Onoga dana kada je Mika umro, već uveliko iza ponoći otvoreno je pismo, adresovano Dudi, iz komšiluka, koje je apsolutno potvrdilo njegovu želju da izmakne malenim zamkama banalnih govora i oveštalih posmrtnih slova:

Dudo,
kad me iznose, neka pročitaju „Besmrtnu pesmu“. A kad me pokopaju neka Janika Balaž ili Tugomir odsvira „Piro manđa korkoro“. Niko ne sme da mi drži govor.
M. Antić

EPILOG


Vodopad ima bradu kao grof Lav Nikolajevič Tolstoj.

To se,

u stvari,

jutro po sebi peni

i razapinje dugu.

JA SAM PRIZNAO JEDNOJ ŽENI

DA JE ŽIVOT NEŠTO PROSTO U MENI.

A NIJE BAŠ TAKO PROSTO.

Ja sam mislio da ću ići pravo

dok se ne pretvorim u lenjir.

A našli su me u krugu.

NAŠLI SU ME, POSLE LUTANJA,

SROZANOG OD VRISKA DO ŠAPUTANJA.

Prošao je oktobar.

Među nogama drveća

polako zaudara na vlagu

i krv.

Ulica poslednji put kisne na presnom suncu.

Sedite malo kraj mene kao kraj groba.

Minut pošte

za moje preminulo najrumenije doba.

Sedite malo kraj mene.

Vidite: opet sam dobar.

Iza uha mi se okoreo mlaz usirenog poraza,

kao streljanom vojnom beguncu.

II

Proletele su ogromne zlatne kočije

kroz naše utrnule oči,

a mi ih sačuvali nismo.

Nešto mlado nam je rzalo na usni

i uvelo na jeziku,

gorko od smeha

i preslatko od plača.

Dozvolite mi

da, posle svega,

dalekoj nekoj gospođici

napišem jedno pismo,

onako malo nostalgično,

onako kako to pišu

senilni penzionisani admirali

svojoj preživeloj posadi

sa potopljenog razarača.

III

Gospođice,

kazaću,

gospođice, sve je,

sve je,

sve je gotovo.

Ovde opet cveće pokojno

prodaju razliveno u parfemske flaše.

Sve je,

sve je,

sve je spokojno,

kao da vetar nikada nije

išamarao drvored

i oko odžaka se pleo.

Gospođice,

kazaću,

u ovu jesen,

frigidnu kao turistkinja

sa skandinavskim pasošem,

to što sam odjednom sed

ne znači i da sam beo.

IV

OVO NIJE ISPOVEST.

OVO JE GORE NEGO MOLITVA.

HILJADU PUTA OD JUTROS

KAO NEKAD TE VOLIM.

HILJADU PUTA OD JUTROS

PONOVO TI SE VRAĆAM.

Hiljadu puta od jutros

ja se ponovo plašim

za tebe,

izgubljenu u vrtlogu geografskih karata,

za tebe,

podeljenu kao plakat

ko zna kakvim ljudima.

DA LI SAM JOŠ UVEK ONA MERA

PO KOJOJ ZNAŠ KO TE BOLI?

PO KOJOJ ZNAŠ KOLIKO SU PRED TOBOM

SVI DRUGI BILI GOLI?

ONA MERA PO KOJOJ ZNAŠ KO TE OTIMA,

A KO PLAĆA?

DA LI SAM JOŠ UVEK

MEĐU SVIM TVOJIM ŽIVOTIMA

ONAJ KOMADIĆ NAJČISTIJEG OBLAKA U GRUDIMA,

I NAJKRVAVIJEG SAĆA?

V

TI SI JEDINA NAHRANILA SVU MOJU GLAD

SA ONO MALO MESA

I SNA.

JEDINA SI BILA DO ZUBA SITA

SA ONO MALO MOJIH NOKTIJU

I DLANOVA.

Voleo bih da tvoji budući sinovi

naslede boju mog glasa

i kćeri da nose moju tugu

u prslučićima od svile.

VOLEO BIH DA IPAK NEGDE SAČUVAŠ

SVE MOJE DALEKE VRHOVE

NA HORIZONTALAMA TVOG DNA.

I DA PRONESEŠ MOJE PREZRELE OČI

KROZ TIŠINU SVIH TUĐIH OČIJU

I TUĐIH STANOVA.

I MOJ OKTOBAR KROZ SVE TUĐE APRILE.

VI

Ovde kod mene

dani imaju opor ukus piva

i dosade.

Ponekad kaplju kiše,

čudno,

spokojno.

Nemam volje ni da živim ni da se ubijem.

Sasvim sam nalik na lađu

koja luta bez posade

i ne želi da zbriše

sa svoga okna nešto pokojno,

nešto zauvek izbrisano,

nešto golubije.

MOŽDA JE DOBRO JOŠ I OVO DA ZNAŠ:

ŽENE NEMAJU PRAVO

POSLE TEBE NIŠTA DA UOBRAŽAVAJU.

Nekad prvi žutokljunac republike,

danas:

mogu da dignem zarozane čarape

lično i samoj bogorodici,

u dostojanstvo presvučen oberučke.

SVE MOJE NEŽNOSTI I GLUPOSTI

JOŠ UVEK NA TVOME PRAGU SPAVAJU

kao mala kudrava štenad

na mokrim,

nabreklim,

crnim sisama gospođe kučke.

Sasvim sam zakopčan:

od sluzokože - do duše.

Ova 32 zuba još uvek ljubav

samo za tebe jecaju i pevuše.

VII

Ti ćeš me, nadam se, shvatiti.

U ogledalu vidim:

sve je

zauvek

gotovo!

UPLAŠENO SAM PIJAN.

I PRAZAN.

I SAM.

PONEKAD NEKO NAIĐE

DA ME NESPRETNO PAZI,

NEKO, KOME JA, ZAISTA, NAIVNO,

ZAISTA BEZ ZLIH NAMERA,

VEĆ POSLE DRUGE ČAŠE OTKRIJEM PUTOKAZE

KOJI VODE OD TEBE

DO MOGA USIJANOG TEMENA.

NIKOME NEMOJ REĆI,

ALI DOK LEŽIM OVDE KAO ISPRAŽNJEN SARKOFAG

I NEŠTO MUDRUJEM O SREĆI,

TRUDIM SE DA BAR MALO ZABRINUTE DOBROTE

TOM DRUGOM NEKOM DAM.

I dok umire drveće

i susnežica po lišću gazi,

trudim se da mu bude dobro,

u ime izvesnog aorista moje ljubavi

i davno prošlog vremena.

VIII

Možda mi nećeš verovati:

i sa hotelima sam raskrstio,

sasvim neopaženo.

Svi mi hoteli nekako liče na istu bajku

i postelje u sobama

smeškaju se na isti glas.

Svi se portiri na isti način brinu,

onako malo rođački,

kad im laku noć kažemo.

Svi se portiri isto onako brinu,

majke mi,

majku mu,

kao da znaju za nas.

Dalje ne bih imao ništa više da ti javim.

Pijana od hladnoće, subotnja noć se valja.

Satovi su davno povečerje odsvirali.

Dalje,

zaista,

ne bih imao ništa više da ti javim.

JEDINO,

MOŽDA TO:

DA SI OSTALA NAJLEPŠA MEDALJA

IZ NAJLEPŠEG RATA

U KOJEM SU MI SRCE AMPUTIRALI.

IX

Gospođice,

ja nisam za tobom bio onako obično

gimnazijski zanesen.

U meni je sve do predaka minirano.

Inače,

zapamtio sam:

ljubav je najgolubija samo u onim kricima

koji se poklone prvima.

Dozvoli da se, zato,

zbog nečega u sebi

nasmešim, u ovu jesen,

pomalo krišom,

kroz suze,

pomalo demodirano,

ja,

tvoj najnežniji pastuv među pesnicima,

ja,

tvoj najsuroviji pesnik među pastuvima.