Lilith

Rapsodija o juče, danas i sutra

Pametno (!?!) ćutim ovih dana i ne izjašnjavam se.

Puštam da mi pričaju.

Otkrivaju toplu vodu.

Iznenadjujem se, obavezno... usavršeno.

Ne spavam. Problemi sa savešću. Vrlo iskorišćavam tudje slabosti i volju da se bude podredjen. Volim da sam odozgo, šta ću. Neskromno, onako.

Istina je da sam neizainteresovana za sve sem za san. Koji ne dolazi na oči. Problemi sa savešću, iako već neko vreme živim u uverenju da sam postala conscience free. Ko bi ga znao.

A za san sam zainteresovana. Vrlo. Krajnje. Sanjam o snu. Budna, dakako. Lepo mi je. Sklopim oči, toplo bude, ušuškano do klaustrofobičnosti od koje, definitivno sam utvrdila, ne bolujem (a i bilo bi previše)... preguram prva oštrenja vijuga kroz neke fragmentirane delove svesti koja se još probija... dočekam... pojavi se iz nekog mračnog ćoška moje podsvesti... i prepoznam odmah. Godine se kao u crtanim filmovima za odrasle vrtoglavo obrnu unazad... više od pet... još uvek manje od deset... i ja sam opet mirna. Verujem da ću osvojiti svet. A svet mi sav staje u par očiju. Tamnih. Neizrecivih.

Fuj to!, viknem.

Trgnem se.

Soba mi se osmehne mrakom. Okrenem jastuk da promenim san... Vrtim se.

Pustim da mi se priča. Opet. Do zore. Pred zoru uhvatim još koji sat... Isklizne ponovo... materijalizuje se iz mraka. Nazirem obrise tek. Pružim SuperEgu izgovor da mi je san neophodan i uljuljkam ga u laž... da me pusti još malo... da sanjam... ono vreme...

Dva karirana rukava.

Izbledele farmerice.

Gitaru.

Kafu. Litre.

Kariranost oko struka. Na ramenu. Na fotelji... pored kreveta.

Neki prvi januar na Trgu. Smrznut. I prste u tudjem džepu.

Tihi Kalemegdan. Snega je bilo. Puno. Sećam se toga.

Patetične Boni Tajler na radiju. I gnjecavih špageta u februaru. Uz belo vino... koje nikada nisam previše volela. Nevažno.

„Ja nisam filozof!“

„Znam...“

„Ne volim što me teraš na to.“

„Ne zanima me da budeš filozof... zanima me da budeš!“

„Opet to radiš!“

„Znam...“

Smešno je što sam samo tada bila ponosna. Na nekog. I sebe. Sve posle je bilo ok. Samo ok.

I smešnije je još što je trebalo doći ovde... doći da se ostane... pa da se sagleda jasnije no dok se bilo blizu.

Da izmedju toga, tada... i ovoga sada... stoji samo višegodišnja tama. Puna nekih ljudi koji su mogli ali nisu morali biti tu. Savršeno zamenljivih. Meni. I mene, zamenljive... njima i sebi samoj.

Ne umem da objasnim, a priroda moja preanalitička traži objašnjenja za sve i svašta. Ne voli jednostavnu neobjašnjivost Prisustva.

Lepo je što nemam želja.

Sem sna.

Ali na javi ih nemam.

Ne zanima me da se vraćam, niti da okrećem sat. Ni da iskušavam.

Danas je nešto drugo. Ja sam druga. Što je ok. Zdravo je to.

Ali volim kada mi je blizu. I kada radi šta bilo.

Volim da se svadjam i mirim, prepirem, govorim istinu koju nikome drugom ne bih rekla i slušam... volim kada me rečima udari kao otvorenim dlanom. Ljudi su tako retko iskreni. Onako do srži. Bez ostatka. Volim da osećam taj miris na jastuku. I ne grize me savest kada pomislim da je zvanično tudj. Miris. Jer nije. Nikada bio. Posesivna Ja zna da je oduvek bio samo moj. Isključivo. I da tu nema pregovora. Ni rasprave. Ni greha. Tudj je sa dozvolom. Uz saglasnost. Jer ja ne bih znala šta sa njim. Sem da ga udišem... duboko... svakim atomom svog bića... do onog stanja lake nesvestice... do granice... sopstvene...

I to je ono što jeste. I danas.

A istovremeno nije. Sutra.

{ 22:26, 11/1/2009 } { Poslao/la zivim, no alternative }

uspomene u proslost, zivot u sadasnjost i ne strepi od buducnosti jer ce i ona postati sadasnjost.
prosto zivi, prvo namignes, pa pomeris male prste, pa kad se od srca nasmejes znaces da si opet u igri.
ako neko to moze onda si to ti.
sudeci po napisanom kreces se ka igri.

trust me, i am phd in this game.

{ 22:36, 11/1/2009 } { Poslao/la Lilith }

Jos su kockice u ruci... ali sam zamahnula...

Verujem... sve i da si "samo" MA ))