Lilith

Baskervil

Olujno loša noć u ovom kraju sveta...

Čujem svaku kap kao udar... svaki fijuk vetra kao vrisak... još mi samo zavijanje baskervilskog psa nedostaje pa da utisak bude potpun.

U sobi toplo. Izolovano. Mirisna usamljenost.

Moj ekran i ja... koja pokušavam da lepim rečima napišem ružnu istinu. Istine moraju biti saopštene. Kakve god da su. Znam da način neće izmeniti njenu suštinu... ali će možda naći put lakše no ako je saspem najkraćim mogućim izrazom.

Razmišljanja sterilna. Čista. Dezinfikovana od želja i priželjkivanja. Današnja. Ona od pre par godina mi deluje jako daleko. Lilith. Simpatična malo, subjektivno... ali daleko. Možda kao neka dalja rodjaka... jedna od onih koje nemate izbora sem da priznate jer je dovoljno slična da bi sve sem priznanja bilo smešno... a istovremeno nemate neku želju da se sa njom zbližavate i trpite je kao nužno zlo. Krvni usud navaljen vam na kičmu dva-tri puta godišnje na 3S (Slava-Svadba-Sahrana) okupljanjima.

I ja moju srećem tri puta godišnje. Ostalim danima je gurnem pod tepih. Namreška mi, tako, mentalne zabeleške da ne zaboravim da je tu... ali je redovno gazim ako me tuda vodi najkraći put od tačke A do tačke B.

Jutrom se budim sa nekim iščekivanjem na koži. Da me neko pita ne bih znala da kažem šta čekam. Ali znam da čekam. Prvih nekoliko sekundi budnosti ustreptala hvatam vazduh pokušavajući da dokučim čekanje svoje... onda se setim da nema ničega iza zavesa 1, 2 i 3 pa ga stresem sa sebe kao prašnjava džukela... mrvice zaostanu, znam... i razmnože se ponovo tokom noći. Drugačije ne mogu da objasnim upornost iščekujućih neurona koji se vrte oko samih sebe i spliću čvorove... one... boluckajuće... trepereće...

Čekam. Svakoga jutra oko 7... do, otprilike, sedam i pet... u 7 i šest minuta sam već na nogama. Zasićena čekanjima. Prečekana, ako uopšte može tako da se kaže. Samoj sebi ličim na mrve baruta koje u trenu planu, zasvetle... a onda ostane samo gomilica prašine... tako prašinasta odgmižem dan. Ceo.

Sanjam snove u kojima se pretvaram u ribu... zmijoliku neku... sjajnih krljušti... i plivam po nekim kanalima kraj stopala koja kraj mene koračaju a čije vlasnike ne uspevam da sagledam... više od članaka... Svidja mi se to uvijajuće, polutečno stanje sna... kada ga uhvatim... jer i on je poprimio zmijolikosti neke, svoje... pa je u mojim dvadesetčetvorosatnim jedinicama vremena redak kao vazduh na visokim nadomorskim visinama... na Pamiru, na primer... na kome nisam bila, ali znam da jeste... teoretski.

Laptop mi gori na bedrima... najveći strah je da ću ga izgubiti... da će pregoreti... ugasnuti... onda bi bio zakucan i poslednji ekser...

A ne smem da ga isključim. On mi je najbolji drug, mama i tata, sestrin glas, orudje za rad, oružje za odbranu, za napad kad zatreba, on mi je prozor i vrata... karta i sedište... moj produžetak kojim se saopštavam i primam saopštenja. Ne i pitanja. Jer na njih nemam šta da odgovorim. Niti ih postavljam. Nema razloga. Sve to već negde piše. A ako piše – naći ću i pročitati... imam internet... ne mora mi se reći... ako već piše... a ako je ljudsko... napisano je...nekad, negde...

Umesto zdravokakosištaima dao mi da rešavam test. Neku psihološku igrariju, ovako online. Rešila. Bravo, rekao mi. Hvala, službenica pokorna... jel’ to znači da bih ja sada trebalo da nosim Mensin test sa sobom i delim ga ljudima umesto pozdrava... ko ne prodje – neću ni da se zamaram pričom... Ha, koji ljudi!?!?!? Koja priča!?!?!? Opet tripuješ, devojko.

A jednog dana... jednog dana ću da se vratim aerodromima. I štiklama. Valjda. I ponovo ću da naučim kako se peglaju rukavi košulje na liniju i bez linije. I opet ću deliti sok od paradajza sa omiljenim kolegom dok se smejem njegovom nasilnom sazrevanju i vezujem mu kravatu po lobijima hotela belosvetskih pred sastanke. Opet ću sa nekima od njih u pauzama da lutam prestonicama i pomažem im da izaberu poklon za lepše polovine a onda da u nasmejanoj graji ispijam kafu. I opet ću da se žalim da mi je dosadno. Znam da hoću. Takva sam.

Sve dok me aerodromi budu hteli.

I dok budem imala gde da se vratim.

Sada nemam.

Iščekivanje povratka, možda. Možda moji zmijoliki snovi vode čekanju povratka... I možda čekam da opet vučem kofer po nekom zgužvanom aerodromu leteći kući sa iznenadjenjem za Malu. To bi moglo da objasni težak udar kada mi u 7 i šest minuta želudac padne iz grla na svoje uobičajeno mesto... i tišinu koja posle toga nastupi u krvotoku. Jer... realno gledano... povratak je... fiktivna kategorija... a baskervilska džukela ne prestaje da laje pod mojim prozorom...

{ 01:28, 18/1/2009 } { Poslao/la Ljubasta }

Teško, baš teško... ajde da Ti poželim neke lepše dane pa da onaj od gore ako ga ima to čuje

{ 09:41, 18/1/2009 } { Poslao/la Svetac }

... a karavani prolaze.
Kako mi je sve ovo poznato, a mislio sam da sam zaboravio... a onda jedna rečenica...
Sećam se svojih buđenja ispunjenih isčekivanjima, a onda dana ispunjenih razočarenjima... zbog tih iščekivanja, i gorčine u ustima na koju sam zaboravio, a opet... spremam se na jedan takav odlazak...
Povratak, kao i odlazak, je subjektivna kategorija... ipak!

{ 13:52, 18/1/2009 } { Poslao/la Lilith }

Ljubasta... hvala na lepim zeljama... iz tvoje tastature u bozje usi ))

Svetac... odlasci su ok samo onda kada znas zasto ides, koliko ostajes i gde se vracas. U nedostatku ovih informacija - mogu biti kosmarni. Cekanje je verovatno najgora stvar u svemu tome... posebno kada ne znas sta cekas ali si sasvim siguran da cekas nesto.

{ 16:41, 18/1/2009 } { Poslao/la lady }

Čovek uvek čeka nešto.U protivnom bi sve bilo besmisleno.Ili traži.A odluku o svemu uglavnom donosimo sami. I onda izdržavamo dok smo u stanju da knedlu u grlu trpimo. Ili dok još želudac u 7 i 6 min ode na svoje mesto.Onoga dana kad više bude hteo da se vrati, moraćeš ti. Želim ti sve to što piše izmedju redova. Posuto pahuljicama osmeha.

{ 17:46, 18/1/2009 } { Poslao/la Lilith }

Lady... cekanje je valjda sastavni deo zivota, samo sto postane nezgodno kada cekas Godoa... u pravom smislu te reci... onog dana kada zeludac odbije poslusnost... vise nece biti izbora... hvala na lepim zeljama i pahuljicama osmeha... samo da ne otopli... da se ne otope )))

{ 17:53, 18/1/2009 } { Poslao/la Lady }

Neće Lilith, to su pahuljice sreće

{ 18:07, 18/1/2009 } { Poslao/la Orion }

Gledam sad odozgo: ulicu i psa. Tamo iza ćoška, na kraju ulice, zabrinut, zamače Šerlok Holms. Nije li tvoj prozor onaj gore, sa vječito upaljenom svjetiljkom?

{ 18:13, 18/1/2009 } { Poslao/la Lilith }

Lady... ))

Orion... ne, moj je onaj pored... u neprekidnom mraku...