Kako izgleda kada tutumalj priča vic. Sve se dešava u kupeu putničkog voza. Dakle, spremite čašu vode, tablu bensedina, ako duvate, smotajte džoint, ali pogolem, smestite se udobno i počnite da čitate.

Hm, dakle, ovaj, kako da počnem, možda ste i čuli, ili neki od vas čuli, ko je čuo neka ćuti da ne pokvari drugima (neko se prigušeno smeje), vic je o jednom, ovaj, Škotlanđaninu, a vi znate, to jest, svakako vam je poznato, ovaj, da njih, ovaj, bije glas, razume se, cicije i tako dalje, vrlo štedljivi i uopšte.

(Ovde pripovedač malo predahnu.)

Sad, dakle, dalje ovako ide, ovaj, ali ako stvarno neko, ovaj, zna, ili ako svi znate, bolje, ovaj, da ne pričam, samo recite.

(Sramežljivi uzvici bodrenja : Ma pričaj, samo pričaj!)

Dakle, to je u stvari vic o Škotlanđaninu, koji su, kako rekosmo, neobično štedljivi, bar tako se priča, možda jesu, možda i nisu, ko zna, ja bar, ovaj, nikad nisam bio u Škotskoj, i njegovoj ženi, ili supruzi, odnosno ženi, kako hoćete, koja ga je, kako da kažem, varala ili, ovaj, sad baš da kažem ako se mora, ovaj, nabijala rogove.

Dakle, Škotlanđanin je otišao na službeni put, nije važno u koje mesto, samo nije daleko, odnosno trebalo je da ide, a pre polaska je rekao ženi, odnosno supruzi, sad vi kako više volite recite, ili ženi ili supruzi, uglavnom rekao je da ide na put i vratiće se za koji dan. Nije važno koji je to baš tačno dan bio, glavno da je rekao i njegova žena je znala da će da se vrati, sad, kažem, dan nije važan, ali recimo neka je bio četvrtak.

Njegova žena, ovaj, mislim tog Škotlanđanina, ovaj, imala je jednog poznanika, ovaj, bolje da kažem prijatelja, prijatelja onako, da se razumemo, šta dalje da pričam, no, jednom rečju švaler, ("Juh", "Juh", uzvici kod ženskog dela publike) pa pošto je imala dva -tri dana slobodna, dok je muž na putu, muž ili suprug, kako volite, ali nije baš toliko važno da li je to bilo dva ili tri dana, možda je dva možda i tri, možda čak i četiri, kažem, to uopšte nije važno, važno je da je imala slobodnog vremena, mislim, dok je muž bio na putu, dakle, a to slobodno vreme... šta kažete, da zatvorim prozor? Kako hoćete, meni je svejedno... Dakle, gde sam ono stao?... Uh, da me ubijete ne mogu tačno da se setim mesta, ali je cela stvar u tome što je profesor bio užasno rasejan, pa uopšte nije primetio da je umesto četkice za brijanje uhvatio mačji rep i počeo... Ne, nije. Nije, tačno se sećam. Dakle... Aha, sad znam. Dakle, žena odnosno supruga onog Škotlanđanina naumi da se vidi sa tim svojim, onim, kako da vam objasnim, uglavnom prijateljom. A taj prijatelj je opet bio neki Irac. Ne znam zbog čega je važno da li je to baš bio Irac ili ne, glavno se dobro sećam da je onaj što mi je taj vic pričao rekao da je prijatelj Irac, pa i ja vama tako prenosim, mada se iz daljeg toka vica, što ću vam odmah ispričati, uopšte ne vidi da li je nešto smešnije zato što se radi o Ircu a ne o nekom drugom.

Dakle, gde sam ono stao? Ah, da. Škotlanđanin je otišao na put, a čim je otišao, odnosno izašao iz kuće, žena zovne prijatelja i kaže mu: Takva i takva stvar, razumeš li, prilika, noć, samoća, muž otputovao, vraća se prekosutra, odnosno nisam baš siguran da li je prekosutra ili naksutra, ali to nije ni važno, glavno da je otišao i da se te večeri neće vratiti.

Naravno, čuje Irac šta žena - eh, prokleto žensko koleno, a čovek samo što se izmakao! Naravno, pardoniram, prisutni se izuzimaju - govori, a, ovaj, brk mu se smeška, kao mačoru na slaninu. Dakle, ne znam da li je neko od vas ikad držao mačke u kući, mi smo imali šest-sedam komada na selu, držali smo ih da tamane pacove i miševe i te mačke... ali da ne skrećem sa teme, a o mačkama i mačorima možemo i drugi put.

Uglavnom - možda je ipak bolje da zatvorim prozor, promaja - uglavnom, kažem, zadovoljan Irac, ali ne mogu baš da kažem sasvim zadovoljan, jer se nekako podesilo, kao trebalo te večeri s nekim prijateljima da ide na neku mušku lumperajku, da se kockaju, šta li, uostalom nije važno, glavno imao je neku drugu kombinaciju, udešenu pre no što je saznao da će konkurencija na put.

Sad, da ne gnjavim mnogo kako se taj razgovor vodio, važno je da mu je žena rekla da joj je muž na putu, pa bi odlično bilo da on dođe kod nje, naravno odlično za nju i onog Irca, a da za Škotlanđanina nije odlično, to ne moram posebno ni da ističem. Još žena objasni da je to prilično retka prilika i da je šteta da je propuste, a i sam Irac je znao da je to retka prilika, jer je Škotlanđanin retko išao na službena putovanja, a Irac je to znao, jer je Škotlanđanin retko išao, pa je prema tome Irac retko imao prilike da posećuje svoju ljubavnicu, odnosno Škotlanđaninovu ženu. Zašto je Škotlanđanin retko išao na službena putovanja ne znam, valjda mu je takva bila služba da nije zahtevala česte odlaske na službena putovanja. Uostalom, mogao je Škotlanđanin i privatno gdegod da otputuje, ali to nije činio, jer je štedeo, a sem toga takvo putovanje ne bi ni bilo službeno, već privatno. Kakva je bila služba gde je Škotlanđanin radio, pojma nemam, a nije ni važno, tek toliko znam da nije zahtevala česte odlaske na službena putovanja; a da nije zahtevala česte odlaske na službena putovanja, zaključujem po tome što je žena rekla onom prijatelju, Ircu, da je šteta da propuste retku priliku, što znači da muž retko odlazi od kuće na službena putovanja, jer ako bi često odlazio onda bi...

Uglavnom, da malo skratim, jer kako neki Englez pametno reče "Srž vica je..." kako ono beše?... Dakle, rekao je da svaki vic treba ispričati... ne, nije tako, dobro sam maločas počeo: "Srž vica je..." samo ne mogu da se setim kako beše kraj te izreke. Ništa, pričaću ja dalje, pa ću se usput setiti... A gde ćete vi?

(Jedan ucveljeni ženski glas: "Htela sam malo u hodnik. Zaparno je ovde.")

Gde ste baš sad zapeli? Sad ću dovršiti vic, pa onda idite. Uostalom, možda je bolje da prozor stoji otvoren? A kraj vica je moćan, videćete. Dakle, dogovore se ono dvoje, Irac i žena, da on dođe njenoj kući, a naravno da o svemu tome jadni muž pojma nije imao. Ha, ha, ha, ha! Pojma o pojmu... Dobro, što vi tako stojite? Ukipili ste se kao počasna straža na grobu Franje Josifa, ha, ha, ha, ha! Kao da mi na glavi stojite. Sedite, molim vas.

Dakle, dogovore se oni da Irac dođe kod Škotlanđanke. I tako, kad se smrklo, prema dogovoru, mislim, kako su se ranije dogovorili, eto ti ljubavnika. Taman što su večerali i otišli da legnu, ha, ha, ha, ha! odnosno već su legli, a inače je rano bilo, možda tek devet sati ili pola devet, mada to nije toliko važno, onaj koji je pričao nije uopšte pominjao sat, samo je napomenu da je bilo rano, a ja računam, kad je rano, onda bi moglo da bude jedno devet-deset sati.

Bilo kako bilo, tek što su oni, mislim Irac i Škotlanđanka, legli, zazvoni zvono. Ali nije zvono obično, već posebno, odnosno kao neki ugovoreni znak, kako je muž one Škotlanđanke uvek zvonio kad bi se vratio kući, a zvonio bi na naročit način kako bi ona znala da je on. Na žalost, ne znam kako je taj način izgledao, možda, recimo, triput kratko ili jedanput dugo a jedanput kratko, ili tako nekako, glavno da je to bio naročiti način zvonjenja i da je žena odmah znala ko zvoni.

Ne treba obkašnjavati kako joj je bilo kad je čula zvono i poznala ko zvoni. Inače, muž je morao da zvoni, jer mu nikad nije davala, da sobom nosi ključ od ulaznih vrata. Govorila je da je to zato da ne bi usput, kad zadrema u vozu, izgubio ključ, ali u stvari nije zato, već da ne bi baš sasvim mogao da je iznenadi i neočekivano bane u sobu. Mislim da je ovakva mera bila doista vrlo lukava i da se može reći da su... E sjajno! Divno! Setio sam se kako glasi ona izreka. Dakle, ovako. Kaže: "Srž vica je kratkoća". Tačno tako, dobro se sećam, jer time hoće da se kaže da je vic sve bolji što je kraći, da mu je u kratkoći upravo suština ili srž, a mislim da bi svakom dobro činilo da ovo zapamti, pa kad nekada prekardaši sa pričanjem vica razvlačeći ga od Kulina bana, da se priseti da je kratkoća najglavnija osobina vica, odnosno njegova srž, kako to izreka vrlo lepo kaže, pa da skrati. Elem, kako bi bilo da i ja skratim? Ha, ha, ha, ha! E ovo je baš ispao najbolji vic, mada sasvim neočekivano. Ja druge poučavam da je kod vica najvažnije da bude kratak, a sam razvukao. Ha, ha, ha, ha! Nego, evo nas pri kraju, a vi, gospođice, nemojte se toliko vrpoljiti, imajte malo strpljenja.

Dakle, čuje žena zvono i doseti se jadu. Čuje i Irac, pa ga nigde nema od prepasti. Nije mu ni lako. Doduše, on je čovek slobodan i nevezan, ali žena nije, a muž ako pobesni, neće mnogo da pita ko je slobodan a ko nije i ko je koga zvao - a sećate se da Irac ovog puta stvarno nije bio predlagač, jer ga je žena sama pozvala, mada je i on, doduše, saučesnik, jer je pristao. Kao što je pristao da dođe, mogao je i da odbije. Doduše, onda bi se žena naljutila, ali bolje da je to prežalio no što je popustio, pa će ovako muž da se naljuti, samo muž s pravom, jer, doista, kad neko ide na službeni put, odakle će možda doneti i koju ušteđenu dnevnicu, ima pravo da bar za tri-četiri dana računa da će mu žena biti verna i smireno čuvati domaće ognjište. Kad ono, na njegovom ognjištu gori vatrica i to svakakva, ha, ha, ha, ha!

Sad, ovaj, pazite, ha, ha, ha, ha! kraj je ovakav.

Žena brzo odvede ljubavnika u kujnu, gde su imali frižider, veliki frižider, otvori vrata i kaže mu: "Uskači!" Irac, šta će kud će, uleti u frižider, žena zatvori vrata, ugasi svetlost u kujni, ali u silnom strahu zaboravi da isključi frižider, te on i dalje radi i pravi hladnoću. Frižider hladi, a Irac unutra, ha, ha, ha, ha! Pa još, ha, ha, ha, ha! golišav.

Žena izađe u predsoblje i vikne:

- Ko je?

Bajagi ne zna ko je. Uštva jedna, pravi se naivna.

- Ja sam, - veli Šveđanin - tvoj muž.

(Jedan glas: "Valjda "Škotlanđanin"?")

Škotlanđanin, naravno. Što, jesam li rekao Šveđanin? Jezička omaška, ne mari ništa, glavno da znamo o kome se radi.

I tako, žena otvori vrata, a Škotlanđanin uđe. Eto, sad sam rekao Škotlanđanin, a ne Šveđanin, znači nisam pogrešio. A vi već pomislili da ću opet pogrešno da kažem pa da mi se smejete, ali sam vam podvalio, ha, ha, ha, ha!

Dakle, kaže Škotlanđanin? - Ženice moja, cile-mile, i tako dalje, elem, da ne odugovlačim mnogo, zbunio sam se, voz mi ide dva sata kasnije no što sam mislio, u jedanaest a ne u devet, pa sam se vratio, da ne džonjam dva sata na stanici.

- U jedanaest? - kaže žena usplahireno, a misli na Irca u frižideru, kako li je njemu? - ha, ha, ha, ha!

- Tačno u jedanaest, - ponavlja Škotlanđanin, uzima novine, pali lulu i počinje da čita.

Žena se plaši da joj muž ne ogladni, jer bi mogao da ode i sam otvori frižider, ali je muž, srećom, ranije večerao, pa samo sedi, puši i čita novine.

Kad je bilo malo pre jedanaest, Šveđanin sklopi novine, istrese lulu, ponovo se pozdravi sa ženom i ode.

Jedan glas: - Opet ste rekli "Šveđanin".

- Nisam

- Jeste. Evo i ostali su čuli

- Valjda ja bolje znam šta sam rekao.

- Rekli ste "Šveđanin".

- "Šveđanin" - ponoviše nekoliko glasova.

- Ako sam rekao "Šveđanin", onda sam pogrešio, treba "Škotlanđanin". Dakle, Škotlanđanin se pozdravi i ode. Ovog puta konačno.

Žena izbezumljeno pritrča frižideru, koji je celo vreme radio, pa otvori vrata, sva prepadnuta u kakvom će stanju ugledati Irca.

Kad je otvorila vrata, Irac huknu i reče:

- Uh, ala sam se preznojio!