Lilith

Čekanje nje

Parkirao sam. U dogovoreno vreme. Niže od stanice, baš kako je rekla.

Pogledao još jednom, nepotrebno, na sat. Kasni. Znao sam da će da kasni ali nisam uspeo da smislim ništa što bi me zadržalo kada sam već satima bio spreman da krenem.

Cimnuo je. Zabranila je da zovem dok je tamo. Kod njega. Nije mi rekla, ali sam znao. Nije imala drugog posla u tom delu grada.

Pogledao sam ponovo na sat. Iskrzana mu je narukvica. To bi trebalo menjati ovih dana. Trudio sam se da ne gledam u kazaljke. Nema svrhe da se nerviram. Opet sam ispao majmun, kazaljke to ne bi mogle da promene.

Pokušao sam da se namestim udobnije na sedištu. Jebeno je kad ti u kolima ne radi klima pa ti se na ovoj vrelini dupe kroz farmerke slepi za sedište. Još je gore kad napravim pokret i proizvedem onaj jezivi zvuk. Mada... ponekad, dok je čekam, čini mi se da sam jedno sa automobilom i da zajedno brekćemo, štekćemo, grejemo se i hladimo. Dok je čekam. Mrzim da čekam. Nikada ne čekam. Nikoga. Sem nje. Kapiram da kompenzujem sate izgubljene u tom procesu čekanja nje strogošću kojom kažnjavam druge koji se usude da me ostave da ih čekam. Jer ja ne čekam. Nisam taj tip. Sem kada sam sa njom. Ne sa njom kao „sa njom“ nego... ma kapiram da znaš šta hoću da kažem. Jer ja ne znam.

Ne znam zašto je čekam. Danima, mesecima, godinama je čekam. Na sve moguće načine. U svim pozama. Na svim mestima na kojima mislim da bi mogla biti sačekana.

I uvek je isto. U trenutku kada čekanje prelazi u paradoks i kada pomislim da bih konačno mogao da sakupim muda rasuta po okolnim univerzumima i saspem joj u facu sve šta joj mislim (a mislim joj mnogo toga, jebiga - dugo je čekanje) ona se pojavi. Kao sada. Izleprša iz nekog ćoška, crna i bela, luminescentna i zagasita. Hoda kao oficir na štiklama, odsečno i lelujavo. Jebem li ga ako znam odakle joj ta lelujavost u hodu kog se ne bi postideo ni gardijski major. Nekako je njena. Srasla sa njenom odećom. Kapiram da ima lelujave oblike... ili ja samo tako volim da mislim.

Ukradem trenutak da izbrišem smorenost sa lica i nabacim neku kul pozu kad znam da disciplinovano kao pionir gleda levo i desno na prelazu. Ne voli kada sam smoren. Ne voli ni kada sam nasmejan. Jbm li ga što to trpim. Ovako kad kažem – i sam skontam koliki sam majmun.

Baci se u sedište kao u provaliju. Podvije levu nogu pod sebe i onda joj se crna lanena suknja umrsi sa kolenima. Belim. Svetlucavim. Jbg, burazeru – meni svetlucaju. Zavali se u to sedište i nagne na suprotnu stranu od mene. Podsetim je na poljubac i poslušno podmetnem obraz. Onjušim je dok je blizu. Opet miriše na limun, na kasno-popodnevno sunce i na seks. Tada je mrzim. Kada mi u kola i život unese miris seksa. Sa drugim. Kog je ostavila dok sam čekao. Užasno je mrzim tada. Nemaš pojma. Bacim pogled krišom dok vozim i molim Boga da ne bude crveno na semaforu ili makar da je semafor malo dalje. Jer, ako bude... i ako stanem... ako ne budem morao da držim volan... ako mi obe ruke budu slobodne...

U svakom slučaju – semafor nikada nije crven. Taj najbliži. Taj do kog još zamišljam svoje ruke oko njenog vrata.

Pitam je gde ćemo. Kao taksista. Kao jebeni vozač. Odmahne glavom. Gde god. To „gde god“ za nju znači „vozi u krug – ne ide mi se kući“. I ja vozim. Nemoj da me pitaš zašto. Nemoj da me gledaš kao da sam slina. Jesam. Znam da jesam. Najgora. Nemoj ni slučajno da me pitaš kako uspem da ne zaustavim u prvom mračnom parkingu i ne naplatim joj svaki sekund čekanja. Ne znaš je. Da je znaš kao ja što je znam... ne bi ti tako nešto ni palo na pamet. Shvatio bi da od nje ne možeš da uzmeš. Ona samo može da ti da. Udeli. Kad joj se hoće. I cela je poenta u tome. U tome da poželi da da. Tebi. Meni. Kome god. Ne onako preko volje i radi reda... Ona je u neredu. Ona je nered. Moj privatni haos, kapiraš? A haos ne možeš složiti silom. Ne možeš mu zavesti red. Moraš da čekaš da ti se otvori i da ti se ukaže njegov smisao, ako ga ima. Rizik je to, brate. Celo to čekanje, haos, smisao i te stvari.

A trebalo je da bude jednostavno. Ona, ja, pakovanje kondoma i to je to. Samo da nisam omanuo. Nisam bio dovoljno pijan ni dovoljno trezan kada me je prvi put pustila da je čekam. A posle sam se navukao. Na čekanje. Na njenu kožu koja ne može da pocrni i po kojoj je poznajem na kilometar leti. Na njen miris limuna, narandže, grejpa. Na sitne kapljice između njenih grudi koje se pojave kada je ovako toplo. Onda gledam kapljice. Ne sise. Ne sa njom. Sa njom je fora u kapljicama. Sa njom je uvek fora koja se provlači uz očigledno.

Kada se smori od kruženja gradom prekine ćutanje za vreme kog se trudim da zaboravim da je tu i da sam je čekao. „Hajdemo tamo“, kaže promuklo... kao da ima naprslinu u glasu koju bih mogao da nacrtam. To njeno „tamo“ je u tri lepe od Banovog brda, negde prema Surčinu uz autoput. Ona me vodi, navodi me k’o jebenu raketu. Bez nje to mesto ne umem da nadjem. A i zašto bih. Zavučem auto tako u tu rupetinu, sjebem amortizere ponovo, sakrijem nas iza nekog žbuna na tajnu lokaciju koju znaju samo lokalni tinejdžerski parovi koji dolaze ovde da istroše godišnju proizvodnju Durex-ovih kondoma... to ukačiš čim otvoriš vrata. Ako ih otvoriš. A otvoriš ih ako je toplo vreme i zvezdano nebo. Ako nije, onda sigurno pada kiša. Jer jedino tada traži da idemo „tamo“.

Predjemo na zadnje sedište a ona iz džepa izvuče... telefon. I pusti muziku. Ugasim svetlo i onda ćutimo. I zurimo u mrak. U kišu. Ili u zvezde, kako se zalomi. Uvek prvih par minuta kontam kuda ću sa rukama. Onda rekreativno mrzim malo sebe pa nju. Onda mi se digne. Pa se spusti. Pa opet ćutim i gledam u mrak. Ne dodirujući je. Sedeći pored nje kao da smo na jebenom času astonomije. U tišini.

Dok se, uvek kada skoro prestanem da očekujem, ona ne pomeri. Promeškolji. Privuče mi se kao mačka. Sklupča mi se u rukama. Stavi mi glavu pod grlo, kao da će mi svakog trenutka rastrgnuti jebenu kucavicu. Ušuška se. Uglavi prste među moje. Legne mi, brate, na srce mi legne a ja k’o mulac ćutim i pustim je da se namesti i još se tripujem dal’ mi se srce mnogo čuje. Dal’ glasno otkucavam.

Tada mi priča. Svašta. O svemu. I ja je slušam i onda mi sve ima smisla. I ona i njen haos i moj red i čekanje. Sve, brate.

Pustim je da priča i mazim je po kosi. Drugde ne smem. Priča mi dok joj glas ne sklizne u mrmljanje i dok joj se dah ne uravna sa mojim. Onda spustim pogled sa zvezda... ili kiše, kako je već. I gledam je kako spava. Prebrojavam joj trepavice. Pegice oko nosa. Nalazim joj milion i jednu manu.

I miran sam. Nema reda. Nema haosa. Nema buke. Nema ćutanja. Tišina je al’ nema ćutanja. Ćutanje, čekanje, svet, dan, sat, iskrzana narukvica, sjebani amortizeri... sve postanu samo reči koje oblikujem usnama dok ne utrnu da ne zaboravim kako se izgovaraju. Iako tada ne znam šta znače.

E, zato je čekam.

{ 07:48, 3/6/2011 } { Poslao/la Tresnja }

Čekanje izrodi... svašta. Nekad vredi čekati, nekad čekanje od nas napravi... čekanje, i tako u krug. Predobro.

{ 10:09, 3/6/2011 } { Poslao/la Lilith }

Kapiram da zavisi od onoga sto se ceka i vrednosti koju mu pripises... pod pretpostavkom da si uopste svestan... cekanja. Hvala

{ 10:13, 3/6/2011 } { Poslao/la km07 }

Sitan vez, širok rez... Ćoretam al' nema hasne. Pročitaću večeras, reko' bi da je nešto zanimljivo. Ti inače ne pišeš loše. Mojne me zajebeš ovaj put.

{ 10:17, 3/6/2011 } { Poslao/la Lilith }

Primila vec nekoliko prituzbi na "sitan vez" - menjam font. Sto se razocarenja i kvaliteta tice - to je vec individualno... kriterijumi, procene, citanja, ucitavanja i sav taj jazz.

{ 18:31, 3/6/2011 } { Poslao/la km07 }

Uh. Sjajno... Moji kriterijumi su podmireni. Zadovoljan sam, pogotovo mi se dojmilo što ne koristiš imena. Vrlo neposredna ispovest, down to earth, svedena na poznato i svakodnevno. A ipak retka u svojoj suštini... Ja se nadam da preterujem. Tako sam doživeo priču.
Imaš plusčić od mene.
+1

{ 18:41, 3/6/2011 } { Poslao/la Lilith }

E, sad sam mirna... kad podmirih kriterijume

Salu na stranu, cini mi se da je prica (svaka) onoliko dobra koliko razlicitih ljudi uspe da nadje nesto za sebe u njoj. "Down to Earth and dirt" nalazim inspirativnim u poslednje vreme.

{ 18:56, 3/6/2011 } { Poslao/la km07 }

"Down to Earth and dirt" nalazim inspirativnim u poslednje vreme.

Itekako se primećuje, i dobro ti ide. Moraću češće da te čitam.

Pozz

{ 19:06, 3/6/2011 } { Poslao/la Lilith }

Citamo se