Sve se jedu. Neke samo jedanput...
OVDE SVAKO MOŽE DA RADI ŠTA JA HOĆU
Ovo je malo čudovište koje mi u 3 ujutru donese moju papuču u krevet da se igramo, a ja ne znam ni gde sam ni ko sam!
Jedan od junaka moje mladosti. Zbog njega sam počeo da se bavim borilačkim sportovima. Jednom, na početku moje "borilačke" karijere, nunčakama (to su one dve palice) sam srušio pun lonac pasulja sa šporeta i samo su me brze noge spasile od ženinog gneva i "letećih tanjira". Hehe!
Mislim, šta reći...?
Dana 17. aprila 1999. god. u 21:45, posle pažljivo pripremljene i precizno i sjajno izvedene akcije, likvidirana je opasna srpska teroristkinja, članica zločinačkog udruženja, Milica Rakić (3).
Likvidirana je u trenutku dok je u kupatilu, sedeći na noši, planirala nova krvoprolića.
Čestitam hrabrom američkom pilotu na ovoj akciji. I želim mu samo jedno: ako ima dete, da mu ono umre - ali samo jedan dan, pa da potom oživi bez ikakvih posledica.
Ponekad me je sramota što sam ljudsko biće!
Slika, k'o svaka slika - reklo bi se. Pa, nije baš. Ako pažljivije posmatrate, videćete nešta neobično. Šta ste to videli? Očekujem komentar.
Da li ima nekoga ko ne poznaje ovog čoveka, ko nije čuo za njega? Kažu da je ova fotografija najpoznatija fotografija 20. veka. Bila je na majcama, đačkim torbama, koricama školskih svesaka, bedževima, jaknama (vojničkim zelenim, smb), posterima, tetovažama...
Evo, kad počnem govoriti o moru, postajem sentimentalan. More je za mene uvek bilo kao neka velika žena. U gradovima i drugde, mora sam se uvek sećao onako kako se drugi sećaju svoje prve ljubavi. Još i danas mi se ulazak u toplu i blagu vodu pričinjava kao vrhunac telesnog uživanja, kao da doživljavam orgazam u krupnoj i debeloj, ali ujedno blagoj i zaljubljenoj ženi. Možda je to zato što je more moja domovina, od koje sam se prerano otisnuo u tuđi svet gde sada živim veći deo svojih godina. I možda zato s vremena na vreme osećam izvesnu mržnju prema samom sebi kad negde u proleće, nakon gradske jeseni i zime, nakon kaputa i kišobrana, hladnih i tuđih ljudi, hladnih i tuđih stanova, nakon praznog i neplodnog rada, nakon kišovite tuge na ulicama i kraljevske tuge u barovima, osetim kako moram otići. Ali možda je sve to samo zato što je more tako veliko, svakom čoveku.
Ikona 20. veka. Da li je potrebno uopšte navesti njeno ime? Ceo svet je činila srećnim, a bila je veoma nesrećna. Umrla je sama...
"Lična priča čoveka koji izaziva Staljina", ako sam dobro preveo mojim skromnim znanjem engleskog. Čovek koji je trajno obeležio sve naše živote, hteli mi to priznati ili ne. Imao sam čast ili nesreću da budem bodyguard jednoj njegovoj unuci. Do danas nisam isplaćen za taj posao i nemam lepa sećanja o tom periodu mog života. Ali to je moje lično iskustvo. A šta u vama budi pogled na ovu fotografiju?
Da li je ovo pravi način da se deca upoznaju sa nekim važnim stvarima u životu? Ja mislim da jeste.
PRVE STVARI U BEOGRADU
Prvo je stigao bilijar, a onda klavir! Bilijar je u beogradske kafane ušao u društvu karata. Bilo je to 1822. godine. Ubrzo je stiglo još nekoliko komada i na njima su beogradski mladići neumorno visili. Zabeleženo je kako Aleksa Simić piše lično Knezu Milošu o jednom čoveku: "Njegovi su poslovi od meane do meane, od bilijara na bilijar". Strast igranja je bila toliko jaka da je do 1840. godine predlagano preko novina da se bilijar uvede i u Čitalište samo da bi se članovi zborili.
Prvi klavir stigao je na Milošev dvor 1824. godine. Doneo ga je italijanski avanturista Vito Romita za mladu Kneževu ćerku Savku.
Prva sluškinja je stigla u Beograd iz Zemuna, takođe 1824. godine. Nju je na dvor doveo Lazar Hadži-Bajić.
Bez obzira na mitove u kojima smo odrasli, prva kašika za supu u Beograd je stigla tek 1827. godine. I nju je doneo Knez Miloš.
Te godine u Varoš je stigao i prvi ženski suncobran, koji se tada zvao "zonenširm".
Godine 1829. dolazi prvi kaput. Nosio ga je Knežev lekar dr Stejić. Jedan putopisac koji se tada zatekao u Srbiji posebno zapisuje taj usamljeni Stejićev kaput.
Pivo je došlo 1834. godine iz Zemuna. Prvo se točilo u Manojlovoj bašti na Zelenom vencu.
Godine 1835. u Srbiju stiže nekakav Piler, prvi sajdžija. Kako nije uspeo u Kragujevcu, godinu dana kasnije seli se u Beograd. Ovde je došao iz Petrograda sa zvanjem "izučen sajdžija". Kako nije baš bilo puno satova za popravku, on kao uzgrednu delatnost razvija pravljenje i prodaju crvenog voska za satove.
Izvesni Karl Karlovački 1839. godine u Beogradu počinje da se reklamira kao "prvi u Srbiji sirćeta fabrikant". Pošto mu to nije dobro išlo preselio se u Pančevo gde otvara školu trgovačkih nauka, a 25. maja 1847. godine se vraća u Grad da bi otvorio "prvo srpsko plivalište i kupalište". Kupalište je bilo podno Kalemegdana, a prvi učitelj se zvao Alberto Dragoner. To plivalište je prvo beležilo metereološka posmatranja.
Godine 1840. javlja se prvi knjigovezac. To je švaba Ludvig Linkver, kod koga je kasnije stanovao i na čijim rukama je izdahnuo srpski spisatelj Joakim Vujić.
Diplomirane babice se pojavljuju 1841. godine. Prva je bila strankinja Pulherija Klevertić (prezime je posrbila) "eksaminirana babica" koja je na "peštanskom univerzitetu babičluk izučila". Ubrzo se javlja i Femija Hamerl koja je takođe školu završila u Pešti.
Godine 1842. javlja se prvi muški krojač. To je Jovan Dimitrijević koji je došao u Beograd sa desetak momaka i naselio se u kući blizu Kalemegdana. Preporučuje se za izradu muškog odela po najnovijem "ukusu-žurnalu".
Kosa Lepojević i Dimitrije Dinić su 1843. godine osnovali prvo kupatilo na Savi po "najnovijem kroju".
Iste godine nekakav Švajcarac Peter Koran je otvorio u Savamali kafanu i gostionicu kod "Zlatnog krsta" i doveo kuvare iz Nemačke. Nudio je "šećernih kolača" i "izjutra vruštuk". To je prva kafana sa evropskom kujnom.
Godine 1844. nastanjuje se u Beogradu prvi stranac moler. To je Jozef Varošek koji "obitava u kući Rakišinijoj s izloženim na kući zlatnim slovima imenom".
Iste godine u Beograd dolazi prvi "dagerotipista" Josif Kapileri, koji obitava u kafani Dunanovića do Varoš kapije.
A te godine se javlja i prvi krojač ženskog odela, Pavle Tomeljkić, koji se preporučuje "dobivši deset momaka iz inostranih zemalja da radi po najnovijim francuskim i bečkim žurnalima. Obitava u velikom "Zdaniju"".
Godine 1845. javlja se prvi "cukerneker". To je Sima Nikolić iz preka.
Iste godine stiže i prvi cirkus u Beograd: G. Gota.
Sledeće godine stiže prvi učitelj muzike. To je Aleksandar Skordilis rodom iz Trsta. On poučava mlade sviranju uz gitaru i pevanju uz istu.
1847. godine javlja se prvi zubni lekar. To je Moric Lefner koji "bušne zube nekom masom zapušava".
Godine 1849. donosi se u Srpsku Državnu Štampariju prva brza mašina (brzotisk), jer se dotle radilo na onoj najprimitivnijoj mašini. Stiže i prvi mašinista stručnjak.
Iste godine instališe se i prvi evropski pečatorezac Leopold Galcijaner, koji uredno reže i nadgrobne spomenike.
Klavir štimer stiže u Beograd 1850. godine. Zvao se Imre Špenović i kao slep izučio je taj zanat u Pešti.
Iste 1850. godine neki A. Laj objavljuje prvu fotografsku radnju i veli da je to "fotografija ili nov način zrakom na artiji likove portretirati".
Prvo parno kupatilo otvoreno je 1851. godine. To je Šopovićevo u Savamali.
Te godine stižu i prvi tapacireri, H. Hirmel i M. Jajteles.
Tada stiže i prvi sedlar. Zvao se Fridrih Ditrih koji pravi evropska sedla.
U jesen 1851. godine dolazi Karl Vines "fektmajster iz Niderlanda" i daje časove iz veštine borenja.
Tada se otvara i prva srpska knjižara.
Godine 1852. javlja se u Beogradu prvi "hudožestveni baštovan Cigler iz Štutgarta u Nemačkoj" koji nudi svoje usluge. Posao mu nije pošao dobro i ubrzo odlazi.
1858. godine pojavljuje se "izobražena ženska" koja po kućama daje časove "iz nemačkog i francuskog".
Tada se javlja i prvi učitelj igranja.
19. marta 1863. godine po Beogradu se oglašava S. V. Živković Iz Pančeva koji objavljuje da je izmislio srpsku nošnju, koja je vrlo praktična. "Gornja se haljina zove obrenovka, a donja sjedinka" veli ovaj pančevački krojač.
Slobodno dopunite spisak novim podacima.