Druge tri štrudlice pripremiti na isti način, samo sa dodatkom maka i šećera.

Poređati u podmazani pleh, premazati uljem i peći 30 min. na 180°C.

Seći potpuno hladno.

(Samo za muškarce)  Lično sam ovo spremao i počastio sam moju komšinicu koja mi od tada svakoga dana nimfomahne u prolazu (He!).

Oni koji budu čitali i pisali razne knjige s numerama smatraće se da najviše znaju. Ti ljudski mudraci će sve prepustiti ovijem nizovima, te kako im numera kaže tako će živeti i raditi. Među tijem mudracima biće dobrijeh i rčina (loših). Oni rčinasti činiće razne marifetluke. Trovaće vazduh i vodu i puštaće kijamete po morima sinjim, rijekama i zemlji, te će ljudi naglo umirati od nekakvijeh boleština. Oni dobri i mudri vidjeće da sav taj njihov trud ne vrijedi ni po lule duvana i da vodi propasti svijeta, te će umesto numeracija potražiti svoju pamet za zamišljanjima...

Kad se oni stanu više baviti zamišljanjima... sve će dockan biti, jer će oni zli već svu zemlju upropastiti i nastaće pravi pomor. Ondakar će ljudi bježati iz varoši u sela i jopet tražiti planine da tamo, u njima, dišu i piju vodu. Oni koji budu pobjegli spasiće sebe i porod svoj, ali ne zadugo, jerbo će se pojaviti velikačka glad. Hrane će biti po varošima i po selima, ali će svuđe otrovata biti. Mnogi će da bi jeli i najeli se strpati sve u usta, te će od toga odmah pomrijeti. Onaj koji bude postio i ispostio, taj će ostati živ...

Kremansko proročanstvo - Šta je bilo, šta nas čeka?

(Verovali ili ne, izjava je prepisana u autentičnom obliku)

MUP SRBIJE - SUP LESKOVAC

Izjava povodom izgubljene lične karte

           Prošlu nedelju dal beše utorak ili sreda jebem li ga vika me moj drugar Slave što ga otpustili iz Jugobanku i vika citiram: Brate najebaja sam pare imam malko a ladno nego ako možeš da pođeš s mene u šumu u Suvopolje da mi pomogneš da sečemo drva ja tam imam jednog drugara sa stilku a tast će gi dotera s traktor. Dobro be reko znam ja koje je muka ja svaku godinu po sneg cepim drva ću idem ko pa neću i dogovorimo se za subotu. Dođe i subota. Vreme mrckavo. Kupimo leb salamu rakiju i pivo i odomo u šumu. Pogodimo se za četiri ara po šesetpet marke i počemo gi tupimo. Majke mu ga na prvi ar zavrnu kiša. Pomisli najebamo ga. I u toj vrtenje po onu maglu, kišu, granjke brknem se za cigare one mokre e reko do mojega a u drugi džep za rezerne kurac ni cigare ni lična karta pogleda oko mene ono samo blato i lisje, granjke, trupčiki poloče od rakiju povrte se povrni i mislim da je govno ja bi ga nagazija a ličnu kartu kurac ću nađem. Ete takoj sam ga izgubija a vi ako oćete dajte mi drugu ako ne ja ću živim dokle mogu ko skojevski ilegalac.

01. 10. 2002

Leskovac

     Bila je zima i veverica vrlo dugo nije videla nikoga. Sedela je kraj prozora i gledala sneg koji je padao kroz grane bukve. Nasula je sebi šolju čaja. Šolja je bila topla i iz nje se dizala para. Veverica pomisli:
     - čaj je zapravo tako drag.
     Počela je da razgovara sa čajem. Po mravu, mislila je, sa svima možeš da pričaš. Čak i sa vazduhom.
     E pa mogla bih, reče ona sebi, da pokušam.
     - Znam šta ću, pomisli, pokušaću. Nakašlja se i reče:
     - Zdravo, čaju.
     Za trenutak je vladala tišina, a onda se iz šolje začu blagi i srebrnkasti glasić:
     - Zdravo, veverice.
     Veverica je gotovo pala sa stolice ali je, ipak, uspela i dalje da sedi.
     - Zdravo, čaju - reče ponovo i poče da razgovara sa njim.
     - Razgovarali su o mirisima, o kolutićima pare i o zimi, čaj je o tome mnogo znao.
     Na kraju čaj upita da li bi veverica htela da ga popije.
     - Pre nego što se ohladim - dodao je.
    Veverica je malo oklevala pa reče:
     - Zbogom, čaju.
     I onda je popila čaj.
     Potom je zavladala tišina.
     - Ali, dodao je čaj, ako zatreba, ja ću se opet vratiti, veverice.
     Veverica je spustila praznu šolju čaja i uzdahnula. Gledala je sneg na granama drveća i tamne oblake koji su plovili nebom. I s njima bih jednom želela da razgovaram, mislila je, sa oblacima! Kako bih želela da razgovaram sa oblacima. Ali ne sad. Sad idem da spavam. Otišla je u krevet i zaspala.

              Ton Telehen

    
     Ton Telehen je lekar opšte prakse u Amsterdamu. Ova biografska činjenica ostala bi tek bizaran podatak u životopisu jednog pesnika i sasvim slučajna podudarnost sa biografskom stavkom Antona Pavloviča Čehova, da Telehenove "lične duhovne  stilske vežbe" u vidu kratkih  priča ne odišu  onom neuhvatljivom lepotom i atmosferom, onim "nedešavanjem" koje je u literaturu uveo upravo - Čehov.
     Negde na ivici šuma, u izmaglici pored reke, živi neobičan svet Telehenovih junaka - mrav, veverica, kit, cvrčak, labud i ostali - svet satkan od  osećanja, raspoloženja, maštanja i predivne dokolice.
     Telehenova rečenica je lapidarna, a njena prividna jednodimenzionalnost i doslovnost, paradoksalno, progovara visokim nabojem višeznačnosti, apsurda, finog humora i poetičnosti. Ili, kako to primećuje priređivač u pogovoru ovoj knjizi, "Telehen nas ne zastrašuje ni odgovorima ni nemogućnošću odgovora, već nam nudi mogućnost beskonačnog  revitalizovanja i poigravanja kojim se svet, kao u kaleidoskopu, može promeniti i najmanjim pokretom.

     Lajza Klark iz gradića Daglasvil, u američkoj saveznoj državi Džordžiji, osuđena je na dve godine zatvora, uslovno na tri godine, zato što je omogućila da njen 15-godišnji suprug pobegne sa izdržavanja maloletničkog zatvora.
     I ne bi to bilo posebno neobično da gospođa Lajza nema 37 godina i da nije majka najboljeg druga svog sadašnjeg supruga, koji je tako postao očuh svom vršnjaku. Zbog toga je tužilac zatražio relativno strogu kaznu jer je zaključio da je zaljubljena supruga dva puta lažnim izjavama i skrivanjem omogućila mužu da pobegne iz maloletničkog zatvora i tako "sprečila sprovođenje zakona".
     Gospođa Klark se kune da nije imala ništa sa bekstvom svog nestašnog muža u februaru ove godine, kada je on uspeo da pobegne i dođe da vidi nju i svoje tek rođeno dete. Dečak se, inače, posle posete supruzi i novorođenčetu nije vratio na nastavak odsluženja kazne, već ga je policija uhapsila i Klivlendu.
     U toku suđenja dokazano je da je Lajza Klark sredila sa jednim prijateljem da dečaka prihvati i skriva u državi Ohajo.
     U martu, gospođa Klark je proglašena krivom za "očigledno zavođenje i silovanje maloletne osobe" i osuđena je na devet meseci zatvora. Takođe joj je zabranjeno da održava bilo kakav kontakt sa maloletnim suprugom dok ovaj ne napuni 17 godina. Međutim, ljubav ne zna za prepreke i par je nastavio da se viđa i pored odluke suda, nakon čega je usledilo novo suđenje i još stroža kazna.
     Samo nekoliko dana pre hapšenja venčala se sa dečakom po odredbama zakona države Džordžije iz 1962. godine, koji zabranjuje sklapanje braka pre navršene 16. godine - osim kada je reč o trudnoći. (FONET)

       Eh! Taj dekadentni, truli zapad!

                               
     Dana 17. aprila 1999. god. u 21:45, posle pažljivo pripremljene i precizno i sjajno izvedene akcije, likvidirana je opasna srpska teroristkinja, članica zločinačkog udruženja, Milica Rakić (3).
     Likvidirana je u trenutku dok je u kupatilu, sedeći na noši, planirala nova krvoprolića.
     Čestitam hrabrom američkom pilotu na ovoj akciji. I želim mu samo jedno: ako ima dete, da mu ono umre - ali samo jedan dan, pa da potom oživi bez ikakvih posledica.
     Ponekad me je sramota što sam ljudsko biće!

   "Deco, u toku poslednje dve godine vi ste se, savlađajući neizmerne teškoće, junački borili sa Turcima, sa Bugarima i sa Albancima. Kiteći besprimernom slavom sebe i svoje oružje, vi ste pobedili neprijatelja. A sada, opet, četiri je meseca već od kako se borite sa novim, silnijim i bolje spremljenim neprijateljem, čija snaga nadmaša našu nekoliko puta.
  Junaci, vi ste se umorili, vi ste malaksali, podnoseći nadčovečanske napore u ovoj borbi, vi već želite da se vratite svojim kućama da vidite svoju decu i svoje žene. I oni strahuju za vašu sudbinu i očekuju vas sa suznim očima. Međutim, Otadžbini je potrebna vaša zaštita, vi ste se zakleli Otadžbini i meni da ćete se boriti do poslednje kapi krvi; nu ja vas razumem. Želje vaše i vaših porodica su opravdane. I stoga ja oslobađam od zakletve svakoga onoga, koji hoće da odu kući, - neka mu je Bogom prosto! Idite svojim kućama i dajem vam časnu reč da zbog toga neće nikoga ni glava zaboleti. A ja, vaš stari kralj, zajedno sa svojim sinovima, ostajem ovde da umrem na ovim pozicijama, jer Srbiju neprijatelj može zauzeti samo preko trupa vašeg kralja i njegovih sinova."

Kralj Petar
30. novembar 1914. godine

E, ovo je kralj! Za takvog kralja jesam! A ne za onog Acu krmka i onu spodobu pored njega! Šta mislite, da li se neko vratio kući posle ovog govora? Nisam monarhista, ali za ovakvog kralja bih skočio i u vatru i u vodu! Ma, skočio bih i za ovakvog predsednika republike ali, na žalost, nemamo ga , a nećemo ga ni imati, bar ne za moga života.

Slika, k'o svaka slika - reklo bi se. Pa, nije baš. Ako pažljivije posmatrate, videćete nešta neobično. Šta ste to videli? Očekujem komentar.

Evo, kad počnem govoriti o moru, postajem sentimentalan. More je za mene uvek bilo kao neka velika žena. U gradovima i drugde, mora sam se uvek sećao onako kako se drugi sećaju svoje prve ljubavi. Još i danas mi se ulazak u toplu i blagu vodu pričinjava kao vrhunac telesnog uživanja, kao da doživljavam orgazam u krupnoj i debeloj, ali ujedno blagoj i zaljubljenoj ženi. Možda je to zato što je more moja domovina, od koje sam se prerano otisnuo u tuđi svet gde sada živim veći deo svojih godina. I možda zato s vremena na vreme osećam izvesnu mržnju prema samom sebi kad negde u proleće, nakon gradske jeseni i zime, nakon kaputa i kišobrana, hladnih i tuđih ljudi, hladnih i tuđih stanova, nakon praznog i neplodnog rada, nakon kišovite tuge na ulicama i kraljevske tuge u barovima, osetim kako moram otići. Ali možda je sve to samo zato što je more tako veliko, svakom čoveku.

                                         
Ne pušim, evo, već nekih 20 godina. A bio sam strašan pušač. Minimum dve pakle dnevno, a često sam načinjao i treću. I kako sam ostavio pušenje?  Pa, upotrebio sam jednu moju psihološku varku (nigde to nisam pročitao pa je zato smatram za svoju). Rekao sam sebi da ustvari ne ostavljam pušenje, već samo hoću da vidim koliko najduže mogu izdržati bez cigareta. I eto, izdržao sam 20 godina i mislim da mogu još. Sebe još uvek smatram za pušača koji samo pokušava da postigne neki rekord. Pokušajte i vi, izazivam svakog na takmičenje!

Da li je ovo pravi način da se deca upoznaju sa nekim važnim stvarima u životu? Ja mislim da jeste.