Ponekad je samoubistvo posledica kolektivnog ludila. Jedan od najmračnijih i najstrašnijih primera za to nalazimo u carskoj Rusiji, koja kao da je oduvek imala monopol u izmišljanju i stvaranju najčudnijih, najšašavijih i najluđih verskih sekti. U početku našeg veka caristička policija otkrila je jako rasprostranjenu, mračnu, zaveru u okrugu Kargopolu. Policija je saznala da su se 862 stanovnika nekoliko manjih sela zavetovali da će počiniti kolektivno samoubistvo istog dana, 1. novembra po pravoslavnom kalendaru. Tekst ovog kolektivnog zaveta bio je napisan na posebnom dokumentu koji su njegovi "potpisnici" položili u nekom podzemnom skrovištu gde su se inače sastajali (i gde ga je našla policija). Povod ovom masovnom samoubistvu bilo je proročanstvo da će se Sudnji dan dogoditi 14. novembra i da će Bogu biti drago ako mu oni neposredno prie toga sami žrtvuju svoje živote. Odlučili su - i zavetovali su se - da će se tog sudbonosnog dana zatvoriti u svoje kolibe, zapaliti ih i svi izginuti u plamenu.
Kad je policija pronašla taj grozomorni dokument, pokrenuta je velika istraga, pa se tako saznalo da su 862 kandidata za samoubistvo članovi jedne verske sekte s pomalo melodramatičnim nazivom "Braća i sestre Crvene smrti". Pre nego što je bio pronađen ovaj dokument, samoubistvo je izvršilo više od sto članova sekte, koje su njihovi suvernici potajno pokopali u jednom tajnom groblju. Da bi se sprečilo izvršenje tog strašnog zaveta, sva sela u kojima su živeli kandidati za ovo masovno samoubistvo morala je okupirati vojska.
Okrug Kargopol nalazio se u Olonjeckoj guberniji, otprilike 650 kilometara od Petrograda. Ovaj je kraj bio u to vreme vrlo retko naseljen, a njegovi su se žitelji ubrajali među najzaostalije i najzatucanije u carskoj Rusiji. Sekta "Braća i sestre Crvene smrti" zapravo je onde postojala već više od dvesta godina, i to ne samo onde nego i u nekim drugim delovima carske Rusije. U 17. veku samo je u Olonjeckoj guberniji našlo smrt u plamenu više od dve hiljade ljudi. Njihovo je fundamentalističko verovanje bilo da je grešno samo telo a nikada duša, i da se zato Bogu može ugoditi samo njegovim uništenjem.
Svaki je član sekte imao obavezu da vrbuje nove sledbenike, i kada bi ih tako zavrbovao dvanaest, stekao bi pravo da izvrši samoubistvo, jer je tek tada mogao biti potpuno siguran da će otići ravno u nebo.
Sekta je bila dobro organizovana. Na njenom čelu bio je arhijerej (biskup), koga su birali vernici; sveštenici su se zvali duhovniki. Članovi sekte nisu priznavali rusku pravoslavnu crkvu i zato su nastojali da nikad ne prisustvuju njenom bogosluženju, a kada bi ih pop prisilio da ipak odu u crkvu, što se ponekad događalo, mumljali bi molitve u kojima su vređali pravoslavnu veru i mesnog arhimandrita, kog su smatrali - Antihristom. Sklapanje braka bilo im je zabranjeno, ali je vršenje polnog čina bilo dopušteno - pod jednim uvetom: da nakon tog "smrtnog greha" grešnici odmah počine samoubistvo, i to tako da dopuste drugim vernicima da ih uguše. Evo kako se to radilo. Grešnik ili grešnica legli bi na leđa, onda bi im drugi vernici stavili veliki crveni jastuk na lice, na koji bi selo nekoliko najtežih članova sekte; oni bi onde sedeli sve dok se žrtva ne bi ugušila. Tada bi njeno tielo umotali u crvenu ponjavu i pokopali ga noću ispod kakvog grma. Crvena je boja imala posebno značenje: to je bila boja jastuka za gušenje, boja one ponjave za sahranu i ujedno boja vatre, plamena. Upravo su zato članovi ove sekte smatrali da je i smrt crvena.
Teško je dokučiti je li postojanje ove sekte inspirisalo Roberta Louisa Stevensona da napiše svoj roman Klub samoubica, ali to u biti ionako nije važno; mnogo je važnije nešto drugo, a to je činjenica da slične sekte i slična udruženja nisu nicala samo u carskoj Rusiji nego i u nekoliko drugih zemalja, a svima je polazna tačka i polazni motiv bio podsvesna želja za smrću i izopačeni osećaj krivice.