Lilith

Profesorske frustracije

Rad sa studentima je, po PS-u, “inspirativna aktivnost koja stimulise i profesora i ucenika na samorazvijanje kroz kriticku razmenu i transfer znanja i tumacenja saznatih cinjenica a u kojoj veca odgovornost za kvalitet odnosa pociva na starijem clanu, profesoru.”

U praksi je pain in the ass. Verujte na rec. Veliki bol u neimenovanom delu ljudskog organizma neuklonjiv uobicajenim metodama gutanja svega sto na sebi nosi nalepnicu “analgetik” iliti po engleski receno pain-killer, sto mojoj malenkosti u stanju blazeg nervnog rastrojstva zvuci umilnije i bliskije od hladnog mu sinonima.

If I can’t kill the pain, I’ll just kill the messenger… je slatka, otrovna logika vecine nadrkanih individua koje su vas tokom vasih studija neretko posmatrale preko cvikera sa “one” strane katedre i sasvim ste ispravno imali dojam da dok vi po 1000 put postavljate pitanje (ok, za vas mozda 10-11 put, ali ne i za mocvarno bice od kog se odgovor ocekuje a koje je uvereno da vam ga je podarilo u prethodna dva sata price za vreme koje su mu usta postala suvlja od Atakame a za vreme koje ste vi, ili bar vecina vasih kolega, obnovili gradivo o komsinicinom novom decku ili psu, podelili impresije o teniskom mecu zbog kog ste ostali budni celu noc, lakirali nokte, prelistavali novine ili jednostavno zurili u prazno)… dakle dojam koji ste prilikom postavljanja tog neverovatno mudrog pitanja stekli-da bice prekoputa umesto o odgovoru koji bi trebalo da vam pruzi zapravo kontemplira o inkvizicijskim metodama mucenja i mogucnoscu da se isto simulira u uslovima slabo opremljene ucionice – bio je ispravan. Apsolutno.

I… lazu vas kada kazu da “nema glupih pitanja”. Ima. Jos kako ima. Ali nije politicki korektno, pedagoski a ni ekonomski isplativo jer su istrazivanja pokazala da bi u tom slucaju i oni koji bi mozda postavili pametno pitanje zacutali vodjeni strahom a ne idejom. Zato su mocvarna bica olicena u predavacima, profesorima i sl. vo vjeki vjekova osudjena da slusaju pitanjapitanjapitanjapitanja medju kojima se, u proseku, na svakih sto provuce i jedno zaista zanimljivo, korisno, inteligentno i vremenskineoduzimajuce.

No, sve je to u redu jer i predavaci su nekada bili studenti i postavljali pitanja mahom nedotupavna kao ona koja su sad prinudjeni da slusaju i da se pretvaraju da ste “vi to kolega bas lepo primetili” ili da je “zanimljivo pitanje koje zahteva ozbiljan odgovor”. Mislili ste da je floskula “zanimljivo pitanje” samo to – floskula koja profesoru kupuje vreme da se seti odgovora jer ste mu “bas zavukli kad se nije nadao”? Nije. Mislim, jeste floskula i kupuje vreme ali ne za prisecanje nego za samokontrolu… jer i taj profesor sa druge strane se mozda danas probudio sa glavoboljom, stomakoboljom, groznicom na usni velicine Sovjetskog saveza, tri roka u naredna dva dana, bez zrna kafe u kuci i sa koncentracijom zlatne ribice koja mu taj njegov “predivan, najlaksi posao na svetu” prilicno otezava… posebno kada treba da pruzi odgovor na nesto sto je u 99% slucajeva idiotarija koju ste mogli da cujete ili zakljucite samo da u kljucnih pet minuta prezentacije/predavanja niste cackali nos ili zavirivali u koleginicin dekolte.

Ok, kapiram da je jasno da imam moralnu dilemu. Moja trenutna moralna dilema se zove Michel, ima 21 godinicu i popio je, naravno, svu pamet sveta VELIKOM kasikom posto on sve radi naveliko i najbolje na svetu a svi koji su postojali pre njega i bavili se strukom su zapravo samo tkali i prostirali crveni tepih cekajuci da se on pojavi i sve nas prosvetli i nadahne svojim vanserijskim umom, znanjem i logikom… koji su usput, negde na nivou pomenute zlatne ribice, pre nego sto je doruckovala. Moj posao je da budem mentor Michelu. Michelu ne treba mentor jer on sve zna i moze sam. Ja sam mu potrebna samo da na gomilu njegovog zlata (baljezgarija, prim.aut.) lupim potpis i pecat i nahvalim ga ostalim scholars ako mi nije tesko. A meni jeste tesko. Narocito mi je tesko kada sednem preko puta njega a on pokusa, preko svega sto sam morala da izgutam citajuci njegov research proposal, da me zabljesne holivudskim zubima i dizanjem desne obrve. Tad imam roditeljski poriv da ga presavijem preko kolena i lupim mu par vaspitnih sto ne smem jer bi se to, o zivote, podvelo pod seksualno uznemiravanje koje mi je na pameti otprilike kao kuvana boranija… dakle, uopste. I sad se mislim…

Ako primenim logiku “necu da se bakcem sa budalom” pothranicu princip protiv kog se celog zivota borim a zahvaljujuci kom budale vladaju.

Ako primenim mali deo, kreativnih inkvizicijskih metoda, koje podrazumevaju da mu vratim onih 15 listova papira crvenih kao semafor i na to dodam jos par desetina kilograma literature koju ocigledno NIJE procitao… kako da znam da nisam preterala jer… me boli glava i stomak a na usni gajim ceo Varsavski savez koji svrbi i bolucka i onemogucava mi i da se lazno osmehnem a u kuci jutros nije bilo kafe i nevidjeno mi se spava… rokove da ne pominjemo. Nikako. Ne mogu da znam. Mogu da ulozim sve preostale atome energije da uradim ono sto je dobro za njega na sto, za njega, bezbolniji nacin i onda odem kuci i izazovem sve jastuke na dvoboj pre no sto sednem za ekran da nastavim sa poslom. Samo to mogu. Mada… par samo eksera pod nokte… samo jednom da mu cupnem zulufe… samo tri udarca bicem… samo… NE! Ne!

I jos jedno. Ako sam ja supervisor koji ima svog supervizora jel’ onda moj supervisor mom studentu dodje deda-mentor ili sta?