Evo, kad počnem govoriti o moru, postajem sentimentalan. More je za mene uvek bilo kao neka velika žena. U gradovima i drugde, mora sam se uvek sećao onako kako se drugi sećaju svoje prve ljubavi. Još i danas mi se ulazak u toplu i blagu vodu pričinjava kao vrhunac telesnog uživanja, kao da doživljavam orgazam u krupnoj i debeloj, ali ujedno blagoj i zaljubljenoj ženi. Možda je to zato što je more moja domovina, od koje sam se prerano otisnuo u tuđi svet gde sada živim veći deo svojih godina. I možda zato s vremena na vreme osećam izvesnu mržnju prema samom sebi kad negde u proleće, nakon gradske jeseni i zime, nakon kaputa i kišobrana, hladnih i tuđih ljudi, hladnih i tuđih stanova, nakon praznog i neplodnog rada, nakon kišovite tuge na ulicama i kraljevske tuge u barovima, osetim kako moram otići. Ali možda je sve to samo zato što je more tako veliko, svakom čoveku.
Izmenjeno od yin dana Saturday 1 July 2006 u 16:05
)) Uostalom, svaka REKA svome moru hrli...