Lilith

Zahvalnice

Upetljala se u neku terminologiju koju ne mogu da uhvatim ni za glavu ni za rep...

Srećom, Apple Rice Pudding se našao pri ruci da mi olakša frustraciju...

Jedino što mi nije pomogao da shvatim, ali da ne sitničarimo...

Ponekad mi se čini da moje kolege zaradjuju novac zapravo izmišljajući nove termine za stare pojmove, te da se toga poprilično nakupilo i da se zato ljudi slabo odlučuju da urone u ovu problematiku jer dok pohvataju šta je šta, ko je ko i u kakvim je sve to vezama – prodje život... ko moj što prolazi pred ekranom u pokušaju da obujmim mislima neobujmive stvari... one što su postale neobujmive kada se na njih nataložilo generacijsko izmišljanje novih naziva.

Svakako, preterujem... kad udjem u fazu iluminacije sve će to leći i poredjati se kao sardine u konzervi... jedino me nervira što iluminacija dodje sama od sebe, ne da se programirati a moj supervizor postaje lako neurozan zbog nedostatka novog materijala sa mojim imenom u zaglavlju.

Htela bih ja da pišem, nije da ne bih... samo ne mogu... ne da mi se... a ne znam ni kojim bih imenima nazivala ono o čemu treba da kontempliram nadugačko i naširoko.

Imam tih par kolega koje ću morati da uguram kako znam i umem u Acknowledgments... ako se kvalifikujem dotle... oni su tu negde... online... i redovno nadju vremena da lome mozak na mojim nemogućim pitanjima... dok se naplaćam večera za sve njih koji su se našli u crnim trenucima očaja kada je „tu negde“ a ja ne uspevam da napipam – potrošiću barem godinu dana prosečne zarade...unapred...

Retko se u dovoljnoj meri oda priznanje takvoj podršci... posebno kod nas u Srbiji. Kad pročitate neku zahvalnicu u stručnom radu pomislite da je taj autor u najgorem slučaju JEDINI ekspert u tom polju ili u najboljem da je sva ekspertiza ograničena na najuže članove njegove familije i eventualno par kumova. Retko se ko našali glavom da spomene nekog sirotog apsolventa, asistenta, magistranta ili koga već ko se okozio pokušavajući da dokuči nevidjene dubine a zaobidje još neverovatnije površnosti u toku nastajanja tog monumentalnog dela (ja još ne pročitah stručni rad izradjen na Balkanu a da ne pretenduje na vanvremensku monumentalnost). Sve je to ok... mislim te površnosti i mutne dubine... dok nešto nastaje... dok pokušavate da razbistrite a istovremeno iskopate rupu još malo dublje... zajeban posao... jednom mahnem mentalnom lopatom a tri kvadratna metra obradjene površine zamutim, suptilno k’o mošusno goveče na pojilištu... zato sam toliko zahvalna njima koji se nadju na nekom od messenger-a (u poslednje vreme se osećam kao rasadnik istih)... doprinos svežeg uma, koji neopterećen tudjim rečima pristupa nekoj temi (svakako u domenu struke ali ne i najuže ekspertize) je nezamenljiv... barem meni... kapnu mi malo te svoje bistrine pa onda bolje i ja vidim.

Ono... trudim se i ja... zato i znam da nije lako... svako od njih radi nešto svoje... muti neke svoje bare ili malo veće vode pa kad ga iz toga istrgnete – kao da ste ga iz korena iščupali... ponekad treba vremena da se mozak privikne na svetlo/mrak... ili novu ideju vodilju... nov okvir.

Odoh predaleko... tražim izgovor za dužu pauzu od razmišljanja... neodgovorno skroz.

Evo me onaj sa imenom poput šamara podseća da bi se trebalo vratiti radu... i na tome sam im zahvalna... svakom pojedinačno. I u grupi.

Ali mi se večeras baš ne radi. Radije bih popila čašu vina u nekom musavom pabu u Soho-u... ili bih malo prošetala Hempstead-om, ma može i West one... samo da mrdnem odavde...

Fenomen Tačer i čistilište

Nije ni čudo da je Tačerka imala ono čudo na glavi zbog kog je izgledala kao da su joj usadili šlem a ne isfenirali kosu... imajući u vidu vremenske prilike ovde – jedini način da se na glavi održi bilo kakav oblik drugačiji od nakvašenog briska jeste da se dlaka po dlaka gelira, lakira... zacementira još bolje, ako može...

Lično, ne bih baš... jer nemam ambicija da se raščešljavam dletom i čekićem ali ako me baš muka (čitaj: prilika) natera... unapred sažaljevam prolaznike koji bi se u opštoj gužvi mogli sudariti sa delovima zidina vavilonskih... zato i ja izbegavam da nalećem na ljude (ne nužno samo žene) po prevozu, u podzemnoj i na ulici... čim vidim da frizura stoji...bežim na bezbednih metar i po razmaka – što je sigurno – bezbedno je.

Ponekad imam trip da sam u čistilištu... pa redom okajavam greh po greh... zašto bi mi se inače redjale prikaze iz prošlosti?

Red dodje i da Problem naplati svoje... sve se nadam da se primičemo kraju... jer ako ima još šta da ispliva čega jesam i nisam svesna – odmah ću da batalim posao, dignem ruke od katarze i lepo tražim da me ne muče dalje već pošalju direkt na odsluženje...jbg, pa ni u paklu ne može biti baš toliko loše... a i... ako se nastavi, rizikujem opasno da od duga vremena i teške mentalne apstinencije od zloće – počinim još koji, a onda sam zaglavila u čistilište na neodređeno.

Kišna šuma

Napolju pada ona dosadna hoću-neću kiša.

U kući toplo. Decu izvukla ispod kreveta (komata 1) i skinula sa gornje police plakara (komata 1+mladja sestra), obukla, nahranila, odremorkirala u školicu i vratila se bezbedno i zgužvano domu svom.

A unutra toplo.

Pretoplo. Ovako zamišljam kišno doba u Indiji... grejanje radi kao da se Rusija i Ukrajina ne mlate već neko vreme... mi nismo čuli za to. Eto, da vidim i lepe strane života u UK.

Završila dokumente (komata 2) i to otposlala „električnom poštom“.

Primila mail (kom. 1) od osoba (kom.2) koje se potpisaše kao Hoi Mi Ling i Bhattacharjee Dachrijavachipaj i ne smem da odgovorim jer ne znam u kom rodu da sastavim isti. Nadam se da ce mi se javiti u snu... rešenje.

Posle približno tri dana nespavanja (u poredjenju sa kojima su prethodne nedelje odmor na Tahitiju) došlo mi da se opružim pod jorgančetom (ili samo čaršavom imajući u vidu veštački stvorenu klimu kišnih šuma u broju 5) i... da! Odspavam... malo... onako neprimetno.

’Oćeš vraga!

Neki zlotvor je u medjuvremenu napunio hranilicu za ptice za koju sam dugo živela u uverenju da je jako čudan Xmass ukras na listopadnom stablu u dvorištu... posle tri meseca gladovanja, NEKO se setio da su ptice MOŽDA gladne... i to se setio baš sada kada se meni spava.

Punjenje hranilice rezultiralo je neopisivim cvrkutanjem, cičanjem, cvrčanjem, pevušenjem, pocikivanjem i grozdanim izgledom pomenute hranilice zbog čega stablo već počinje da se lako povija ka majčici zemlji i deluje malčice obolelo... ako izuzmemo cvrčanje...

Koje me neopisivo nervira.

I koje je glasno.

A meni se spava.

I nemam mnogo vremena za upražnjavanje ove pomalo zaboravljene aktivnosti.

Ipak... prosvetljujuće je, donekle... sem što doprinosi osećaju da sam zaključana u staklenoj bašti koja odgaja retke tropske biljke, otkriva i duboke filosofske i medicinske istine:

1. MOGUĆE je preživeti više dana bez sna.
2. Što manja ptica to glasnije cvrči (eeeeeeee, da mi je to neko ranije rekao!!!!)
3. Wellness CD-ovi sa zvucima prirode osmišljeni da „opuste“ zapravo su užasna prevara – koji bi normalan čovek mogao da se opusti i zaspi u sred šume!?

Dijalog

Čitam vas. Neko proleće u glavama i tekstovima.

Malo zavidim. Onako, rekreativno...

Kod nas je još uvek zima... ali, ruku na srce, i da je procvetalo, teško da bih zapazila...

Noćima sam budna. Dane se trudim da prespavam...na nogama.

Noći su ovde prelepe. Nestvarne skoro. Tihe i nečujne. Često vedrije od dana. Nasmejane noći neke. U kojima se lakše bude.

Pomaže, dakako, i činjenica da moj prozor nije okrenut ka ulici te da me sa njega zapljuskuje svo bogatstvo ovdašnjih živuljki koje noću utihnu... skupe se, sakriju... nigde ih nema... skoro kao... hmmmm, pa... nećemo o tome.

Noću izgmižem. Onako predatorski. Ili pacovski, nisam još odlučila. I ok mi bude. U koži, ovoj. Pretvaram se da nisam i da nije... i nekako sati prokližu kroz glavu bez previše škripe, otpora... uspeju da ne oderu ono malo osetljivosti koja se razlila po vijugama i po kojoj se gazi. Na prstima.

Pokušala sam juče da joj pričam.

Ovako kao što pišem. Da zaista kažem.

Pitala je.

Imenovala.

Tražila da zna.

I ja otvorila usta. Stegla slušalicu... zinula kao da ću da je progutam i...i...i, ništa.

Ok je, rekla sam. Nisam ok. Sve sam samo nisam ok... kada bi samo mogla da čuješ... Standardno. Radim i pišem i radim i pišem... i ok sam. Lažem te, prepoznaj... molim te prepoznaj jer ja ne mogu sama... To je to. Ništa uzbudljivo. Svakoga jutra umirem i svake se noći ponovo radjam... a ne znam zašto... Klinci su ok, dobri su. Već sam se navikla na fizički napor ovih srazmera. Setim se ponekad da jedem... slagala sam vas da sam vratila malo kilažu – nisam... ne uspevam...  Više nisam plavuša. Više me nije ni briga šta sam... Odem do faksa. Samo kad moram... Vratim se. Pobegnem, pre... Sedim i radim, kad mogu... što je sve redje i redje... i tako... kad ne mogu... ponovo sedim i radim... pokušavam...samo što to onda bude malo manje... produktivno... ništa zabavno. Čuj me! Čuj ono ispod reči. Čuj tišinu. Molim te, čuj me...

„Pa, dobro... važno je da ide na bolje...“, rekla je...

Da... ide... na bolje... svakako..., rekoh.

Baskervil

Olujno loša noć u ovom kraju sveta...

Čujem svaku kap kao udar... svaki fijuk vetra kao vrisak... još mi samo zavijanje baskervilskog psa nedostaje pa da utisak bude potpun.

U sobi toplo. Izolovano. Mirisna usamljenost.

Moj ekran i ja... koja pokušavam da lepim rečima napišem ružnu istinu. Istine moraju biti saopštene. Kakve god da su. Znam da način neće izmeniti njenu suštinu... ali će možda naći put lakše no ako je saspem najkraćim mogućim izrazom.

Razmišljanja sterilna. Čista. Dezinfikovana od želja i priželjkivanja. Današnja. Ona od pre par godina mi deluje jako daleko. Lilith. Simpatična malo, subjektivno... ali daleko. Možda kao neka dalja rodjaka... jedna od onih koje nemate izbora sem da priznate jer je dovoljno slična da bi sve sem priznanja bilo smešno... a istovremeno nemate neku želju da se sa njom zbližavate i trpite je kao nužno zlo. Krvni usud navaljen vam na kičmu dva-tri puta godišnje na 3S (Slava-Svadba-Sahrana) okupljanjima.

I ja moju srećem tri puta godišnje. Ostalim danima je gurnem pod tepih. Namreška mi, tako, mentalne zabeleške da ne zaboravim da je tu... ali je redovno gazim ako me tuda vodi najkraći put od tačke A do tačke B.

Jutrom se budim sa nekim iščekivanjem na koži. Da me neko pita ne bih znala da kažem šta čekam. Ali znam da čekam. Prvih nekoliko sekundi budnosti ustreptala hvatam vazduh pokušavajući da dokučim čekanje svoje... onda se setim da nema ničega iza zavesa 1, 2 i 3 pa ga stresem sa sebe kao prašnjava džukela... mrvice zaostanu, znam... i razmnože se ponovo tokom noći. Drugačije ne mogu da objasnim upornost iščekujućih neurona koji se vrte oko samih sebe i spliću čvorove... one... boluckajuće... trepereće...

Čekam. Svakoga jutra oko 7... do, otprilike, sedam i pet... u 7 i šest minuta sam već na nogama. Zasićena čekanjima. Prečekana, ako uopšte može tako da se kaže. Samoj sebi ličim na mrve baruta koje u trenu planu, zasvetle... a onda ostane samo gomilica prašine... tako prašinasta odgmižem dan. Ceo.

Sanjam snove u kojima se pretvaram u ribu... zmijoliku neku... sjajnih krljušti... i plivam po nekim kanalima kraj stopala koja kraj mene koračaju a čije vlasnike ne uspevam da sagledam... više od članaka... Svidja mi se to uvijajuće, polutečno stanje sna... kada ga uhvatim... jer i on je poprimio zmijolikosti neke, svoje... pa je u mojim dvadesetčetvorosatnim jedinicama vremena redak kao vazduh na visokim nadomorskim visinama... na Pamiru, na primer... na kome nisam bila, ali znam da jeste... teoretski.

Laptop mi gori na bedrima... najveći strah je da ću ga izgubiti... da će pregoreti... ugasnuti... onda bi bio zakucan i poslednji ekser...

A ne smem da ga isključim. On mi je najbolji drug, mama i tata, sestrin glas, orudje za rad, oružje za odbranu, za napad kad zatreba, on mi je prozor i vrata... karta i sedište... moj produžetak kojim se saopštavam i primam saopštenja. Ne i pitanja. Jer na njih nemam šta da odgovorim. Niti ih postavljam. Nema razloga. Sve to već negde piše. A ako piše – naći ću i pročitati... imam internet... ne mora mi se reći... ako već piše... a ako je ljudsko... napisano je...nekad, negde...

Umesto zdravokakosištaima dao mi da rešavam test. Neku psihološku igrariju, ovako online. Rešila. Bravo, rekao mi. Hvala, službenica pokorna... jel’ to znači da bih ja sada trebalo da nosim Mensin test sa sobom i delim ga ljudima umesto pozdrava... ko ne prodje – neću ni da se zamaram pričom... Ha, koji ljudi!?!?!? Koja priča!?!?!? Opet tripuješ, devojko.

A jednog dana... jednog dana ću da se vratim aerodromima. I štiklama. Valjda. I ponovo ću da naučim kako se peglaju rukavi košulje na liniju i bez linije. I opet ću deliti sok od paradajza sa omiljenim kolegom dok se smejem njegovom nasilnom sazrevanju i vezujem mu kravatu po lobijima hotela belosvetskih pred sastanke. Opet ću sa nekima od njih u pauzama da lutam prestonicama i pomažem im da izaberu poklon za lepše polovine a onda da u nasmejanoj graji ispijam kafu. I opet ću da se žalim da mi je dosadno. Znam da hoću. Takva sam.

Sve dok me aerodromi budu hteli.

I dok budem imala gde da se vratim.

Sada nemam.

Iščekivanje povratka, možda. Možda moji zmijoliki snovi vode čekanju povratka... I možda čekam da opet vučem kofer po nekom zgužvanom aerodromu leteći kući sa iznenadjenjem za Malu. To bi moglo da objasni težak udar kada mi u 7 i šest minuta želudac padne iz grla na svoje uobičajeno mesto... i tišinu koja posle toga nastupi u krvotoku. Jer... realno gledano... povratak je... fiktivna kategorija... a baskervilska džukela ne prestaje da laje pod mojim prozorom...

Rapsodija o juče, danas i sutra

Pametno (!?!) ćutim ovih dana i ne izjašnjavam se.

Puštam da mi pričaju.

Otkrivaju toplu vodu.

Iznenadjujem se, obavezno... usavršeno.

Ne spavam. Problemi sa savešću. Vrlo iskorišćavam tudje slabosti i volju da se bude podredjen. Volim da sam odozgo, šta ću. Neskromno, onako.

Istina je da sam neizainteresovana za sve sem za san. Koji ne dolazi na oči. Problemi sa savešću, iako već neko vreme živim u uverenju da sam postala conscience free. Ko bi ga znao.

A za san sam zainteresovana. Vrlo. Krajnje. Sanjam o snu. Budna, dakako. Lepo mi je. Sklopim oči, toplo bude, ušuškano do klaustrofobičnosti od koje, definitivno sam utvrdila, ne bolujem (a i bilo bi previše)... preguram prva oštrenja vijuga kroz neke fragmentirane delove svesti koja se još probija... dočekam... pojavi se iz nekog mračnog ćoška moje podsvesti... i prepoznam odmah. Godine se kao u crtanim filmovima za odrasle vrtoglavo obrnu unazad... više od pet... još uvek manje od deset... i ja sam opet mirna. Verujem da ću osvojiti svet. A svet mi sav staje u par očiju. Tamnih. Neizrecivih.

Fuj to!, viknem.

Trgnem se.

Soba mi se osmehne mrakom. Okrenem jastuk da promenim san... Vrtim se.

Pustim da mi se priča. Opet. Do zore. Pred zoru uhvatim još koji sat... Isklizne ponovo... materijalizuje se iz mraka. Nazirem obrise tek. Pružim SuperEgu izgovor da mi je san neophodan i uljuljkam ga u laž... da me pusti još malo... da sanjam... ono vreme...

Dva karirana rukava.

Izbledele farmerice.

Gitaru.

Kafu. Litre.

Kariranost oko struka. Na ramenu. Na fotelji... pored kreveta.

Neki prvi januar na Trgu. Smrznut. I prste u tudjem džepu.

Tihi Kalemegdan. Snega je bilo. Puno. Sećam se toga.

Patetične Boni Tajler na radiju. I gnjecavih špageta u februaru. Uz belo vino... koje nikada nisam previše volela. Nevažno.

„Ja nisam filozof!“

„Znam...“

„Ne volim što me teraš na to.“

„Ne zanima me da budeš filozof... zanima me da budeš!“

„Opet to radiš!“

„Znam...“

Smešno je što sam samo tada bila ponosna. Na nekog. I sebe. Sve posle je bilo ok. Samo ok.

I smešnije je još što je trebalo doći ovde... doći da se ostane... pa da se sagleda jasnije no dok se bilo blizu.

Da izmedju toga, tada... i ovoga sada... stoji samo višegodišnja tama. Puna nekih ljudi koji su mogli ali nisu morali biti tu. Savršeno zamenljivih. Meni. I mene, zamenljive... njima i sebi samoj.

Ne umem da objasnim, a priroda moja preanalitička traži objašnjenja za sve i svašta. Ne voli jednostavnu neobjašnjivost Prisustva.

Lepo je što nemam želja.

Sem sna.

Ali na javi ih nemam.

Ne zanima me da se vraćam, niti da okrećem sat. Ni da iskušavam.

Danas je nešto drugo. Ja sam druga. Što je ok. Zdravo je to.

Ali volim kada mi je blizu. I kada radi šta bilo.

Volim da se svadjam i mirim, prepirem, govorim istinu koju nikome drugom ne bih rekla i slušam... volim kada me rečima udari kao otvorenim dlanom. Ljudi su tako retko iskreni. Onako do srži. Bez ostatka. Volim da osećam taj miris na jastuku. I ne grize me savest kada pomislim da je zvanično tudj. Miris. Jer nije. Nikada bio. Posesivna Ja zna da je oduvek bio samo moj. Isključivo. I da tu nema pregovora. Ni rasprave. Ni greha. Tudj je sa dozvolom. Uz saglasnost. Jer ja ne bih znala šta sa njim. Sem da ga udišem... duboko... svakim atomom svog bića... do onog stanja lake nesvestice... do granice... sopstvene...

I to je ono što jeste. I danas.

A istovremeno nije. Sutra.

Nessun...

Iskrsao je jednog kišnog popodneva sa ekrana.

Davno zaboravljen. Nikada zapravo uočen i priznat kao osoba. Na mom ekranu.

Živi u Napulju. Ima italijansko ime koje se lepi za nepca i težak akcent koji se oseća čak i u pisanom tekstu. Um mu radi na lassagne, crno vino, Verdija, vespe i slatko sklepane komplimente. Neprekidno, kao one stare igračke, klizi po koncu sopstvenih ideja, gore-dole... ostavlja utisak tek na drugo ili treće čitanje. Duboko je ropskih predispozicija.

Jedan od onih koji propovedaju a suštinom negiraju propovedi. Klizavi šarm neodlučnosti. Traženja Domine. Intelektualna prostituka. Muška. Voli da mu se kaže da zaveže. Još više voli kada mu se dozvoli da kaže. Dobro podnosi sarkazam. Prirodna otpornost i prijemčivost za isti, rekla bih...ovako, na oko.

Govori o Napulju kakav ne može da se vidi sa slika. Neturističkom. Nasilnom. Prljavom u uličicama nedostupnim turistima. Lošim klubovima. Jeftinom vinu u bircuzu na izlazu iz grada.

Studentima svojim priča o racionalnosti. Dok iza ledja drži prekrštene prste jer od iste beži celog života.

Volim da mu izgovaram ime. Samo to.

Kao dodir toplog dlana na obrazu. Kratak. Intenzivan. Gust.

On voli da priča. I prima naredjenja.

Otkriva detalje.

Za veliku sliku nije.

Ne ume.

Ali zato pamti stvari koje nikada ne bih.

One koje svesno ili nesvesno zaboravljam.

Seća se da je sedeo na trećoj klupi u tom parku usred Bratislave kada sam vukući kofer i kolegu, naizmenično, ušla u njegov život. Seća se da je čitao osrednji roman Giordana Paola „La solitudine dei numeri primi“  i da je želeo pivo. Neitalijanski vrlo. Pamti neku ružičastost.

Ja pamtim Bratislavu. Pamtim zašto i kako i koliko i sa kojim rezultatima sam se vratila nazad. A ako se baš potrudim mogu iza slike da nazrem zeleni odsjaj absintha koji je Peter sipao u sebe u večernjim časovima i mogu da se setim vikenda na Tatrama – pogleda sa terase... oblake koji puze po obodu vrhova, vetra koji liže zidove i užasno loše hrane.

Nikada nisam bila u Napulju. Nije me ni privlačio. Sada još manje.

Ali bi Firenca došla u obzir... produženi espresso u nekom kafeu na obali reke Arno najpoznatije po tome što je menjana snažnim duhom genija... kao parodija na reku.

Volim da kao karamel lepim njegovo toplo ime za nepca... i onda ga jezikom dodirujem dok se ne istopi i razlije po unutrašnjosti... samo to.

I da... da slušam Puccinija dok ga puštam da zasipa pevljivim rečima... doprinosi jeftinoj dramatici savršeno...

Zazidanost

Od sna do sna.

Izmedju lelujam po virtuelnim mislima.

U tišini.

Apsolutnoj.

Unutrašnjoj i spoljnoj.

Više ne znam da li bih umela da govorim.

Pustim glas.

Izreknem. Nešto. Ma šta.

Zazidana u ovoj ćeliji.

U neprekidnoj borbi sa drugom Ja. Onom koja odbija da shvati i prihvati da je status quo neizmenljiv.

Onom koja se seća. I ume. I može. Barem tvrdi da bi mogla. I htela. Drugačije. Onako kako je bilo. Ili kako je moglo da bude.

Krvave borbe vodim. Tihe. Ne zveckam oružjem. Osmehujem se tastaturom. Prstima sastavljam rečenice.

Usne su nepotrebne. Zakržljale.

Od sna do sna preživljavam.

U ćeliji ovoj.

Koju mrzim.

Celim bićem. Nepodeljeno.

Mašina si, kaže.

I smeje se.

Tastaturom, dakako.

Jesam. Neosmehnuto odgovaram.

Točkići se kotrljaju... ponekad zaškripe pa znam da su tu.

Jesi, jesi, ponavlja. Smeje se i dalje.

Ne shvatam potrebu da se čačka po bolnim mestima. Nije ni bitno da shvatim. Nemam snage da dignem ruke i zaštitim se. Puštam. Već se ne sećam čije su reči. Ali im pamtim smisao. Ne pamtim imena onih sa kojima razmenim tastaturne prikaze realnosti, ali im pamtim suštinu. Naročito kada zaboli.

Sada već i ne pokušavam da ispustim glas.

U pauzama gledam u belo. Zamišljam crno i sivo.

Druge boje ne razaznajem. I to se izgubilo.

Pokušavam tudjom porodicom da nadomestim svoju. Dečjim smehom da izazovem sećanje na to kako je izgledalo smejati se.

Optimizam me je skupo koštao. Ne mogu. I neću više da plaćam.

Ipak... ostajem u tišini. Bezbojnoj.

Gluvonema i zazidana.

Polako mi se sa dlanova i iz misli ispira ideja o spasu.

Bajke ionako ne postoje.

Ne u realnosti. Mojoj.

Spasti se samo sama mogu.

Ali ne znam više šta je to spas.

Kada je ovo sve što može. Ne može više ni dalje. Ni gore ni dole, ni levo ni desno.

Zaglavljena.

Zazidana, ponavljam.

Sopstvenim osećanjem dužnosti.

Bez uvrede... reči mi nedostaju...

Tooth Fairy

Tiho kucanje na vratima.

 Opasno me mrzi da prekidam poluležeću seansu, ali znam da me familija kod koje živim ne prekida sem u slučaju vanrednih situacija, koje pored visoke temperature podmlatka ubrajaju I neophodna iščitavanja bajki pred spavanje kada roditelji više ne vide ni ulazna vrata a kamoli slova i/ili kada je nemoguće strateški se rasporediti na njih troje bez podrške još jedne punoletne osobe.

Otvaram. U 170 I kusur visini mog nosa samo vazduh. Spustim pogled teškom mukom, kao kranom (jbla me navika da nezdravo sedim, ležim, spavam I radim sve ostalo), tamo Prle. Dovukao se krišom, prekršio strogo pravilo da se “Lilith ostavi na miru u svojoj sobi kada su mama I tata tu da bi mogla da radi svoje ultra-mega-giga važno istraživanje” (što dotična mladjarija zamišlja u skladu sa predrasudama formiranim na eonima pregledanih crtaća o Paji Patku, Mikiju I ostalim, sa obaveznim epruvetama punim sjajnih stvarčica, svetlucavog dima I po kojom manjom eksplozijom a rezultira žirafskim istezanjem vrata ka mojoj sobi svaki put kada se zeznem I ostavim vrata otškrinuta).

Vidim da je odneo djavo šalu. On me zaverenički gleda sa neboder visine od 120 ponosnih I celih cm. Sve se osvrće u pravcu stepenica da ne naidje neko od odraslijih primeraka.

Čučnem. Oči nam u istoj ravni. Ozbiljni oboje.

“I have a secret”, kaže važno I tek tada vidim da nešto drži čvrsto stegnuto u ruci.

“A secret!?, odradim to sa sve iznenadjenom facom, radoznalim pogledom I jasnim upitnikom iznad glave.

“A real one! Honestly! Wanna know?”

“Sure”

“You have to promise not to tell him.”

“Tell who?”

“My baby brother of course!!!”, Prle je već lagano iznerviran.

Gušim osmeh I ignorišem činjenicu da je “baby brother” mladji oba minuta od njega. Situacija je vanredna. Nema se vremena za te sitnice. A I dotični nije u blizini da nadigne dreku zbog takvog omalovažavanja njegove šestogodišnje, ah, kako odrasle, persone.

“I promise not to tell him.”, kažem najozbiljnije moguće.

Olakšanje na njegovom licu. Pruža pesničicu prema meni.

“Look!”, kaže I otvara je.

Zavirujem.

U njoj nešto što liči na kamenčić. Sitnurija neka. Bela. Ništa spektakularno.

Na prvi pogled. Dok mi do mozga ne dopre saznanje ŠTA je zapravo taj beli kamenčić u ruci. Zub! Prvi! Ispali mlečni zubić! Moja beba odrasta!

Oduševim se onako I onoliko a on mi zaverenički objašnjava da je strogo zabranjeno reći bratu jer se sumnja da bi u diverzantskoj akciji mogao oteti taj potencijalni izvor blagostanja na kom je moj Prle odlučio da zaradi I ojadi lokalno biće poznato pod nazivom Tooth Fairy. Ahaaaaaaaaaaaa! Ma nema problema, ali valjda bi Tooth Fairy znala da nije njegov zub, zar ne?

Pokazuje mi rukom da se sagnem još i šapuće mi na uvo (blago šuškajući, tek sad primećujem): “You know, as a grown up I don’t really believe in Tooth Fairy but Mom and Dad think that I do so I thought that I might earn some money from them!”

Sad se već teško držim u uspravnom čučećem stanju. Od prigušenog smeha mi otežao onaj deo što ga je nepristojno imenovati I narušava ravnotežu.

Ujutru se umivamo I peremo preostale zube. Tajna više nije tajna jer je “Vila” u toku noći obavila svoje ali vidim da je Prle nezadovoljan.

“Is there a problem? Did Tooth Fairy come last night?”, pitam ga uz zavereničko namigivanje a on krivi vratić prema roditeljima koji prolaze pored nas I iznervirano, za nijansu preglasno kaže: “She was here and she did leave me some money… but that stupid Fairy left me POUNDS and I wanted DOLLARS!!!!”

Nexus

Osećaj je čudan... dvodimenzionalan, nekako...

U jednoj dimenziji još uvek me ima... i uspem ponekad da prizovem u sećanje sopstveni život... tada je lako uživati u sporom oblikovanju reči i sočnom ispucavanju istih... onih reči koje vrskaju pod zubima i nalaze put... onih što se smotavaju oko zglobova sagovornika i vezuju ga manje ili više trajno za pripovedača... u toj dimenziji se osmehujem... gledam ispod šiški, trepnem... dodirnem... dodirnuta budem... trnce osetim kada udahnem prisustvo... onaj neopisivi osećaj koji poput groznice jurne kičmom pre no što se sklupča u dnu stomaka... dimenzija u kojoj sam u stanju da usnama opipam svemir... i sažmem ga lakim, drskim, kružnim pokretima jezikom... šapućem... bezobrazno... poigravam se... dražim... sebe... ne nužno... izmaknem... odmerim kao umetničko delo... vratim se da docrtam još neku liniju na koži...

Dimenzija u kojoj je miris dovoljan da mi se laka izmaglica prevuče preko zenica i isključi periferni vid... sasvim... a dodir punim dlanom, sadistički spor i težak, učini da prsti pobele, stegnuti... pritisnem zubima... pobegnem... dozvolim da me uhvatiš... igram se...

U drugoj sam sama. Sterilna. Operativna. Funkcionalna. Oštra. Jetka. Mehanizovana do podsmeha životnosti koja bi trebalo da je tu negde. I koja izostaje. Jer je neću. Ne zanima me. U njoj egzistiram po programu... dnevnom, mesečnom, godišnjem... petoletkama... planski... kao svako dobro dete... i ne bavim se igrama... sem mentalnim. Ne kao Narcis. I ne kao Zlatousti. Nikako ne kao Zlatousti. I za jednog i za drugog je potrebno biti živ. U ovoj dimenziji sam parodija bića. Bivstvo sam, samo. Ne znam zašto. I ne zanima me da saznam. Samo kotrljam. Sizifovski. Kamenje sopstvenog inata. Inata samoj sebi. I ne osećam ga. Kamenje. Odsustvo svakog osećaja i osećanja registrujem tek kada sebe nateram da mislim o tome. A to ne činim. Jer je besmisleno. Ova dimenzija ne trpi nesvrsishodne akcije i reakcije.

Budem danas. Sutra ponovo. Juče... možda – ne sećam se... gubljenje energije je sećati se. Sem kada moram. A to je retko. Zato što su mi se iskustva upila u pokrete i pogled... pa automatski vrše posao. Ne moram da izdam naredjenje. Ni delić sekunde da potrošim na dozivanje istih. Drže me na vrhovima prstiju. Spremnu da odskočim. Priskočim. Ujedem. Odbranim se. Spavam da bih opstala. Snovi ostanu u onoj dimenziji.

Nexus nemam više.

Mislim da su ga pojeli.

Griz po griz.

Otkidali.

Žvakali.

Cepali. Zubima. Prstima.

Nexus je zamišljena kategorija.

Ne radi posao.

Ne uklapa dimenzije kao puzzle.

Ne spliće dva dela sopstva.

Kog nemam.

A mislim da sam ga nekada imala.

Mada... možda umišljam. Ne mogu da se setim.

Reka

Avion je sleteo lagano... suviše lagano za mene koja sam celom težinom trupnula nazad u svoju ćeliju na severozapadu Evrope.

Dani su prošli prebrzo.

Prvog sam se smejala kroz suze.

Poslednjeg... plakala kroz smeh.

Izmedju sam pokušavala da zavaram sate, okrenem planetu unazad... i grlim što jače jednu sa crnim očima koju zovem Princezom i ono dvoje koji nas prate na ovim stazama na koje su nas postavili...

Tube nije radio. Baš taj kojim je trebalo stići na lokaciju. Ne zna se zašto. Ne zna se kad će. Samo se zna da neće danas... baš onda kad meni treba... da stignem u tu kulu... vratim se sopstvenoj zazidanosti posle kratkog i bolnog oživljavanja.

Sati proleteli. Znam da sam obećala i sebi i drugima da ću prestati da izbegavam i krijem se i da ću izaći. Sa njim. Posle godinu dana. Predugih godinu dana. Onih godinu dana koje ljudi nazivaju „prelomnim“ kada im se dese i uvek ih pamte... do u detalj. Ja bih da je zaboravim. Prelomila me preko kolena, uz ne-malu njegovu pomoć.

Neko vreme, sećam se, sam se bavila sujeverjem pa sam bila uverena da sam, pakujući se, zaista ostavila osmeh i uz osmeh amajliju koja me je čuvala... da je iz jebenog aviona (za neke prevoznog sredstva – za mene pouzdanog načina da izmeniš život) zaista ispala ona neka pozitivna energija koja je umela da protabiri unapred i unazad i unakrst sve što se dešava i nadje snage za dalje... pre godinu dana. Godinu i sedam dana, da budemo precizni. Ne znam baš zašto sada. Ima u tome jebene simbolike. Tih sedam dana za koje je stvoren svet. Sedam dana razlike izmedju nekad i sad. Podvlačenje prolaznosti. Ili... samo svest o tome da je lakše ne biti sam prve noći po povratku... prve noći posle prekratkih sedam dana... ponovo sedam... svakog dvadesetog decembra sedam u avion i napuštam UK sa željom da to bude zauvek... a nikada ne bude... OK, prošle godine sam intenzivno mrzela taj dan... jer mi se činilo da ostavljam deo sebe ovde... onaj lutajući deo... koji je godinu proveo na četiri različite lokacije i dva kontinenta... ne volim da ostavljam... delove sebe... za sobom... volim da ih skupljam kao hrčak i nosim svuda sa sobom...

Negde pred zakazano vreme sam postala nervozna. Baš nervozna. Ružno nervozna. Htela sam kući. Htela sam da ga nazovem i da mu kažem da se okrene za 180 stepeni na tom M4 i vrati u svoj južnoengleski raj... nisam... i nisam bila sasvim sigurna zašto. Možda zato što su me kočila neka pravila elementarne pristojnosti... ili sam samo bila radoznala... ubila mačku, da, znam... autodestruktivna radoznalost, definitivno.

Poznato kucanje. Dva puta. Kratko. Odsečno.

Ustala sa stolice... pročišćena. Ostavila na njoj misli. Tabula rasa. Potpuno.

Otvorila.

I know that walk... rekao je umesto zdravo. Dotakao mi obraz usnama. Suvim. CK One. Nisam ni sumnjala. Obilje informacija skupljenih u treptaju. Mozak mi i dalje radi.

Pustila ga da priča. Različito reagujemo na nervozu. Ja ćutim. On govori. Pre godinu... i sedam dana to smo smatrali idealnim. Korisno je svakako i večeras. Priča. Vozi. I priča. I neka muzika se petlja u sve to. A ja sedim na suvozačkom i mislim na hiljadu i jednu stvar istovremeno. Vijuge rasporedila strateški. Barem dve ga prate i u stanju su da kreiraju uverljiv odgovor. Dostojan sagovorništva. Ostale landaraju po detaljima.

I dalje je za glavu viši iako sam na štiklama (naravno da jeste, idiote... zar si očekivala da će da se smanji ili poraste!? Ma ne, samo primećujem... lepo je što je toliko visok... dugo nisam imala osećaj apsolutne prijatnosti u vezi sa štiklama)... ne nosi naočare više (da li to znači da je infekcija oka konačno izlečena i da se izgubila ona bela flekica tik uz zenicu u levom oku? A kako bih ja to mogla da znam, bilo bi nepristojno da se čoveku zapiljim u oči nepunih pola sata po susretu, a i neizvodljivo je dok vozi... uz to mogao bi pogrešno da shvati a mi to ne želimo, zar ne? Ne... nikako...)... ramena su mu užasno široka (zanima me da li je panter još uvek na starom mestu... ne znam zašto ne bi bio, ali znam da sasvim sigurno TO nećeš saznati... ni večeras ni kasnije... seti se šta smo se dogovorile... samo se seti pod kojim uslovima sam te pustila napolje noćas!)...

Sto je, naravno, pored prozora. Na ovoj visini London se sjajno vidi... i veče je neuobičajeno bistro... ne osećam se prijatno. Napeto mi je. Ovo je Lilith od pre godinu dana... ona koja je išla po ovakvim mestima, u ovakvom društvu, osmehivala se, nosila štikle i svilene čarape, fenirala kosu, nosila crveni karmin i Živanšija na kucavici... ova Lilith ima tri opekotine na desnoj nadlanici koje još nisu zarasle... razmišlja o tome da li će veliko čišćenje tudje kuće da joj ostavi vremena za čitanje novog dokumenta uveče... i oseća da su joj svi nervni završeci zgrčeni... već mesecima... ova Lilith je u crnoj trenerci, vezane kose i miriše na Palmolive aroma therapy u najboljem slučaju... karmin ne nosi. Sem večeras. Crven.

On priča. Engleski, francuski, arapski... ne razumem ništa ali se smejem... konobar se naginje i sipa vino... čileansko neko... pretvaram se da je sve ok. Sve je normalno. Ja mogu. Mogu ovo. Mislim, to je kao vožnja bicikla... nikad se ne zaboravlja... samo... se ne osećam baš prijatno...

Gledam ga preko čaše... i dalje ima najduže trepavice kojima se tako divno smeje... malo je stariji, ali samo zato što znam da jeste... i dalje ima dečački šarm... nekako topao... nežan... a ja se na nežno rasplačem... u poslednje vreme... onako u sebi... i zato ne želim da bude nežan... samo indiferentno korektan prema meni... da odradimo ovaj reunion... i rastanemo se kao poznanici sa pozitivnim konotacijama vezanim uz ime onog drugog negde u glavi... samo to...

Veče se topi. Sat kasnije... počinjem da učestvujem. Zaista učestvujem. Sećam se koliko je lako pričati sa njim... o svemu... i koliko je divno informisan i zainteresovan za najrazličitije stvari... slušam putopis iz tih divljih zemalja koje ga toliko privlače... postavljam pitanja i zaista želim odgovor na njih. Ne mogu da se setim kada sam poslednji put sedela sa nekim i zaista želela da čujem šta ima da kaže... mislim, mogu... pre godinu i sedam dana... i onda još par puta sa par prijatelja... i to je jadni bilans mojih ovogodišnjih ispunjavajućih konverzacija za 2008. godinu... prsti mu plešu po uglu stola... dotiče moje... a ne znam kako je iz ugla stigao do mojih zgrčenih prstiju belo spletenih sa čašom kao odbranom od ove večeri.

Temza je hladna. I London. Bistro, jasno hladan. Ona – mutna... lelujava... svetluca... u jedinstvu sa gradom... hodamo... treba mi cigareta... napeto mi je... neću da mi bude blizu... zato što... zato što... ne znam... zato što je nenormalan i lud i blesav i užasno me nervira... zato što ne mogu da pojmim taj filmski način života... koji on vodi... i mrzim što sam toliko uskogruda da ne uspevam da ga shvatim i prihvatim... kao paralelno postojeći... i što ne uspevam da utihnem odsjaje ljubomore u sebi kad ponekad uspem da nateram sebe da a priznam... a ne uspevam baš često...

Treba mi cigareta, definitivno. Mora da sam mu užasno čudna večeras...  nekako poluvidljiva...

Odmičem se i prilazim ogradi... zurim u vodu. Zamišljam da je Dunav. I da je leto. Da vrvi od ljudi. Da tri koraka dalje prodavac sladoleda već gleda u mom pravcu, a moja Princeza drži jedan od dugih monologa o svrsishodnosti i merka idealnu lokaciju za hladni nes s nogu.

Temza je neumoljiva. Ima identitet. Ljubomorni.

Udišem dim... uvijam se u njega kao u oklop... dok osećam nežne dodire u kosi... i njegov udisaj... dubok... preblizu je... osećam toplotu koja izbija iz njega... iako se ne dodirujemo... korak... svija mi ruke oko ramena... licem uranja u moju kosu... osećam usne na slepoočnici... sklapam oči... ne umem da odredim trenutak... ne umem da odredim sebe u ovom trenutku...

Disanje njegovo mi vraća svest... delimično... ćutim. Nepomična. Stojimo kao isklesani, srasli sa ogradom i hladnom rekom pod nama... negde nad glavama... ulevo... blješti London Eye... vredja mi oči... sklapam ih... i toplo mi je... mrzim što je nežan... i što ne pravi greške... što me je tako dobro upoznao da me i sada, kada ni samu sebe ne prepoznajem, oseća dovoljno dobro da može da me rasplače... ali ne plačem. Ja to ne radim. Mislim, baš bi bilo patetično. Šta tu ima za plakanje. Tip te zagrlio i mazi te po kosi – big deal.

„Maza...“, dopire do mene kroz hladan vazduh i slapove moje kose koja mu pada preko lica...

Sorry, u said smth?

„Maza...“, ponavlja... i podiže mi bradu sa svog ramena...

Magla

London, o čuda, u magli...

Razvukla se ona, ledena, što čini da se naježiš i na mestima na kojima nisi znala da je moguće naježiti se kada u nju uroniš. Iz nje izlaziš kao ispod tuša. Ako izadješ... jer magla u Londonu je Magla. Majka svih magli. Prababa, bre!

U dvorištu mi se sklupčala, negde izmedju tramboline i ljuljaške, rezidencijalna lisica (posledica života u „elitnom“ kraju je ta da neka imanja – ne mogu reći kuće jer su to ogromni kompleksi – drže lisice koje, opet, neposlušno ponekad odlutaju u naš, malo manje rezidencijalni kraj...i pritom obožavaju trambolinu u našem dvorištu). Prvih dana sam cvikala od nje. Divlje je to a ja se i sa ovim domaćim ne snalazim baš sjajno (vidi: Ginger) ali se posle navikoh...

Sada već, ujutru, pre svitanja je osmotrim kroz prozor svoje sobe i zabrinem se ako je ne nazrem kako, njuške pažljivo ušuškane u rep, drema...

London je u magli a ja odbrojavam dane... još samo tri... samo da se povuče magla... samo da ne odlože let... samo da... samo da sletim u taj smrznuti Beograd pa nek posle padne magla kao jorgan preko Londona... briga me...

London je u magli a ja iza svakog ćoška iščekujem Džeka Trboseka (zapravo se deo mene nada Džoniju Depu-u da me odbrani od istog, al’ ko će sada da detaljiše)... Kada je magla snažna kao sumo-rvač možete da se pretvarate da ste se vratili u prošlost... možete da osluškujete i očekujete da se odnekud čuje topot konja i tandrkanje kočija... (ovo sa konjima možete i da ostvarite ako se nadjete izmedju St. James parka i Buckingam-ske palate oko 1130h)... možete da se pretvarate da ste Šerlok Holms i da ste upravo onim beskrajno ulickanim i dosadnim glasom izgovorili My dear Watson... objavljujući senzacionalnu istinu o još jednom zlodelu M-a.

A možete kao i ja... sve to da radite bezbedno zaštićeni toplinom radijatora, sa kafom u ruci... zureći u tu dosadnu, ali, pomalo, priznajem, romantičnu maglu Londona...

Appendix

Uz svesrdnu pomoć mog duhovnog blizanca, dijagnostifikovala sam danas sebi tragikomičan broj appendix-a u životu i organizmu.

To su oni lepršajući krajevi koji ometaju slobodan protok energije i razmenu materija, a ne služe ničemu... ili skoro ničemu sem što u odredjenim psihološkim stanjima umeju da ulepšaju ili naruže unutrašnji prostor... onaj u glavi. To uglavnom zavisi od osvetljenja.

Blizanac naredio raščišćavanje sistemom isprobavanja vezivosti istih u čvor pre odstranjivanja... meni u glavi bio malo manje suptilan način – lopatom ili maljem... ali, rekoh da poslušam pametnijeg...

I zato sam odredila datum za prvo suočavanje sa izvesnim Nasmejanim Appendix-om pre no što dotični bude hirurški odstranjen vo vjeki vjekov. Deinstaliran, bre. To svakako podrazumeva izvesno glancanje oružja i orudja potrebnog za izvedbu cele operacije – ne bih da se infekcija vrati ili da zapatim, ne daj Bože, nešto još gore.

Onaj najduži ostavila za kraj... nemam srca da ga secnem. Navikla sam na njega. Nekako se obmotao, spleo oko vitalnih mi delova bića pa mi je i rizično da ga seckam dok malo ne razmrsim umršeno... Za taj posao ima vremena... ili bar nema dovoljno hrabrosti i energije...

Jer... ako i njega secnem... na šta ću posle da se vadim u budućim mi neuspesima? I koliko će samo prostor biti prazniji - minimalistički onako... Ako ga secnem... znaš... mogu da greškom odsečem i nešto što nije njegovo... nego moje... a to sam odavno prestala da razmatram... gde moje završava a njegovo počinje... i nekako sam manje sama tako... sa tim udavom u sebi... jeste da ponekad davi i ono što ne bi trebalo i što bih ja voljno da pustim da raste... jeste da je ponekad neselektivan u krckanju slabašnih kostiju koje mu pridju preblizu kad menja kožu... ali taj udav, unutra, taj dugi izraštaj na mom biću koji je ostavio za sobom... je... često... moje drugo Ja... i moja uspomena na Jedinstvo... i moja ideja o višem, apstraktnom kom se može pripadati tek kroz prevazilaženje samog sebe i sopstvenih ograničenja... on je... ponekad... deo koji najviše volim...

Ali, evo, obećavam... svečano obećavam da ću krenuti da seckam... koliko do kraja godine... Nasmejani se sam ponudio... preostali se razneo u samoubilačkoj misiji... malo li je za prvi dan dijagnoze!?

U groznici...

Gledam. Nije ona koju sam poznavala.

Ni blizu.

Ona je umela da se smeje. Ona je umela da misli bez granica. Ona je bila tolerantna i ljupka. Ona... koju sam znala i volela...

Ova danas je ogorčena.

Površno nekako piše.

Banalnosti.

Zadrta je u stvarima o kojima se ne sećam da je ikada imala mišljenje a kamoli takvo.

Ova danas koja se njenim inicijalima potpisuje nekako veštački pući usne i govori o sebi skoro pa u množini, skuplja šljašteće pinklice, sluša narodnjake i mrzi sve što je različito od nje.

Nije to ona.

Ne može biti.

Ne Ona koju sam volela...

Ovakvu... ne uspevam čak ni da poštujem...

*************************************************************

Pregorela prethodna dva dana u bunilu.

Sastavljali mi se zidovi nad glavom.

Hrabrila se da ne posustanem, ili još gore – odustanem...

A ono neko dete u meni je plakalo za kućom...

I sećalo se bakinih toplih prstiju na čelu, prženica i čaja od kamilice pored kreveta.

Temperatura je nagrizala sve što je još ostalo mekano... u šta se zagristi moglo.

Na tavanici sam ispisivala polusvesna neke ranije poznate reči.

Pa ih se odricala.

Neću da ih se sećam. Ne trebaju mi.

Nisam zainteresovana.

Negde pred zoru, u onaj košmarni trenutak kada je svest sputana fizičkom slabošću a san pokušava da odmori neurone... uvukao se.

Ustadoh.

Ne dozvoljavam.

Nikome.

Sama ću proći kroz to.

Bez poštapalica.

Bez pomagala.

Veštačkih.

Nepostojećih u onome što me čeka kada se ponovo dozovem svesti.

Glasovi bližnjih se splitali po telefonima...

Sjurivali se u stampedu sa svega što je zvuke moglo da odašilja...

Lebdeli mi kraj uzglavlja.

Ali sam znala da sam sama... i da je to ok.

Biti sam.

Ovako.

Ovde.

Sada.

Znala sam da je vreme da se bude sam.

Moje vreme.

Asocijalno, ono koje je učinilo da više ne umem da komuniciram neefikasno. Bez cilja. Informacija koje treba razmeniti. Tek komunikacije radi.

Možda jednom ponovo naučim...

"Novinari"

Sa velikom sigurnošću tvrdim da ništa na svetu ne uspeva toliko da me iznervira kao naši mediji...

Kad se malo vratim i prošvrljam kroz postove... ako izuzmemo apstraktne frustracije sistemom i njegovim falinkama, socijalnu svest sam ispoljavala isključivo kroz kritikovanje gorenavedenih izvora informacija.

Fascinira me mnogo ko sve danas sebi dozvoljava da se nazove novinarom. I šta se usudjuje da potpiše.

Možda moja averzija ima neke veze sa lošim iskustvima sa ovom sortom (što privatnih što profesionalnih) ali se trudim da ne budem subjektivna i da se držim „teme“.

Nije nikakva tajna da pokazujem sklonost ka, donekle modifikovanim, Platonovim stavovima o tome da svako treba da radi ono u čemu je najbolji i za šta se pripremao. Zbog toga mi, ničim izazvano, u oči upada činjenica da danas u medijima Srbije dominiraju ljudi koji su u ovaj poziv banuli slučajno – što im ne negira kvalitet samo po sebi – ali imajući u vidu „kvalitet“ njihovih proizvoda čini da se zapitam čemu onda bacanje novca na školovanje novinara ako „to već može svako da radi“ i ako ih ne koristimo.

Medjutim, sve i da progutam nekako činjenicu da će se danas nezaposleni lekar/inženjer/gradjevinac/biolog ponosno nazvati novinarom i pisati o, recimo, Medjunarodnom sudu pravde, malo mi je teže da progutam svaštarenje onih koji su se u tom pozivu kako-tako našli.

Redakcije ne postoje slučajno. Ni tematske oblasti.

I nejasno mi je, sasvim, po kom uredničkom konceptu jedna osoba danas može da piše o acquis communautaire a sutra o sukobu u Darfuru, prekosutra o raspadu Radikalne stranke a za nedelju dana, primera radi, reportažu iz Djavolje varoši.

U velikim medijskim kućama uobičajeno je da se novinari specijalizuju za jednu oblast  da bi o njoj mogli sa razumevanjem, precizno i analitički da izveštavaju. Kad sam već kod analitike, samo da primetim da je analitičko novinarstvo danas, izgleda, prevazidjena kategorija u našim medijima jer je većina tekstova deskriptivnog karaktera. A taj deskriptivni karakter me vraća na početak – i za deskripciju treba znati o čemu se piše. Treba čitati. Treba razmišljati o izvorima, referencama, terminologiji.

Ne jednom se desilo da novinar „usput“ napomene kako „ne zna baš mnogo o tome i da li bi bio problem  da mu/joj  se malo objasni o čemu se zapravo radi...a još kada bi mogla i pitanja da se izdiktiraju zajedno sa odgovorima, imenuju ljudi koje bi još trebalo zvati – e, tu bi bili baš mnogo zahvalni... ne bi oni inače tako ali nisu baš imali vremena da se pripreme a i urednik ih je tek pre nedelju dana bacio u ove vode pa...“

E pa imam protiv. I smeta mi.

Užasno mi smeta kada ni diktirano ne umeju da napišu kao ljudi nego proizvoljno menjaju terminologiju po sistemu „svejedno je“. I još proizvoljnije seku rečenice (mada to razumem donekle)...

Da ne bude zabune - volim Novinare. Profesionalne, ozbiljne, koji znaju o čemu i kako pišu/govore. Poštujem. Podržavam. I sve ostalo.

Ali ne mogu da razumem ni da poštujem a najmanje da podržavam one koji ne shvataju da to nije „sednem i nabacam par reči na papir“ posao... koji ne shvataju da su oni svojevrstan kanal komunikacije izmedju Jednih i Drugih I Trećih... izvor informacija i edukacije... one koji ne shvataju da je informacija (sada zvučim kao udžbenik, fuj) ogromna moć u njihovim rukama – moć oblikovanja javnog mnenja (koje se, da!, oblikuje) koja je istovremeno i odgovornost te i nije za svakoga.

Kao osobu koja čita te njihove spise i napise... dovode me samo u poziciju da u svaku informaciju (o tumačenjima istih da ne govorimo), pa i onu najbanalniju, sumnjam – jer ako tamo gde sam u stanju da prepoznam postoje takve i tolike greške – kako da znam da nije isto u svim onim silnim oblastima za koje se, u najboljem slučaju, mogu nazvati bolje obaveštenim laikom... a o onima u kojima sam kompletan laik – neću ni da mislim...

Noć

Peškir prebacila preko radijatora... sada odašilje mirisne note kroz vlažni vazduh zagrejane sobe...

Kontrastna noć.

Hladno i vrelo razdvojeno staklom...

Kosom hladim ramena.

Ne poznajem lice koje me gleda iz ugla toaletnog stola...

Nije moje.

Prostor ispunjen saksofonom... gitarom i mirisima...

Oteta kafa što miriše na Beograd zimi, na plavu postavu moje omiljene fotelje, na opečene prste...

Ylang-ylang koji su mi podmetnule zle „kapitalističke svinje“ jer, navodno, smanjuje stres i podstiče umne aktivnosti... opor...

Slatko-kisela aroma mandarina koje sam zaboravila na noćnom stočiću...

U san bih pala kao u komu.

Jer ne znam šta čekam.

Zašto se borim protiv njega.

Nasledjen refleks, možda...

Volim noćne sate...

I da budem sama u njima.

Ovako sama.

Kao noćas.

Smirena u kontrastima.

Nemirna u miru.

Kada se sve izvan zidova i stakla čini kao u drugoj galaksiji da je...

Kada si samo periferno svestan postojanja nekih...

I kada je to ok.

I periferno... i postojanje samo...

A...opet nekako drago i blisko...

Bez želja.

Bez namera.

Bez neke posebne priče.

Postojanje.

Neko.

Iskreno.

Ginger

U kući pored tri deteta, troje odraslih, u koje se računa i moja malenkost, i gomile prateće opreme boravi i jedan hrčak... Ginger... mala, debela, večno uspavana i kao što joj ime kaže – neopisivo narandžasta...

Posle višesatnog čitanja priča i pevanja uspavanki na svim jezicima na kojima se moglo pevati i čitati a da svi prisutni to razumeju – dogovorimo se da je vreme za spavanje...

Princeza posluša... Prle i Tihi sa malim odocnjenjem... ali opet sve u granicama normale... dvoje odraslih obećaju da „neće dugo“ i ja se mirno prepustim svojim noćnim aktivnostima... pored otvorenih vrata svakako da bih mogla da skočim i odbranim mladjahnu populaciju od najezde trolova i zlih veštica, ako se za to, ne daj Bože, ukaže potreba...

Dva sata kasnije... u sred čitanja jednog od onih prekomplikovanih pisanija gde se autor trudi da što dužim rečima opiše jednostavne pojave trgne me šuškanje... bacim pogled... pacov!?!?! Dal’ da vrisnem i razbudim ceo kvart? Dal’ da bacim šolju sa kafom na njega?

Gledam ja pacova. Gleda pacov mene.

Mnogo mi je narandžast za pacova... i nema rep... jbg, ko bi ga znao... sekunde prolaze... Zver i ja se odmeravamo na metar udaljenosti... kroz alarm za uzbunu koji je počeo da zvoni u glavi mi mukotrpno prodre saznanje da se to zapravo Ginger i ja gledamo preko laptopa... ona u ćošku... ja na krevetu...

Pokušam da ustanem... kao tiho i kao neprimetno... ona nestane brzinom svetlosti... pa nisi ti, milice, toliko debela i lenja koliko se meni naivnoj činilo...

Posle sat vremena jurenja po kući – svedem joj kretanje na jednu sobu... deca i dalje mirno spavaju... odrasli negde cirkaju crno vino i slušaju dobar jazz... ja kao da sam ispala iz „Kroz pustinju i prašumu“ primenjujem znanja pokupljena iz gomile crtanih filmova i postavljam zasedu... Minuti prolaze... meni se već koči desna noga ali ne mrdam... ne dišem... u rukama šal na gotovs (bolje orudje/oružje nisam imala pri ruci), na podu semenke... igram predatorski... na kartu gladi moje žrtve... u sebi već proklinjem sve pacove na svetu pa i ovog kome tepamo hrčak... sve je to meni isto dok u gluvoj noći koristim ono malo energije ne bih li ukebala zločestu Zver.

Uzalud... Ginger oseća da joj iz pravca hodnika preti opasnost da bude vraćena u svoj kavez dok kažeš Hamster (Rodents, subfamily: Cricetinae, x rodova, y vrsta) i  ne pomišlja da pomoli njuškicu iz sobe... a u sobi mračno... puzim po podu, nasumično (a u pokušaju da budem nečujna) udarajući svim mogućim delovima sebe u okolni nameštaj koga, shvatam, ima previše za ove noćne egzibicije...

Deca i dalje mirno spavaju. All quiet on the Western Front... sem što se u redove pospale vojske uvukao špijun... opasni, u živu igračku maskiran, špijun po imenu Ginger... a moja je dužnost, kao i svakog stražara, da uhvatim Zver i predam je na sudjenje višim instancama, mada bih joj najradije presudila istog trenutka.

Sati prolaze...

Škripa točkova na prilazu. Vrata. Smeh. Šapat. Ja se ne dam uznemiriti u žaru borbe sa superiornim neprijateljem i ne mislim o tome šta će pomisliti ljudi kada me u tri ujutru zateknu na sve četiri kako virim ispod kreveta...

Posle približno pola sata cerekanja, sedenja na stepenicama (Pater Familias nije uspeo ni da se dovuče do stolice – prizor ga zatekao nepripremljenog a smeh spopao neodbranjivo), tri čaše vode, dve kocke šećera, prevrnute lampe i pokušaja da mi se sačuva samopoštovanje kroz kikotave opomene ženskog člana Vlade svojoj polovini da se uozbilji... povučem se, pobedjena ali ne i poražena u svoju jazbinu...

Sanjala njuške.

Neke naranžaste grejače za uši koji su od prirodnog krzna... i doživotnu zabranu palačinki za šestogodišnjeg zločinca koji je mirno prespavao noć zaboravivši da je tokom popodneva smatrao da bi bilo zabavno poigrati se sa hrčkom VAN kaveza...

Kraj

Imaš li predstavu koliko silna mržnja ume da bude?

To silnija koliko je snažnija bila njena suprotnost.

Možeš li da zamisliš moju noćas?

Mene kako mrzim sve ono što sam toliko volela?

Mene koja prelazim preko svih postulata ljudskosti, odričem se svake pomisli na plemenitost i samosagorevajuće se sasvim, kao nekada tebi, predajem mržnji... dozvoljavam da ispuni i poslednje naprsline, poslednje šupljine, prelije svaki atom, izbije iz svake pore...

Možeš li da zamisliš sve to?

Znaš li da sam noćas prvi put shvatila da ne mogu da oprostim?

Znaš li da sam svaki put do sada oprostila... svakome... ne svojevoljno... bilo je jače od mene... prelazila... išla dalje... do noćas. Kada sam udarila u zid. Spoznala sopstvenu granicu. Granicu preko koje se ne prašta. Do koje kada stigneš prestaneš da budeš ono što si podrazumevao pod pojmom čovek, prestaneš da poštuješ, prestane da te bude briga za kazne ovo i onozemaljske, prestane da ti bude važno kakve će posledice biti i po koga...

I sve što ostane bude mržnja. Ogorčena. Silna. Razarajuća. A opet, utešna... mržnja... prema tebi. Prema svemu što te sačinjava. Prema svakom detalju tvog bića. I najmanjoj sitnici. Svakom gestu svesnom i nesvesnom, pogledu, treptaju... koraku tvom svakom...

Prestane da te bude briga šta će ko reći, pomisliti, da li postoji Bog i Djavo, prestane da bude belo i crno i sivo... prestane svaka nada, svaka želja za nadom da možda još nekada negde nekako... ne ti... ali ipak... Prestane. Samo od sebe. Preuzme kontrolu. A tebe više nije briga da li imaš ili nemaš kontrolu jer i ti prestaneš biti ono što si poznavao i poprimiš sasvim nove obrise. Obrise mržnje. Teške mržnje. One koja izgara u samoj sebi. Koja se samom sobom hrani. Ishranjuje.

Osećala sam. Predosećala. Upozoravala. Nagoveštavala.

Sebi. Tebi. Njima. Tebi najviše...

Nisam želela da doprem do ovih granica neljudskosti. Da spoznam da umem da budem toliko zla i da me ne bude briga. A nije... nije me briga.

Sada je sve mnogo manje važno od činjenice da te mrzim celim svojim bićem i da me nikada ništa više neće oprati od toga.

Noćas sam udarila u zid. O dno. Moje dno.

I noćas sam prestala da budem Ja.

Ova noć sa sobom odnosi neke stvari za koje sam želela da verujem da su lepe i dobre u meni i oko mene. Odnosi pored toga i melodičnosti, pisanja moja na ovom blogu, odnosi sve te sitne i krupne stvari koje su me sačinjavale.

Sada im više nema mesta.

Ne u onome što će doći sutra.

Jer... Sutra... je neko novo Sutra u kome sadržaj mog bića preuzima mržnja i želja da nikada do samog kraja ne zaboraviš da se dogodilo.

Harlequin

“Megi, kad odrasteš, shvatićeš da ne postoje nesebične ljubavi...“, rekao je... I o tome htedoh da pišem...

Parazitski mi se ta rečenica uvukla u sećanje... u misli... i tu se vrti, traži mesto... kao pseto jureći sopstveni rep... u mojoj glavi...

Postoji duboka tajna... baš tako... duboka... ne mala i ne velika, već duboka... jedna od onih što zadire poprilično u noseće stubove ličnosti i koju je vrlo nebezbedno izmeštati... na najlaganiji dodir ona kompletno uzdrma sve pretpostavke identiteta koji je i bez toga poprilično klimav lately.

Parazit. Gadni. Mračan, ljigav... ono što ostane iza jedne od tih „nesebičnih“... ono u šta se na kraju pretvori srcoliki, ružičasti, svetlucavi demon slabosti koja se javlja s vremena na vreme u svakom umu... Namami u klopku... pustiš ga u sebe želeći da veruješ „da ne mora baš sve biti toliko crno“ premda se onaj teški pesimista u tebi buni i protestuje... Utihneš pesimistu. Narediš mu da zaveže i izvadiš iz naftalina onog Harlequin-a od optimiste, priključiš ga na sve izvore energije kojima raspolažeš ne bi li ga nekako održala u životu... i predstava počne...

Svetlucavost nestane prva.

Odmah zatim i ružičasta boja počne da tamni... korodira... razjeda samu sebe...

Dok spojiš dlan sa dlanom u želji da Harlequin-a nagradiš toplim aplauzom publike... već negde nestane i srcoliki oblik... jabučast postane prvo, nekako grešan... napneš se pa ga u krug nategneš ubedjujući sebe da je krug super, baš nekako ceo i savršen... zaboravljajući da proveriš da li je zaista krug ili kružnica, tek...

A Harlequin se za to vreme, dok ti pažnju raspeš na obličja, boje i punoću... izmeni na sceni... poskida maske... navuče druge... i već je nešto sasvim drugo...

Pesimista stidljivo podigne glavu... i ti odnekud, neprekidno čuješ šapat: „Nisam li ti govorio? Nisam li te upozoravao?Znao sam ja da to neće na dobro izaći... nikad i nije, statistika je bezgrešna... nema izuzetaka...idiote lakoverni...“

Muzika prestane da radi posao utihnuća svega drugog.

Glas šištavi, šuškavi, škripućuć polako zauzme busiju u srednjem uhu i kontroliše protok...

Zatim počneš da mrziš sebe. Da se prekorevaš. Stidiš, neretko. Pred sobom, dakako... ne i pred drugima...

Obećavaš da više nikada...

Obećavaš da više niko...

Obećavaš...

Nudiš lek umesto preventive...

Podmićuješ sopstvenu svest i savest ne bi li malo ućutala i prestala sa samoraskopavanjem...

Tada udješ u sopstveni krug... i odjednom znaš sasvim pouzdano da krug nije dobra stvar... nema više mesta dilemama... loš je, strašno loš jer nema izlaza... nema ćoška u kome se može predahnuti... samo neprekidno kretanje unutar sebe samog, po istim ivicama razumskim, kao hodač po žici, užasno napet da ne sklizne ponovo u iracionalnu ljigavost svetlucavog... okrećeš glavu kao od provalije da te zastrašujuća dubina ne namami svojom neispitanošću u pad... Okrećeš glavu jer znaš da je dole... negde... na samom dnu... ostao tvoj Harlequin... tvoj demon optimizma koji ti u retkim trenucima mira i apsolutne tišine, kada taman pomisliš da si se navikao na kruženje i da je konačno sve ok, da ti hodanje po žici više ne predstavlja problem i da monotonija ne mora uvek da bude sasvim negativna pojava... došapne: „Tu sam... čekam... sačekaću... pašćeš... moraš pasti...“

U tim i takvim dubinama... daleko ispod Harlequin-a i njegovog dvojstva koje zavodi do samouništenja... počiva i ta rečenica... „Ne postoji nesebična ljubav...kad odrasteš, shvatićeš, Megi...“

Gnev

A da se Vi malo pozabavite svojim životom!?!?!

Kako to zvuči!?

Znate...ono...kao, gledate svoja posla, živite sopstveni život, rešavate svoje probleme umesto mojih?

Zovete mamu, tatu... brata, kumu, koga god umesto ovog bacanja novca na besciljne razgovore sa mnom.

Ja Vam nemam šta reći. Barem ne ništa novo. I dalje mislim da imate ozbiljan poremećaj ličnosti, da ste opsesivno-posesivni, da me neopisivo smarate, da ste krajnje iracionalna osoba primitivnog rečnika i načina razmišljanja te samim tim tipičan primerak onoga što sam celog života izbegavala manje ili više uspešno.

Šta mislite o tome da mi se malo skinete sa slučaja i pozabavite se sopstvenim? Umesto na telefon – date pare na neki alkohol, film... psihoterapeuta?

Ne mislite? Zašto me to ne čudi!?

Ja mislim. I neću više da budem fina i da se trudim da lečim tudje frustracije, i mojih mi je preko glave... a malo mi je muka i od sopstvenog sedativnog dejstva na poremećene likove poput Vas koji smatraju da imaju pravo da me uznemiravaju kad god požele ili nemaju šta pametnije da rade (što je, dozvolite da primetim, u Vašem slučaju, poprilično često – prečesto, čak i za moj neslavni prag tolerancije)... 

Zato bih Vas najlepše zamolila da zaobidjete moj broj telefona u širokom luku ako ponovo naidjete na njega... još bolje, izbrišite isti iz imenika... jer sledeći put sasvim sigurno neću biti toliko fina... i neću upozoravati više.