Lilith

Nessun...

Iskrsao je jednog kišnog popodneva sa ekrana.

Davno zaboravljen. Nikada zapravo uočen i priznat kao osoba. Na mom ekranu.

Živi u Napulju. Ima italijansko ime koje se lepi za nepca i težak akcent koji se oseća čak i u pisanom tekstu. Um mu radi na lassagne, crno vino, Verdija, vespe i slatko sklepane komplimente. Neprekidno, kao one stare igračke, klizi po koncu sopstvenih ideja, gore-dole... ostavlja utisak tek na drugo ili treće čitanje. Duboko je ropskih predispozicija.

Jedan od onih koji propovedaju a suštinom negiraju propovedi. Klizavi šarm neodlučnosti. Traženja Domine. Intelektualna prostituka. Muška. Voli da mu se kaže da zaveže. Još više voli kada mu se dozvoli da kaže. Dobro podnosi sarkazam. Prirodna otpornost i prijemčivost za isti, rekla bih...ovako, na oko.

Govori o Napulju kakav ne može da se vidi sa slika. Neturističkom. Nasilnom. Prljavom u uličicama nedostupnim turistima. Lošim klubovima. Jeftinom vinu u bircuzu na izlazu iz grada.

Studentima svojim priča o racionalnosti. Dok iza ledja drži prekrštene prste jer od iste beži celog života.

Volim da mu izgovaram ime. Samo to.

Kao dodir toplog dlana na obrazu. Kratak. Intenzivan. Gust.

On voli da priča. I prima naredjenja.

Otkriva detalje.

Za veliku sliku nije.

Ne ume.

Ali zato pamti stvari koje nikada ne bih.

One koje svesno ili nesvesno zaboravljam.

Seća se da je sedeo na trećoj klupi u tom parku usred Bratislave kada sam vukući kofer i kolegu, naizmenično, ušla u njegov život. Seća se da je čitao osrednji roman Giordana Paola „La solitudine dei numeri primi“  i da je želeo pivo. Neitalijanski vrlo. Pamti neku ružičastost.

Ja pamtim Bratislavu. Pamtim zašto i kako i koliko i sa kojim rezultatima sam se vratila nazad. A ako se baš potrudim mogu iza slike da nazrem zeleni odsjaj absintha koji je Peter sipao u sebe u večernjim časovima i mogu da se setim vikenda na Tatrama – pogleda sa terase... oblake koji puze po obodu vrhova, vetra koji liže zidove i užasno loše hrane.

Nikada nisam bila u Napulju. Nije me ni privlačio. Sada još manje.

Ali bi Firenca došla u obzir... produženi espresso u nekom kafeu na obali reke Arno najpoznatije po tome što je menjana snažnim duhom genija... kao parodija na reku.

Volim da kao karamel lepim njegovo toplo ime za nepca... i onda ga jezikom dodirujem dok se ne istopi i razlije po unutrašnjosti... samo to.

I da... da slušam Puccinija dok ga puštam da zasipa pevljivim rečima... doprinosi jeftinoj dramatici savršeno...