Bila je zima i veverica vrlo dugo nije videla nikoga. Sedela je kraj prozora i gledala sneg koji je padao kroz grane bukve. Nasula je sebi šolju čaja. Šolja je bila topla i iz nje se dizala para. Veverica pomisli:
     - čaj je zapravo tako drag.
     Počela je da razgovara sa čajem. Po mravu, mislila je, sa svima možeš da pričaš. Čak i sa vazduhom.
     E pa mogla bih, reče ona sebi, da pokušam.
     - Znam šta ću, pomisli, pokušaću. Nakašlja se i reče:
     - Zdravo, čaju.
     Za trenutak je vladala tišina, a onda se iz šolje začu blagi i srebrnkasti glasić:
     - Zdravo, veverice.
     Veverica je gotovo pala sa stolice ali je, ipak, uspela i dalje da sedi.
     - Zdravo, čaju - reče ponovo i poče da razgovara sa njim.
     - Razgovarali su o mirisima, o kolutićima pare i o zimi, čaj je o tome mnogo znao.
     Na kraju čaj upita da li bi veverica htela da ga popije.
     - Pre nego što se ohladim - dodao je.
    Veverica je malo oklevala pa reče:
     - Zbogom, čaju.
     I onda je popila čaj.
     Potom je zavladala tišina.
     - Ali, dodao je čaj, ako zatreba, ja ću se opet vratiti, veverice.
     Veverica je spustila praznu šolju čaja i uzdahnula. Gledala je sneg na granama drveća i tamne oblake koji su plovili nebom. I s njima bih jednom želela da razgovaram, mislila je, sa oblacima! Kako bih želela da razgovaram sa oblacima. Ali ne sad. Sad idem da spavam. Otišla je u krevet i zaspala.

              Ton Telehen

    
     Ton Telehen je lekar opšte prakse u Amsterdamu. Ova biografska činjenica ostala bi tek bizaran podatak u životopisu jednog pesnika i sasvim slučajna podudarnost sa biografskom stavkom Antona Pavloviča Čehova, da Telehenove "lične duhovne  stilske vežbe" u vidu kratkih  priča ne odišu  onom neuhvatljivom lepotom i atmosferom, onim "nedešavanjem" koje je u literaturu uveo upravo - Čehov.
     Negde na ivici šuma, u izmaglici pored reke, živi neobičan svet Telehenovih junaka - mrav, veverica, kit, cvrčak, labud i ostali - svet satkan od  osećanja, raspoloženja, maštanja i predivne dokolice.
     Telehenova rečenica je lapidarna, a njena prividna jednodimenzionalnost i doslovnost, paradoksalno, progovara visokim nabojem višeznačnosti, apsurda, finog humora i poetičnosti. Ili, kako to primećuje priređivač u pogovoru ovoj knjizi, "Telehen nas ne zastrašuje ni odgovorima ni nemogućnošću odgovora, već nam nudi mogućnost beskonačnog  revitalizovanja i poigravanja kojim se svet, kao u kaleidoskopu, može promeniti i najmanjim pokretom.