Kakvog sam ja druga imao! Za njega bih dao sve uključujući i desnu ruku. To je bio moj veliki prijatelj i dobročinitelj, duša od čoveka. Odnedavno je postao ljudska veličina, najveća iz našeg kraja.
Pre nekoliko dana pokušah da mu se javim na ulici, ali me on ne primeti. Narednog dana isto. Pošto nisam jedini primetio da je njegova veličina postajala sve uočljivija uzeh štule i pokušah ponovo da mu se javim. Opet ništa.
Zatim se popeh na najviše drvo u komšiluku odakle smo zajedno krali trešnje i sa samog vrha mu mahnuh ali to ne bi zadovoljavajuća visina pa sutradan odoh na zgradu koja se takođe pokaza kao neadekvatno rešenje jer je njegova ljudskost nadilazila ovozemaljske okvire. Zbog toga uzeh avion kojim nameravah da proletim pored njegove glave ali sam uspeo da mu se popnem tek do kolena jer on poraste do neslućenih visina..
Od tada sam odustao od svake akcije jer nisam uspeo da mu se dovoljno primaknem a on sve slabije vidi jer je svakim danom dalji od nas, što mu nismo ni do kolena.
))
ali ce jednom shvatiti koliko je nisko pao kad je zaboravio na drugove iz detinjstva, kad ostane sam sa sobom....i shvati da su svi oni sad oko njega lazni prijatelji, a da su mu samo pravi oni koji su ga voleli dok nije postao tako VELIK...
