When I'm good - I'm good... when I'm bad - I'm better! https://www.blogoye.me/Lilith/ sr Sat, 18 Jul 2026 23:15:47 +0200 BlogOye! Noc je vlazna. Onako, na kapi. Kada ti osvezava lice i ukovrdzava kosu a ne vredi otvaranja kisobrana. Bas takva. A prostor je underground. Zamagljen od isparenja… alkoholnih i znojnih.   Neka tri ogromna crnca na bini proizvode zvuke. Ritmicne. I masa se giba. I oni koji znaju i oni koji ne znaju ali zele da znaju ohrabreni alkoholom.   Znojne koktelske case prelaze iz ruke u ruku. Bartenderi dovoljno vesti da privuku paznju i nedovoljno da je sasvim skrenu sa bine. Devojka u crvenoj majici plese kao da joj je zadnja noc... Tip u crnoj kosulji zavrnutih rukava je profi. Kao da je spusten na tlo da bi pratio ritam. Volim takve plesace. Oni ples dozivljavaju kao cilj per se i ne tumace pogresno. Plesu plesa radi. I to dobro rade. Jako dobro.   Trenje. Miris. Miris plesa je… neponovljiv u drugim uslovima. Podseca na onu zasicenost hormonima u vazduhu posle dobrog seksa ali to nije. Sadrzi neku oporost odece koja se lepi i neku svezinu odlaganja i simulacije.   Latino svet Londona zgusnut na parce prostora. Dise i pomera se kao jedan organizam. A opet zadrzava samosvojnost. Svakog clana. Volim da plesem sa latinosima. Umeju sa mojim telom. Znaju sta ce sa rukama. Nogama opisuju nove svetove… a kukovi su im taman dovoljno drski da me podsete na zaboravljene osecaje pod strukom. Sklopim oci i pretvaram se da sam se prepustila. Ponekad se prepustim sasvim. Potreban je jako dobar plesac da prepozna kada se predas… plesu. Ne partneru. To je rizicno i odvlaci od poente. A poenta je u ritmu.   Koji krece negde ispod dijafragme i siri se u talasima uz i niz telo. Zameni ti otkucaje srca… zadje u najmanje pukotine bica. Izvuce iz tebe najtamniju energiju i prelije te njome kao otopljenom cokoladom. Budes lepljiva. Budes slobodna. Sklopljenih ociju. Sa onim koji zna da vodi. I sa kojim znas da neces zavrsiti u cosku. Nikada. Jer jednostavno neces stici do zida… do kraja pesme…   Nekako ovako… Mon, 22 Mar 2010 23:19:00 +0100 https://www.blogoye.me/Lilith/76826/ Preslo mi je u naviku, znas, da se ovako oprastam svaki put kada odlazim. A odlazim cesto. Hvala Bogu… i na zalost. Sve odjednom.   Jeste, odlazim ponovo. U neko trece podneblje. U neku trecu zemlju. Cetvrtu. Osmu. Ne moju i ne tvoju. I imam suludi osecaj pod kozom da te ponovo napustam iako je smesno, zapravo, uopste misliti o tome… u tim kategorijama. Valjda mi je vino udarilo u glavu.   Jeste, pijem vino. Nocas. Ja i moj beli dzemper smo odlucili da se pretvaramo da studenti ne postoje, da me ne ceka gomila neocenjenih radova i da imam noc samo za sebe. Samu. Pa je vino bas leglo. I neka patetika od muzike. Pretvaram se da sam zensko. Onako tipicno, emotivno, sluzavo zensko. I suzno. Pod kozom.   Kvaka je u tome sto je tesko pretvarati se da si zensko bez uklizavanja u ofsajd. Potopis se u kadu. Namazes mlekom. Spricnes parfem. Naspes vino. Pustis Noru, Ninu ili tako vec nesto ocajno usamljeno i melanholicno i onda budes devojcica. Zena. Sta vec od onoga sto imas u ponudi za tu noc. A ja nocas u ponudi imam tebe. U glavi. Ponovo. Nicim izazvano. I po navici se oprastam. Lakse je, naravno, kad ne moram da te gledam u oci dok to cinim i kada znam da cu da zaspim sa glavom na jastuku a ne tvom ramenu. Mnogo je lakse. I praznije.   Jbt, kako si glup. I kako lud. I kako si samo neopisivo ruzan. I seksi.   Ne, to necemo veceras! Mislim, to sa “seksi”. Zadrzimo se na “glup i ruzan”.   Mozda tako uspem da preguram noc… preveslam na drugu obalu (quite literally) na jednoj casi vina. Za sada deluje. I ja delujem, sebi, pogubljeno skroz. Jer zapravo nemam pojma o cemu ovde trabunjam ni zasto. Ni sta sam htela da kazem. Ni da li sam uopste htela da kazem ili samo imam potrebu da slovima zamaskiram sustinu i ogradim se od sopstvenih zastrasujucih ideja, koje podrazumevaju da uzmem telefon u ruku i obavestim te da odlazim. Ponovo.   Pazi, nisam sigurna zasto pravim big deal od toga. Jbg, odlazila sam i ranije. Od drugih. I od tebe. Pamtis ono jednom kada sam otisla zauvek? I kada sam znala da je zauvek ali nisam htela da verujem. E, pa sada je mnogo manji odlazak. Kad jednom odes zauvek, svaki sledeci put je lakse. I definitivnije. Vise zauvek od vecnosti. Tako ja odlazim sada. Od ideje nas. Onog zamisljenog. Sto je bilo pa nije pa je moglo pa ipak nije. Odlazeci sam entitet. Bespolni. Tako da nemas za cim da zalis. Ako uopste zalis (a seljak si najveci ako nikada nisi zazalio samo da znas). I ako zalim. A ne zalim. Mame mi, ne zalim. Ovako je trebalo da bude.   Znas sta je smesno? Mislim, ako se palis na Montipajtonovski humor, a znam da si punokrvni Englez pa je nemoguce da se ne palis. Dakle, znas li sta je smesno? To sto samo odlazim. Sto sam odlazeci a ne pristizuci entitet. Sto odlazim a ne stizem. Ne dolazim nikada. Ni kada sletim. Ni kada sedim. Lezim. Hodam (pogotovo ne kada hodam). Uvek sam u odlazenju. Od necega, nekoga… ka necemu, nekome do cega/koga (genitiv) nikada ne stignem… posto, jel’te uvek negde ponovo krenem. Odem.   Kao sada. Od tebe. Koji si 13 stanica metroom udaljen. U ovom gargantuovskom gradu koji sam naucila da volim. Kao nekada… jok, ne ide. Ne mogu toliko da se pretvaram. Blam je.   Long story short – odlazim. Ponovo. Jos jedno zauvek da ga ugradis u zid. I da ga ugradim u stikle.   A trulo je sasvim sto nemam vise od ove jedne case vina koju sam vec dovrsila a napolju pljusti neka odvratna kisa i bas me mrzi da se oblacim, obuvam i pesacim do radnje. Pokazujem pasos. Kupujem flasu pa je svercujem u sobu. To je trulo. I jos je trulo to sto nocas iz nepoznatih razloga uspevam da déjà vu-isem svaki jebeni trenutak, svaku jos jebeniju sekundu, svaki najjebeniji izraz lica, pokret tela, preliv glasa… svaki element mirisa. Tvog, da ne bude zabune. I mogu da se prskam do sutra i zaprasujem zenskim parfemima kada mi kisa napolju jasno mirise na tebe i ono mesto pod grlom na koje sam volela da spustim celo.   Jebi se i ti. Otisla sam. Free music - That's Him Over There (2004 Digital Remaster) Sat, 20 Mar 2010 00:38:00 +0100 https://www.blogoye.me/Lilith/76770/       Zatvorila je vrata za sobom kao da rusi most. Zgulila cizme sa natecenih stopala. Promeskoljila nagnjecene prste u muskim carapama koje je kupila na rasprodaji samo zato sto su bile sive i jer se gnusa tufni, prugica i srdasaca u pastelnim bojama otuzno rezervisanim za zene. Mali ispad feminizma.   Razbarusila kosu. Oslusnula tisinu. Odvrnula cesmu. Slusala kako voda prska ivice vec oljuskane kade i bezobrazno narusava pomenutu tisinu. Bacila jaknu preko kreveta. Na bolnim stopalima kao jastucicima za igle odsetala do frizidera i izvadila skoro dokrajcenu flasu vina. Castila sebe kristalnom casom jer mrzi da pije vino iz case za senf ili eurokrem.   Razbacala odecu po podu. Skupice je kasnije. Mozda. Sutra, verovatno. Spustila se u vodu kao u kovceg. Sklopila oci.   Pustila da je talasici uzrokovani tezinom tela dovedu na ivicu svesnosti i lakse morske bolesti. Perverzno uzivala u sopstvenoj osetljivosti i mucnini. Odbila da otvori oci i zamisljala da se davi.   Disala u inat.   Mirisala vodu iz cesme. I neku otuznu kupku. Obecala sebi da ce sledeci put castiti sebe necim boljim. Potapsala se po ramenu. Tiho. U sebi.   Pod trepavicama prelistala neuspehe. Uspesi se ne prelistavaju. Oni su podrazumevajuci. Svrtela misao na prethodnoj noci. Na glasnom ritmu i mraku. Na nepoznatim usnama i mekoj kosi. Na tome sto je nije zanimalo kako se zove, koliko godina ima i kuda je krenuo. Na tome sto se nije kajala. Sto nije uspevala da odgonetne razliku izmedju odlaska u soping i posezanja za njim. Uvek das nesto za uzvrat. Platis necim. Platila je jezikom. Malo prstima. Mnogo kozom.   Osmehnula se. Vodi. Vec nestajucim baloncicima koji su cinili da jasno vidi liniju kuka i nagovestaje bedara. Kroz vodu. Prstima je prosla kroz sebe. Rascesljala unutrasnje cvorove. Iskidala prezamrsene. Osetila olaksanje. Zapitala se da li je u redu osecati olaksanje. Da li bi trebalo da joj bude zao sto nije mogla. I sto nije uspela. Sa nekim. Bilo kim. Otkrila da u sebi ne nosi ni gram zaljenja za onim sto nije. A sto je mozda moglo da bude. Prebrojala im prste, penise i osmehe.   Otvorila oci. Sprala sa sebe svu tezinu. Zakoracila potpuno naga. I slobodna. Oslobodjena. Sun, 14 Mar 2010 22:19:00 +0100 https://www.blogoye.me/Lilith/76656/ Zvao se Zeljko. Paradoksalno. Imao je zecju usnu i jedan dzemper, pocepan na desnom rukavu. Na pruge. Horizontalne. U duginim bojama. Imao je vecno prljava i krvava kolena i kosu tamno zute boje. Nepoverljiva dva oka. I osam godina kada je krenuo u skolu. Bio je sin lokalnog pijanca i propalice za kog se suskalo da je nasilan i da pravi vise dece no sto moze da izdrzava. Zeljko je bio negde u sredini. Ni najstariji ni najmladji. Neprimetan za oca. Majku mu nikada nismo videli. Uciteljica ga nije volela, kao ni tetkice u serpa-plavim uniformama koje su se zgledale kad bi se kao prebijeno pseto dovukao u skolu... i saputale za njim nedovoljno tiho da ih ne cuje. Bio je najgori djak u razredu i cesto je dolazio bez ijedne knjige i sveske. Sa rukama u dzepovima. Iz inata. Nije se druzio. Nije pricao. Ponekad je na klupi, poslednjoj dakako, crtao zvezde i neke apstraktne oblike koje bi ga onda uciteljica terala da brise rukavom ionako musavog dzempera jer nije imao pernicu, ni gumicu u njoj.   To su bile devedesete. Nosila sam siske po maminom izboru, bele cipkaste dokolenice i kockastu tvrdu torbu u tim istim duginim bojama. To nam je jedino, valjda, bilo zajednicko. Jer… ja sam bila mezimce. Profesorsko unuce i dete nad cijim je pismenim radovima uciteljica grcala u suzama i tapsala me po glavi za svaku ukrivo nacrtanu kucicu na listu bloka br. 5 koji sam nosila u plasticnoj kesi sa strumfovima.   Djordje i Vlada su bili najpopularniji decaci u razredu. Djole je, pamtim, imao nemirne lokne, domali prst desne ruke samo do pola (nezgoda sa biciklom) i prcast nos. Vladimir je bio… neopisiv. Svi smo znali, od prvog dana skole, da ce biti lep. Ne obicno lep. Onako uobicajeno. Nikako. Vladimir je i tako mali imao specificnu musku tezinu u koraku i ponosno je izbacivao isklesani profil udesno. Obojica sinovi lokalnih “biznismena”. Ocevi su im drzali kafane i butike po kraju i pricalo se da planiraju zajednicki “projekat” na mestu starog supermarketa. Devedesete.   Ta jesen je mirisala na beton. I na alkohol. Jesen kada su skupljali ljude kao pse lutalice. Da ih vode. Kada su se vesti napunile zelenim uniformama. I kada se Dnevnik 2 produzavao u Dnevnik 3 sa pauzom za reklame. Zvakali smo “Shock” zvake od koje su nam se jezile dlacice na rukama. One u zelenom, fluorescentnom, pakovanju su bile samo za najhrabrije. Drzala sam se crvenih dok sam zavidno zurila u Vladu i Djoleta koji su mogli da sazvacu i tri zelene odjednom. Ta jesen je bila cudna. Jako cudna. Najcudnija onog jutra kada me je probudio mamin glas. Visokih tonova. I kada sam osetila ocevo odsustvo. Kada sam pokusala da pojmim zelene i crvene boje u okviru glasnih zvukova sa televizora i u sve to uklopim nekako njegov odlazak. Jer mi je bilo tesko da shvatim da je morao da ode. Jer su se drugi ocevi setali krajem drzeci svoju decu za ruke, sa papirima o “teskoj bolesti”, “post-operativnim komplikacijama” i sl. u dzepu.   Sve smo znali. Mi deca. Ciji je tata otisao i ciji nije i zasto. Nije pomagalo sakrivanje. Sem nekim ocevima. Moj se nije krio. Godinama kasnije je pokusavao da mi objasni zasto nije. Kada je drugi put odlazio, bila sam mnogo starija. Zapalila sam cigaretu na terasi, te 99te, i gledala ga sa terase dok nije zamakao za obliznju zgradu. I htela sam da viknem da me povede sa sobom. Da skocim i poletim za njim. Da ga opsujem sto ne moze da se sakrije. Bas kao i tada. Kada sam imala jednocifren broj godina.   To je bio prvi period tisine. Apsolutne tisine. Nisam govorila. I nisam slusala. Sem krisom, mamu i baku kako nocu placu i telefoniraju. Stajala sam iza vrata svake veceri, drhtureci u pidzami i slusala kako spikeri govore neke nerazumljive reci koje mi nisu znacile bas nista i nikada mi nije bilo jasno zasto se svake noci prikradam i stojim iza tih vrata… ali sam to tvrdoglavo radila jer sam se decje nadala da ce mi postati jasno. Nije, naravno. Tada sam postala Zeljkov drug. On nije hteo da prica. I nije pitao nista. Tolerisao je moje prisustvo i prisiljavao sebe na sporiji korak dok se vracamo iz skole. Navikla sam na njegov dzemper i na krastava kolena i na zecju usnu i najezenu kosu izgrizenu makazama prilikom sisanja u kucnim uslovima. Ni njegov tata nije bio tu i bilo je lakse pretvarati se da je to u redu u tisini sa njim.   Tog petka su se potukli. Zeljko, Vlada i Djole. Pale su teske, decje reci. I jos teze pesnice. Zeljko je bio manjina. I bio je “beskucnik”, “propalica” i “djubre”. Secam se da je dovratak mirisao na kredu i da je prva klupa u srednjem redu bila odgurnuta silinom tuce. Ne, nisu se tukli, tukli su ga. Na zemlji. Dok je u fetalnom polozaju pokusavao da zastiti glavu i dok mu je desno koleno ponovo krvarilo. Zelela sam da prekinem. Da viknem. Pozovem u pomoc.  Jos vise sam zelela da udarim nekog. Da se potucem sa obojicom. Ne toliko ni zbog samog Zeljka na podu, koliko zbog unutrasnjeg gneva koji me je paralisao na tom dovratku. I zbog kog sam stajala drhteci kao statua umesto da ucinim nesto. Kad su se zadovoljili batinanjem, pljunuli su na njega, jedan pa drugi i smejuci se izasli iz ucionice. Ostatak razreda ih je pratio. Neki sa osmehom, neki zbunjeni, neki uplaseni. Odgurivali su me ramenom izlazeci.    Prenuo me je jecaj. Prvi koji sam ikada cula. Prisla sam. Cucnula. Pruzila maramice. Pokusala da pruzim ruku. Pogledao me je kao sutnuto pseto. Skocio kao da ga nista ne boli i udario mi samar. Celim dlanom. Zvucan. Tezak. Nisam mogla da trepnem. Ni da placem. Ni kasnije. Kada je uciteljica dosla i pocela cas. Ni kada sam stigla kuci. I sedela na stepenicama. Slusajuci sestrin plac iz kreveca. Sest meseci. Ne secam se niceg sem toga. Tih sest – osam – deset meseci. Sem tog dana. I samara. I sedenja na stepenicama. Nepomicnog. Nemog sedenja. Kada je mama placuci kroz smeh sletela kraj mene i bacila se u zagrljaj visokom coveku koji je sporim korakom ulazio u dvoriste. Kada su baba i deda sa sestrom u narucju sisli da zagrle sina. Kada me je pogledao. Kada ga nisam prepoznala. Wed, 10 Feb 2010 23:04:00 +0100 https://www.blogoye.me/Lilith/75554/ Znas kako ponekad mrzim sebe. Svaki deo. Od izgrizenih noktiju i nadrazenih zanoktica, preko vec preduge kose koju smotavam ne pazeci na estetiku da mi ne smeta dok zurim u prazno, do stopala kojima premeravam sobicak u kome provodim zivot.   Jer ovo vise nije period… ovo je ceo jedan zivot proveden iza zatvorenih vrata. U svakom smislu.   Znas… ponekad mrzim i ovu sobu. Kada je neuredna a ja ne mogu da skupim snage i dovedem je u pristojno stanje… ili kada to cinim tek da bih radila nesto. Da bih odlozila ono sto zaista mora biti uradjeno.   No, soba mi nije kriva. Ni ponedeljci. Ni nedelje poput ove. Ni cinjenica da mi kalendar tek povremeno posluzi… najcesce kao jos jedan bic za svest.   Ukopam se u tisinu. Apsolutnu. Zatvorim sve prozore u svet. Odjavim skype, mailove, ugasim telefon i pretvaram se da nisam. Da nikada nisam. Ne samo sada. Ne slusam muziku. Bude mi banalna u poredjenju sa tisinom koja jeste Ja mnogo vise no sto sama to uspevam biti. Smrdim sama sebi na naftalin i na promasenost. I cutim. Cutim u sebi. Ne dozvoljavam reci. Ni pojmove.   Ponekad citam. Ne ono sto moram nego nesto sto ce mi podariti beg iz stvarnosti. Sto ce je nacini drugacijom za par sati koliko mi treba da prodjem od korice do korice… ponekad je dar brzog citanja velika mana… ali neispravljiva… Onda se pretvaram da nisam Ja vec neki prazan par ociju, masina mozda, koja zivi taj tudji zivot o kome citam. I, smesno, znam, svi oni uvek deluju toliko bolje… ma kakvi da su… jer deluju, cak i citani, zivim. Oslobodjena sam zavisti i to je dobro. Jer zaista vise ne zudim. A zudnja je preduslov za zavist ili vice versa… tako nekako. I nemam zelja. Sem ponekad kada sam posebno slaba pa dopustim onoj morbidnoj licnosti kojoj ne dajem ime od kako je izronila iz neispitanih okeana (fraza je ali… koliko samo precizna) podsvesti. Ona onda odluta na par minuta u mastanje o nekim bezbolnim krajevima… ali nikada duze od par minuta. Jer se setim da postoje Oni, ciji je svet jos uvek realan i tamo negde i kojima Ja nisam toliko nebitna koliko sam vremenom postala Sebi. I njoj. Ucutkam je i gurnem joj glavu pod vodu. Pustim je da se otima i bori za vazduh i vidljivost… pa sa olaksanjem olabavim stisak kad osetim da opet tone… do sledeceg puta. Jer je neunistiva.   Mislim da ne mozes da zamislis koliko mrzim sebe. Nadam se da ne mozes. I koliko sam oprostila svima sem Njoj. Sebi. I koliko mi je to skroz ok. Ravnodusno ok jer mi i nije toliko bitno sta ce Joj se jos desiti… ili nece… oksimoron – ravnodusno neoprastanje. Ali istina. Znas da je istina jer sam isuvise ravnodusna da bih te lagala. Da bih se trudila da lazem ma koga. Za bilo cije dobro. Pogotovo za Njeno.   Ne mogu da radim. Sedim i zurim i prazno je. I ne mogu da napisem ono sto moram, zbog cega sam ovde i zbog cega se desilo Nista. Onda skuvam jos jednu kafu. Pomolim se da budem sama jos 15 minuta pa zapalim cigaretu na prozoru. Pet minuta mi treba da je dovedem do filtera i dodatnih deset da miris nestane vecim delom iz sobe. Zato je u njoj uvek hladno. Jer ne zatvaram prozor. Jer me mrzi da se konfrontiram.   I dalje ne mogu. A “ne mogu” je ono sto mrzim najvise… i sto nikada necu moci da oprostim… Njoj… zapravo, sebi… jer je iluzorno pisati velikim slovom… i jer je ovaj dan samo jedan u nizu istih… Sun, 24 Jan 2010 14:38:00 +0100 https://www.blogoye.me/Lilith/74918/ Otkazala sam sve susrete. Ne mogu. Ne mogu da se nateram. … da korektorom maskiram neprospavane noci pred ekranom… … da cesljicima uoblicim katastrofu koja mi pada preko oka… … da navucem nesto manje udobno od trenerke koja se vec polako raspada na meni… … da obujem cipele… … da cekam autobus… … da presednem u metro… … da se vozim pola sata do Tottenham-a ili Bond street-a… … da izadjem iz metroa i kroz guzvu se probijem do izlaza… …da mislim o gubitku vremena dok cekam da me stepenice iznesu na vrh… … da cekiram Oyster…   I, ono najstrasnije… da se osmehnem i pretvaram kako je bas super sto smo se nasli i sto smo u gradu i sto je jebeni petak vece… da se pretvaram kako imamo toliko tema za razgovor dok mi u mozgu pulsira nenapisana stranica… da se pretvaram kako me ne prestravljuje masa od koje sam se odvikla i koja preti da me ugusi dok se preglasno smeje i govori hiljadama jezika oko nas… da se trudim da ti bude prijatno… da se trudim da ne primetis koliko meni nije… da se vracam kuci prebrojavajuci hiljade reci koje stoje u prstima i cekaju da ih odsviram na tastaturi… da skidam sminku, rascesljavam kosu, proveravam mail (ne, nije stiglo), proveravam drugi mail (ni tamo nista), otvaram novi dokument i pisem ovakav post. Jbg, stvarno ne mogu. Fri, 22 Jan 2010 23:36:00 +0100 https://www.blogoye.me/Lilith/74851/ On je moj najbolji drug. Postao je to one noci kada sam mu cvileci zavukla mokri nos u rukav i sakrila oci od mraka. Smotano mi je prekrio kosu drugom rukom i izgovarao neke reci kojih se ne secam bas najbolje… ali, najbitnije, nije dozvolio da bude tisina.   On je moj najbolji drug. Tu titulu sam vrlo olako kacila u proslosti nekim hordatima koji su je nosili kao pomodni bedz koji bi skidali sa promenom raspolozenja i imidza. Dok se nije pojavio on… i u pauzi izmedju dva orgazma mi pokazao da postoje ljudi koji bedzeve nose na goloj kozi. Njegova je bila meka. I uvek je mirisala. Na Niveu i na njega (sem u onoj odvratnoj, srecom kratkoj fazi, kad mu je neko na poklon doneo Maliziu a njemu bilo zao da se baci). Umeo je da me izgrebe nebrijanom bradom koja je kao i kod svakog tamnokosog muskarca prkosila svim Gilletovim proizvodima za omeksavanje. I umeo je da me dovede do kljucanja totalno netakticnim izborom reci i postupaka… kao onda kada sam mu, u stanju tinejdzerskog bunta, dosla sa koferom na vrata uverena da sam za sva vremena zavrsila sa predackim parom i da cu otici u Australiju da konobarisem i ronim sa ajkulama. Skuvao mi je kafu u dva ujutru, seo prekoputa, sacekao da se istresem, rekao mi da ne serem i vratio me kuci. Po kratkom postupku. Mrzela sam ga tada. Do jutra. Tada je sve delovalo nekako svetlije a Australija postala uzasno daleka… i shvatila sam da sam previse trapava za konobaricu i da me ne bi pustili tek tako da ronim sa velikim belim ajkulama. Pa sam mu oprostila. I vratila se u njegov zagrljaj i njegov krevet.   On je moj najbolji drug. Znao je bezbrojne price o Onom Jednom i pustao me da cutim. Nijednom mu nije razbio nos mada pouzdano znam da su par puta bili nadomak cilja, sve pod uticajem alkoholnih jedinica i neoprezno spomenutih imena. No trudio se da bude tolerantan. I onda kada sam mu objasnjavala bonton. I onda kada sam nabirala nos kada bi uradio nesto banalno i u neskladu sa onim kako sam tada zamisljala lepe manire. I onda kada sam se naglas divila nekim drugim ljudima. I onda kada sam htela da odem. I kada sam se vracala. Posebno kada sam se vracala.   Jednom me je nazvao. Tada je ziveo u stanu neke babe na drugom kraju grada. I soba mu je mirisala na naftalin i sveze opranu posteljinu. Tog dana smo sahranili zajednickog druga. Pokusao je da kuva. Pokusao je da se smeje. Pokusao je da prica. Ali je samo zeleo da bude zagrljen i da ne bude sam. Tu noc smo se ljubili tiho, pod pokrivacem koji je bio bledo zut i preuzak za dvoje. I njegovi su mi prsti ostavili masnice na misicama kojih se sutradan nismo secali ni on ni ja dok me je pratio na stanicu i vrteo ruke po dzepovima. Nikada mu nisam rekla da sam ga te noci volela vise nego ijedne prethodne nego i jedne koja je dosla potom.   On je moj najbolji drug. Covek koji me zna kao prevrnutu carapu. Koji me pamti rascupanu, u beloj rolci sa medom kako u turskom sedu ispijam kafu u njegovom sobicku u Studenjaku. Koji me je i takvu ljubio. Koji zna zasto je bolje ovako.   Nocas mi nedostaje. Jbg, i ja sam samo ljudsko bice… i ponekad me preplave tudje prljavstine toliko da mi se ucini da se davim… pa mi zatreba njegov zagrljaj. I miris Nivee. I poljubac u celo. I da mi kaze da sam budala. I da sam luda. I da sam kreten… al’ da me i dalje voli…   Plavi dzemper je vrlo bedna zamena nocas… ali velike devojcice znaju da prihvate realnost. I da svog najboljeg druga ostave da zivi… tako nesavrsenog i najboljeg… kakav jeste. Sun, 17 Jan 2010 00:53:00 +0100 https://www.blogoye.me/Lilith/74440/ Danas popodne je poceo pljusak. Koji mi je pokvario frizuru… teskom mukom ispeglanu kosu. A to retko radim i onda me kisa poput ove duplo iznervira. Posebno kad ne prestaje.   Iako znam da je novembar. I da zivim na ostrvu poznatom po kisi. I da je kisobran zastitni znak ovdasnje populacije. I da svaki razgovor pocinje opaskom o promeni vremena (koje se menja 4-6 puta dnevno). Sve znam. Ali me i dalje nervira.   Sedim pred ekranom i izmisljam slova. Izmisljam kriterijume. U zelucu mi se skupila kvrga. Rezultat nedovrsenog rada i probijenog roka. Podsetnik na opomenu dobro srocenu u mom inbox-u. Koju sam videla sa devet sati zakasnjenja i odlucila da je jedan dan ignorisanja nece uciniti manje ni vise ozbiljnom. No sto jeste. A sto mi je tesko palo na zeludac.   Mislim kako mi treba zagrljaj. Bilo koji kad vec ne moze onaj jedan. I masaza bi dobro dosla.   Zamisljam da sam u nekom drugacijem prostoru. Da te cujem kako menjas kanale nezainteresovano na TV-u i kako mi prilazis s ledja dok nemirno vrtim pramen kose i namestam naocare pokusavajuci da se spakujem u turski sed na stolici. Zamisljam tvoje dlanove na ramenima. Zamisljam da nudis pomoc. Da odbijam. Uzimam gutljaj kafe. Slusam tvoje tihe prekore kako se trujem kofeinom i kako bi trebalo da pijem vise sokova. Zamisljam da mi blago masiras ramena… palcevima dodirujes vrat pod neuredno skupljenom kosom… zamisljam tvoj miris oko mene kao nesto sasvim normalno, na sta sam navikla… zamisljam da mi preko ramena citas redove i da me to, onako blago, iritira ali necu da ti kazem. Zamisljam da mi sugerises izmenu u cetvrtom pasusu i da skidam naocare iznervirana sto i sama to nisam videla. Zamisljam da me ljubis u teme dok govoris da je kasno i da ides na spavanje… zamisljam da me pitas da li cu jos dugo. I kako slezem ramenima… moglo bi da potraje do jutra. Zamisljam dodir tvojih usana, ovlasan i podrazumevajuci na mojima. I sebe kako te pratim pogledom dok izlazis iz sobe.   Zamisljam da radim celu noc. Da osecam onu poznatu napetost nad ocima koja mi govori da sam preterala sa buljenjem u ekran i da cu oslepeti ako ne napravim pauzu. Zamisljam kako je voda topla i kako se tusiram pola sata minimum bez obzira na to sto se blizi zora… zamisljam kako se, vlazne kose, vlaznih ramena… uvlacim pod pokrivac. Kako se meskoljis u snu. Okreces prema meni i po navici prilagodjavas polozaj mom telu. Zamisljam svoju glavu na tvojim grudima i neopisivo olaksanje. Zamisljam kako si topao pod pokrivacem dok napolju pljusti kisa bas kao ova. I kako je uzasno tiho. Toliko tiho da tisinu u sopstvenoj glavi cujem kao vristanje. Zamisljam da mi se, bas kao sada, vrti u glavi od umora i prebacivanja fokusa sa ekrana na toplu tamu spavace sobe. Zamisljam kako tonem u san. Normalan. Podrazumevajuci. Ne-poseban. Ne-uzbudljiv. Ne-jedinstven. Sasvim obican, prosecan i normalan san… na tvojim grudima.   Mirna. Iscrpljeno potpuna… onako kako vec dugo nisam. Potpuna. Sun, 22 Nov 2009 00:38:00 +0100 https://www.blogoye.me/Lilith/71073/ Socijalizacija je divan fenomen tako potreban i tako karakteristican za sisare raznoraznih vrsta pa i ovu kojoj ja, igrom slucaja pripadam… no, meni je, nasuprot zakonima prirode, neopisivo naporna lately.   Trudim se da to pripisem punoj godini apsolutne tisine kojoj sam vec naucila da se pokoravam, a ne teskoj devijaciji u genetskom kodu koju sam povukla od caleta. Treba li reci – bezuspesno.   Socijalizacija je i zanimljiv fenomen jer je dvoslojna. Barem ona koju sam ja u stanju da percepiram, nije iskljuceno da ima mnogo vise layers od ova dva od kojih najcesce patim. Prvi, povrsni, podrazumeva lakocu smejanja, konverziranja, prosipanja “pameti” i losih viceva po 500 puta, neretko djuskanje na stolu (ovo je moja usavrsena verzija, dakako – kafane nemaju dovoljno velike stolove za mog orijaskog pretka), neobuzdano flertovanje zato sto mi se moze i kad mi dodje, pamcenje neopisivog broja nebitnih detalja sto me cini dragocenom drugaricom svih lokalnih tracara i strahom i trepetom svih globalnih lazova, poprilican nivo tolerancije na gluposti, lazi, isprazna naklapanja koja zivot cine i ostalu zbirku ljudskih egzibicija. Drugi, onaj sa kojim zapravo imam issues, je druga prica (kako mu samo ime kaze, jel’te). On bi trebalo da podrazumeva uspostavljanje stvarnog i neopozivog odnosa sa drugim ljudskim bicem (koje nije Princeza, Bata ili oni od kojih sam povukla dubinsku cutologiju), umetnost deljenja, uzimanja, davanja ili kako su to vec postavili u bajkama…   E sa tim delom imam problem, ozbiljan. To oko deljenja. Jeste. Kog deljenja? Deljenja cega? Mojih misli? Moje “zivotne filosofije”? Yeah, right. Kome? Cemu? (dativ) Kada? Ko? Kako? Sa kim? Zasto? Gde? (ne nuzno tim redosledom, al’ u svakom slucaju k’o streber-novinar)   U svakom slucaju mi je lepse kad cutim. I kada drugi cute. Sem kada imaju sta da kazu. A to je u poslednje vreme vrlo retko. Uzasno retko. Neopisivo retko. I nedostaje mi.   Da nije jedne popodnevne kafe i jedne setnje, mislim da bih sasvim sigurno jos pre nedelju dana vrisnula na nekog neduznog clana drustva: “Hoces li ucutati!?”, i ne bih dodala: “Molim te”, tek da se zna.   Muka mi je. Kad me tapsu po ramenu i pricaju mi kako me mnogo dobro razumeju a od mame i tate u tridesetoj traze kintu za izlazak. Dzeparac. Ili kako se to vec zove. Kad mi kukaju o teskom zivotu, nepodnosljivim uslovima, socijalnoj nepravdi – a na pitanje o poslu odgovore sa: “Ma ne… pa ne mogu da radim bas bilo sta…” A jel’? Nisam znala. Ni pretpostavila. Naivno sam mislila da nema necasnih poslova. I da nije sramota raditi. Da je veca sramota sedeti mami i tati na grbaci do penzije – njihove. Kad im je jedina obaveza u zivotu da dovrse jebeni fakultet kad su ga vec zapoceli i kad imaju roditelje koji su spremni sina-truta da podrze dok je neophodno samo da zavrsi jebenu skolu i donese tu diplomu na uvid pa makar gazio i 40. To ne mogu. Bas ne mogu. Odmah mi se povraca. Tu na licu mesta. Pravo u solju sa kafom. I njihovu i svoju. I sve moze. Boli me uvo koliko ces dugo da dzabalebaris. Ne tice me se kako ce se to odraziti na tvoj privatni zivot i da li je veci krivac za to sto ti mama i tata ne daju dovoljno za pivo Dinkic ili ti kome uopste pada na pamet da tako nesto trazi. Ni najmanje.   Samo nemoj, molim te, evo, i preklinjem ako treba, zarad mog dusevnog a tvog fizickog zdravlja da me tapses po ramenu i da mi pricas kako me razumes i znas kako mi je. I kad ti nista ne kazem. I kad ti spomenem. Po sistemu slobodnog nagadjanja. Bez navodjenja. Nemoj. Ne mogu. Kada me pogledas po sistemu if-you-know-what-I-mean i onako znacajno podignes obrve, ja mogu samo da vristim u sebi i paralisana, onako nepomicno unutar glave odigravam u krug scenu u kojoj vristeci cupam kosu. Svoju ili tvoju, svejedno. Jer ne znam sta mislis i da li mislis i da li si normalan sto taj proces kreiranja te i takve recenice/gesta uopste podvodis pod pojam razmisljanja ili sam ja potpuno nenormalna sto ne vidim da je to normalno. A ne vidim. Ocoravila sam duhovno i ne vidim da je to normalno. Ni ne nazirem. Nista bas. Mon, 17 Aug 2009 11:44:00 +0200 https://www.blogoye.me/Lilith/67571/ Bilo je to jedne veceri poput ove… bas u julu pre mnogo godina… negde blizu Skadarlije…kada sam shvatila da sam ocajnicki, krajnje neobjasnjivo i potpuno suludo zaljubljena u tebe. Zbog cega mi je bilo potrebno dve godine da pojmim tu sveprozimajucu istinu – ne znam. Zbog cega sam to shvatila bas te veceri a ne prethodne ili naredne ili bilo koje od brojnih koje sam provodila u tvojoj blizini – ponovo, ne znam...   Sem ako tekila nije imala neke veze sa tim... ili karirana kosulja toplih dugih rukava koja mi se smotala oko struka na stanici cineci da mi kolena klecnu a pred ocima zasvetli sto i jedna Bitka na Marici...   Zapalio si cigaretu. Secam se da sam spetljana i sokirana novim saznanjem zurila u lagani ples tvojih prstiju po paklici cigareta kao da prvi put vidim. Secam se i da nisam odbila kada si mi ponudio dim... i da se od tada besomucno trujem. Secam se da su mi naredni meseci nalikovali hodu po zici i da mi je secanje na njih mutno sem ako ima neke veze sa tobom. Secam se svadja. Smrzavanja na Dorcolu. Secam se da sam se pitala zbog cega smo oboje toliko skloni mazohizmu. Secam se deljenja fotelje i tvog tihog pevusenja „Jingle bells” bez ikakvog povoda... jer, bila je jesen...   Secam se prvog dodira tvojih usana i pesimisticne misli koja je uspela da mi pomraci tu uspomenu: „Pamti”, rekla sam sebi dok si me ljubio:”Pamti, jer nece dugo trajati... ” I nije. Trajalo. Dugo.   Sem ako ne racunas skoro celu deceniju neizbrisivosti tvog traga. Inace je bilo kratko. Treptaj. U poredjenju sa agonijom u kojoj sam ostala.   Vreme se delilo na pre i posle Tebe, kao pre i posle Potopa... merilo se susretima, razgovorima... izmedju sam bila samo cekalica bez imena i posebnih moci koje su se ispoljavale jedino u ogromnoj kolicini pomenutog mazohizma i neobjasnjivoj sklonosti da ti prastam bezgranicno.   A ti si se trazio... ti i tvoja jebena gitara i jos jebenija sklonost da cutis u trenucima kada to nikako ne bi smeo. Ja se nisam trazila. Smatrala sam se uspesno nadjenom u tvojim rukama. I bila sam mirna. Ti ne. Kao pas koji juri za sopstvenim repom si se vrteo u krug ne mareci za to sto i mene uvlacis u njega. Krug. Tvoj krug. Po cijem sam obodu hodala kao po jajima da slucajno ne uznemirim Bozanstvo koje je sedelo u centru a o kom sam mastala kao o Velikom Misliocu pogresno tumaceci tvoja cutanja kao izraz mislenosti a ne kao ocigledan pokazatelj cinjenice da nemas sta da kazes.   Pustila sam te da odes. Da se vracas. Bezis. Dovlacis kao poslednja dzukela podvijenog repa kada bi ti spoljni svet postao zastrasujuc i kada bi ti bila potrebna oaza koju sam uvek bila voljna da pruzim. Godinama. S kim god i koliko god da sam bila. Ili ne.   Poslednju gresku sam napravila proslog leta. Ili proleca... ne mogu vise da lociram trenutak kada si pogresno protumacio moj osmeh... znam samo da je bila duboka noc i da smo, po navici, sedeli u tvojim kolima u nekoj ispraznoj diskusiji koju iz kurtoazije nisam htela da prekinem. Znam da sam krisom gledala na sat i da sam se pitala kojim to mocima uspevas da blokiras moju ociglednu zelju da odem i sklupcam se u svom krevetu. Toliko godina starija. Oboje. A ja sam i dalje sedela tu nadajuci se da cu cuti neku velikomudrost koja ce opravdati moju zivotnu zainteresovanost i opcinjenost tobom. Da ce sa tvojih usana skliznuti nesto, ma sta, sto ce uciniti da prethodne godine dobiju smisao i dati mi opravdanje za cuvanje onog najdubljeg u sebi od svakog ko je ikada pokusao da ga parcelise.   Secam se da sam zapalila cigaretu sama i gledala kroz prozor na parking oko moje zgrade dok sam pokusavala da, slusajuci te, odgonetnem deo sebe koji me cini manje vrednom samopostovanja koje mi je bilo preko potrebno a koji smatra i dalje da si olicenje Jednog... za mene. Da shvatim u kom sam trenutku svoje proslosti nasela na praistorijsku pricu o monogamiji i bajku o Polovini. Da nazrem kada sam, zasto i kako ikada pomislila da si to Ti. Zasto je sve Tvoje postalo merilo kvaliteta... od visine, gradje, boje ociju, nacina oblacenja do muzickog i knjizevnog ukusa i one vanserijske cinicnosti koju nisi uspevao da kontrolises a koja me je bacala nadomak zeljene sustine britkoscu.   Negde u sred te reminescencije trgao me je dodir. Ponovo. Godinama kasnije. Mala repriza nas. Starijih nas. Od decka koji obecava postao si muskarac koji je obecavao. Od zaljubljene klinke postala sam ogorcena... sta god da sam postala u medjuvremenu. Ali tvoj poljubac je bio pravi i momentalno je izbrisao onog koji je u tom trenutku polagao pravo na VIP status u mom telefonu. Ili sam ja htela da bude Pravi. Tesko bi bilo priznati sebi da si godine procerdao na tipa koji se, povrh svega, lose ljubi.   Nekako se parking ispred moje zgrade pretvorio u onaj ispred tvoje... pa lift, kuhinjicu zatrpanu pepeljarama...   Govorio si mnogo. Previse. Ni nalik onome koga sam pamtila. Ja sam bila ona koja je cutala. I trazila u dodirima i obrisima smisao sopstvenih promasaja i dobitaka. Sapat je dosao prekasno. Komplimenti. Emocije. Sve te reci za koje bih nekada dala i ono sto nisam imala... sada su zvucale otuzno...   Jer... istina je bila da te ne volim... ne vise... ne kao nekad... istina je bila da nisi ni toliko uman ni toliko recit ni toliko dubok ni toliko cinican... istina je da si mozda mogao da oboris s nogu devojcicu, sa zenom ti je teze islo... neprolazna si vrednost, istina – rezervisan za uzrast oko 20 godina. Full stop. Istina je da me nije vise zanimalo sta se krije unutra jer sam nekako spoznala da celofan moze da egzistira nezavisno od vrednosti... kao i da si tragicno los ljubavnik u odnosu na svetlosne udare koje sam umislila da pamtim. Kapiram da nije bilo tesko impresionirati onu kojoj otkrivas vrata telesnog sveta... dok...sa onom koja je u medjuvremenu ostarila 300 godina i jedan dan – bio si tek ono sto jesi... Dobar frajer koji je navikao da je dovoljno da se skine pa da zene dozive orgazam. Jbg, to nikada nije radilo sa mnom.   Zato sam otisla.   Volim uspomenu na tebe. Podseca me na varljivost secanja i relativnost ljudskog bica kao nesavrsene pojave koju nisam uspela da prevazidjem ma koliko se trudila. Kaze mi da sam i ja samo ljudsko bice koje je uspelo da se zajebe. I da u tome ostane sve ove godine. Kaze mi da je uzasno lako voleti ideju a uzasno tesko sebicnog decaka poput tebe. Saopstava da to vise ne mogu i necu da radim.   Nisam ljuta. Bez brige. Ne zameram. Bas nista. Tebi. Da mogu – ponovila bih sve samo da ponovo osetim da sam ziva svakim atomom sebe. Ali... vise te ne volim... i necu da lazem... da ti napumpavam Ego i da ti laskam idealom koji nikada nisi bio. Nije do tebe... stara fraza... sa potpuno novim znacenjem... Sun, 19 Jul 2009 20:32:00 +0200 https://www.blogoye.me/Lilith/66649/