Lilith

Čekanje nje

Parkirao sam. U dogovoreno vreme. Niže od stanice, baš kako je rekla.

Pogledao još jednom, nepotrebno, na sat. Kasni. Znao sam da će da kasni ali nisam uspeo da smislim ništa što bi me zadržalo kada sam već satima bio spreman da krenem.

Cimnuo je. Zabranila je da zovem dok je tamo. Kod njega. Nije mi rekla, ali sam znao. Nije imala drugog posla u tom delu grada.

Pogledao sam ponovo na sat. Iskrzana mu je narukvica. To bi trebalo menjati ovih dana. Trudio sam se da ne gledam u kazaljke. Nema svrhe da se nerviram. Opet sam ispao majmun, kazaljke to ne bi mogle da promene.

Pokušao sam da se namestim udobnije na sedištu. Jebeno je kad ti u kolima ne radi klima pa ti se na ovoj vrelini dupe kroz farmerke slepi za sedište. Još je gore kad napravim pokret i proizvedem onaj jezivi zvuk. Mada... ponekad, dok je čekam, čini mi se da sam jedno sa automobilom i da zajedno brekćemo, štekćemo, grejemo se i hladimo. Dok je čekam. Mrzim da čekam. Nikada ne čekam. Nikoga. Sem nje. Kapiram da kompenzujem sate izgubljene u tom procesu čekanja nje strogošću kojom kažnjavam druge koji se usude da me ostave da ih čekam. Jer ja ne čekam. Nisam taj tip. Sem kada sam sa njom. Ne sa njom kao „sa njom“ nego... ma kapiram da znaš šta hoću da kažem. Jer ja ne znam.

Ne znam zašto je čekam. Danima, mesecima, godinama je čekam. Na sve moguće načine. U svim pozama. Na svim mestima na kojima mislim da bi mogla biti sačekana.

I uvek je isto. U trenutku kada čekanje prelazi u paradoks i kada pomislim da bih konačno mogao da sakupim muda rasuta po okolnim univerzumima i saspem joj u facu sve šta joj mislim (a mislim joj mnogo toga, jebiga - dugo je čekanje) ona se pojavi. Kao sada. Izleprša iz nekog ćoška, crna i bela, luminescentna i zagasita. Hoda kao oficir na štiklama, odsečno i lelujavo. Jebem li ga ako znam odakle joj ta lelujavost u hodu kog se ne bi postideo ni gardijski major. Nekako je njena. Srasla sa njenom odećom. Kapiram da ima lelujave oblike... ili ja samo tako volim da mislim.

Ukradem trenutak da izbrišem smorenost sa lica i nabacim neku kul pozu kad znam da disciplinovano kao pionir gleda levo i desno na prelazu. Ne voli kada sam smoren. Ne voli ni kada sam nasmejan. Jbm li ga što to trpim. Ovako kad kažem – i sam skontam koliki sam majmun.

Baci se u sedište kao u provaliju. Podvije levu nogu pod sebe i onda joj se crna lanena suknja umrsi sa kolenima. Belim. Svetlucavim. Jbg, burazeru – meni svetlucaju. Zavali se u to sedište i nagne na suprotnu stranu od mene. Podsetim je na poljubac i poslušno podmetnem obraz. Onjušim je dok je blizu. Opet miriše na limun, na kasno-popodnevno sunce i na seks. Tada je mrzim. Kada mi u kola i život unese miris seksa. Sa drugim. Kog je ostavila dok sam čekao. Užasno je mrzim tada. Nemaš pojma. Bacim pogled krišom dok vozim i molim Boga da ne bude crveno na semaforu ili makar da je semafor malo dalje. Jer, ako bude... i ako stanem... ako ne budem morao da držim volan... ako mi obe ruke budu slobodne...

U svakom slučaju – semafor nikada nije crven. Taj najbliži. Taj do kog još zamišljam svoje ruke oko njenog vrata.

Pitam je gde ćemo. Kao taksista. Kao jebeni vozač. Odmahne glavom. Gde god. To „gde god“ za nju znači „vozi u krug – ne ide mi se kući“. I ja vozim. Nemoj da me pitaš zašto. Nemoj da me gledaš kao da sam slina. Jesam. Znam da jesam. Najgora. Nemoj ni slučajno da me pitaš kako uspem da ne zaustavim u prvom mračnom parkingu i ne naplatim joj svaki sekund čekanja. Ne znaš je. Da je znaš kao ja što je znam... ne bi ti tako nešto ni palo na pamet. Shvatio bi da od nje ne možeš da uzmeš. Ona samo može da ti da. Udeli. Kad joj se hoće. I cela je poenta u tome. U tome da poželi da da. Tebi. Meni. Kome god. Ne onako preko volje i radi reda... Ona je u neredu. Ona je nered. Moj privatni haos, kapiraš? A haos ne možeš složiti silom. Ne možeš mu zavesti red. Moraš da čekaš da ti se otvori i da ti se ukaže njegov smisao, ako ga ima. Rizik je to, brate. Celo to čekanje, haos, smisao i te stvari.

A trebalo je da bude jednostavno. Ona, ja, pakovanje kondoma i to je to. Samo da nisam omanuo. Nisam bio dovoljno pijan ni dovoljno trezan kada me je prvi put pustila da je čekam. A posle sam se navukao. Na čekanje. Na njenu kožu koja ne može da pocrni i po kojoj je poznajem na kilometar leti. Na njen miris limuna, narandže, grejpa. Na sitne kapljice između njenih grudi koje se pojave kada je ovako toplo. Onda gledam kapljice. Ne sise. Ne sa njom. Sa njom je fora u kapljicama. Sa njom je uvek fora koja se provlači uz očigledno.

Kada se smori od kruženja gradom prekine ćutanje za vreme kog se trudim da zaboravim da je tu i da sam je čekao. „Hajdemo tamo“, kaže promuklo... kao da ima naprslinu u glasu koju bih mogao da nacrtam. To njeno „tamo“ je u tri lepe od Banovog brda, negde prema Surčinu uz autoput. Ona me vodi, navodi me k’o jebenu raketu. Bez nje to mesto ne umem da nadjem. A i zašto bih. Zavučem auto tako u tu rupetinu, sjebem amortizere ponovo, sakrijem nas iza nekog žbuna na tajnu lokaciju koju znaju samo lokalni tinejdžerski parovi koji dolaze ovde da istroše godišnju proizvodnju Durex-ovih kondoma... to ukačiš čim otvoriš vrata. Ako ih otvoriš. A otvoriš ih ako je toplo vreme i zvezdano nebo. Ako nije, onda sigurno pada kiša. Jer jedino tada traži da idemo „tamo“.

Predjemo na zadnje sedište a ona iz džepa izvuče... telefon. I pusti muziku. Ugasim svetlo i onda ćutimo. I zurimo u mrak. U kišu. Ili u zvezde, kako se zalomi. Uvek prvih par minuta kontam kuda ću sa rukama. Onda rekreativno mrzim malo sebe pa nju. Onda mi se digne. Pa se spusti. Pa opet ćutim i gledam u mrak. Ne dodirujući je. Sedeći pored nje kao da smo na jebenom času astonomije. U tišini.

Dok se, uvek kada skoro prestanem da očekujem, ona ne pomeri. Promeškolji. Privuče mi se kao mačka. Sklupča mi se u rukama. Stavi mi glavu pod grlo, kao da će mi svakog trenutka rastrgnuti jebenu kucavicu. Ušuška se. Uglavi prste među moje. Legne mi, brate, na srce mi legne a ja k’o mulac ćutim i pustim je da se namesti i još se tripujem dal’ mi se srce mnogo čuje. Dal’ glasno otkucavam.

Tada mi priča. Svašta. O svemu. I ja je slušam i onda mi sve ima smisla. I ona i njen haos i moj red i čekanje. Sve, brate.

Pustim je da priča i mazim je po kosi. Drugde ne smem. Priča mi dok joj glas ne sklizne u mrmljanje i dok joj se dah ne uravna sa mojim. Onda spustim pogled sa zvezda... ili kiše, kako je već. I gledam je kako spava. Prebrojavam joj trepavice. Pegice oko nosa. Nalazim joj milion i jednu manu.

I miran sam. Nema reda. Nema haosa. Nema buke. Nema ćutanja. Tišina je al’ nema ćutanja. Ćutanje, čekanje, svet, dan, sat, iskrzana narukvica, sjebani amortizeri... sve postanu samo reči koje oblikujem usnama dok ne utrnu da ne zaboravim kako se izgovaraju. Iako tada ne znam šta znače.

E, zato je čekam.

Gong

Pošto sam uspela da pomešam dane u nedelji, izbrojim tri skoka pritiska do podne (memo to myself: prestani da gledaš vesti!!!), slomim (vrlo prigodno) srednji prst na desnoj šaci koji sada, onako ufalšovan, mogu još prigodnije da pokazujem sama sebi sve izigravajući dadilju-bolničarku-komšinicu osobi koja se u slobodno vreme (i kad se seti) predstavlja kao moja baba a prema kojoj gajim tople emocije u direktnoj srazmeri sa količinom slobodnog vremena koje utroši na navedeno izjašnjavanje... i pošto sam za pružene usluge (!?) dobila nagradu (!?!?) u vidu dve kutije cigareta (!?!?!?!?!?!?!)... mogu da se povučem u svoj brlog i sasvim opravdano a ničim izazvano nastavim da se utapam u mizantropiji krajnje samodovoljnosti.

Utvrdila sam, pouzdanim metodama merenja, da je moja sposobnost komunikacije sa spoljnim svetom manja od makova zrna (prosečne veličine izražene u milimetrima, prim. aut.) odnosno da sam socially inept , te da u konverzaciji trajanja preko 30 minuta barem četiri puta ujedem samu sebe za jezik... što je bolno i ne naročito probitačno te u visokoj korelaciji sa osećajem duboke frustracije koja me preplavi od kako oči otvorim.

U prethodnih nekoliko nedelja sam:

- spavala manje od 48 sati sve zajedno

- jela nezdravo ili ne jela uopšte

- napisala kilometre teksta sada išaranih crvenom bojom koja me podrugljivo posmatraju s ekrana čim se zeznem da spustim gmail ili neki neuporedivo zabavniji box a sve zaslugom mog ne-znam-na-čemu-je-ali-hoću-i-ja-malo supervizora koji je rešio da u dve nedelje mog života nadoknadi godinu dana rada preko skajpa

- vodila rat sa medijima i posledičnom neželjenom pažnjom gomile još isfrustriranijih likova

- odigravala psihijatra, bračnog posrednika i najbolju drugaricu: sopstvenim roditeljima, sestri, devojci mog najboljeg druga i dvema neidentifikovanim personama ženskog spola koje su mi se obratile u gradskom prevozu i redu za ličnu kartu (od čijeg sam pribavljanja odustala posle dva sata čekanja i kada je dotična osoba električno crvene kose stigla do teme nezadovoljstva seksualnim životom posle pedesete)

- izbrisala sa liste poznanika, prijatelja i svega ostalog osobu koju sam godinama poštovala kao čoveka i kao komunistu od čega mi je ostalo samo ono da ga poštujem kao dobrog pionira ideologije kojoj se klanja; mislim, kako ne bih? Pa za to je potrebno imati u najmanju ruku dobar želudac... a ja uvek poštujem kvalitetne telesne organe jer sam vremenom utvrdila da moji ne prestaju da podbacuju... želudac mi je slab, koža pretanka, prsti prekratki, polni organ nedovoljno bolan a i fali mi onaj što se jedini valjda računa, vid oštar, mozak korišćen (bar malo)... kako onda da ne poštujem one čiji su telesni organi toliko superiorniji i u svakom smislu, darvinovskom pogotovo, bolje prilagodjeni za samostalan život jedinke kojoj pripadaju u lepoj nam našoj?

- nedostajala intenzivno svog najboljeg druga i svoju najbolju drugaricu (jeste, tebe!!!)

- pitala se čime sam zaslužila da na 3000km budem direktno uvučena u traumatičan raskid sa sve pokušajem samoubistva i SMS izveštajima svaki put kada je kresne

- supervizirala (i još se patim) MA rad kompletnog idiota kome skoro ruku po papiru moram da vodim ali da je idiot ne smem da mu kažem

- upoznala dve i po osobe sa kojima razgovor nije ni hodanje po žici ni atak na identitet, integritet i mentalni suverenitet

- podigla žičanu ogradu (quite literally) oko male seoske kuće i smederevca u njoj i izazvala skandal sve dalje rodbine... skoro jednak onome kada sam objavila čime se to bavim u životu i kada su shvatili da na selo već duže od pet godina nisam privela ništa muško a da mi/nam nije u srodstvu. Sad nisam samo latentna lezbejka koja se nikada neće udati, nego sam latentna lezbejka koja se nikada neće udati i baksuz.

- saznala mnogo toga što nisam želela

- čula previše da ostanem normalna

- videla premalo da poželim da gledam i dalje

I... super mi je. Skroz mi je super dok ovo kuckam pola sata jer me jbe polomljen srednjak pa nabadam po tastaturi kao da kuckam patlidžanima a ne prstima. Toliko mi je super da sam obećala sebi ceo jedan vikend tišine u ogradjenoj kući pored smederevca u čukundedinoj stolici za ljuljanje sa bar pet litara crnog i šest pakli cigareta. Bez ljudi. Bez sms-a (još jedan Njegov orgazam u Njenom direktnom prenosu ne bih mogla da podnesem – kupi jbni gong pa lupaj posle svakog svršavanja što se mene tiče, ali bez dojava meni, pls).

Bez interneta.

Bez dobardanmolimizvinitehvalaakobistemoglinijeproblemnaravnosvakakohoćukakodanećudovidjenja.

Bez suza vike dreke lupanja laži izdaje uvrede povrede poniženja besa...

Samo ja. Moja stolica za ljuljanje, moj smederevac pun jasenovine i bagrema, litri vina dok se ne obeznanim, sve onako ljuljajući se, gomile i gomile cigareta i verovatno herr Naipaul koji je jedini čije reči sada mogu da svarim.

Profesorske frustracije

Rad sa studentima je, po PS-u, “inspirativna aktivnost koja stimulise i profesora i ucenika na samorazvijanje kroz kriticku razmenu i transfer znanja i tumacenja saznatih cinjenica a u kojoj veca odgovornost za kvalitet odnosa pociva na starijem clanu, profesoru.”

U praksi je pain in the ass. Verujte na rec. Veliki bol u neimenovanom delu ljudskog organizma neuklonjiv uobicajenim metodama gutanja svega sto na sebi nosi nalepnicu “analgetik” iliti po engleski receno pain-killer, sto mojoj malenkosti u stanju blazeg nervnog rastrojstva zvuci umilnije i bliskije od hladnog mu sinonima.

If I can’t kill the pain, I’ll just kill the messenger… je slatka, otrovna logika vecine nadrkanih individua koje su vas tokom vasih studija neretko posmatrale preko cvikera sa “one” strane katedre i sasvim ste ispravno imali dojam da dok vi po 1000 put postavljate pitanje (ok, za vas mozda 10-11 put, ali ne i za mocvarno bice od kog se odgovor ocekuje a koje je uvereno da vam ga je podarilo u prethodna dva sata price za vreme koje su mu usta postala suvlja od Atakame a za vreme koje ste vi, ili bar vecina vasih kolega, obnovili gradivo o komsinicinom novom decku ili psu, podelili impresije o teniskom mecu zbog kog ste ostali budni celu noc, lakirali nokte, prelistavali novine ili jednostavno zurili u prazno)… dakle dojam koji ste prilikom postavljanja tog neverovatno mudrog pitanja stekli-da bice prekoputa umesto o odgovoru koji bi trebalo da vam pruzi zapravo kontemplira o inkvizicijskim metodama mucenja i mogucnoscu da se isto simulira u uslovima slabo opremljene ucionice – bio je ispravan. Apsolutno.

I… lazu vas kada kazu da “nema glupih pitanja”. Ima. Jos kako ima. Ali nije politicki korektno, pedagoski a ni ekonomski isplativo jer su istrazivanja pokazala da bi u tom slucaju i oni koji bi mozda postavili pametno pitanje zacutali vodjeni strahom a ne idejom. Zato su mocvarna bica olicena u predavacima, profesorima i sl. vo vjeki vjekova osudjena da slusaju pitanjapitanjapitanjapitanja medju kojima se, u proseku, na svakih sto provuce i jedno zaista zanimljivo, korisno, inteligentno i vremenskineoduzimajuce.

No, sve je to u redu jer i predavaci su nekada bili studenti i postavljali pitanja mahom nedotupavna kao ona koja su sad prinudjeni da slusaju i da se pretvaraju da ste “vi to kolega bas lepo primetili” ili da je “zanimljivo pitanje koje zahteva ozbiljan odgovor”. Mislili ste da je floskula “zanimljivo pitanje” samo to – floskula koja profesoru kupuje vreme da se seti odgovora jer ste mu “bas zavukli kad se nije nadao”? Nije. Mislim, jeste floskula i kupuje vreme ali ne za prisecanje nego za samokontrolu… jer i taj profesor sa druge strane se mozda danas probudio sa glavoboljom, stomakoboljom, groznicom na usni velicine Sovjetskog saveza, tri roka u naredna dva dana, bez zrna kafe u kuci i sa koncentracijom zlatne ribice koja mu taj njegov “predivan, najlaksi posao na svetu” prilicno otezava… posebno kada treba da pruzi odgovor na nesto sto je u 99% slucajeva idiotarija koju ste mogli da cujete ili zakljucite samo da u kljucnih pet minuta prezentacije/predavanja niste cackali nos ili zavirivali u koleginicin dekolte.

Ok, kapiram da je jasno da imam moralnu dilemu. Moja trenutna moralna dilema se zove Michel, ima 21 godinicu i popio je, naravno, svu pamet sveta VELIKOM kasikom posto on sve radi naveliko i najbolje na svetu a svi koji su postojali pre njega i bavili se strukom su zapravo samo tkali i prostirali crveni tepih cekajuci da se on pojavi i sve nas prosvetli i nadahne svojim vanserijskim umom, znanjem i logikom… koji su usput, negde na nivou pomenute zlatne ribice, pre nego sto je doruckovala. Moj posao je da budem mentor Michelu. Michelu ne treba mentor jer on sve zna i moze sam. Ja sam mu potrebna samo da na gomilu njegovog zlata (baljezgarija, prim.aut.) lupim potpis i pecat i nahvalim ga ostalim scholars ako mi nije tesko. A meni jeste tesko. Narocito mi je tesko kada sednem preko puta njega a on pokusa, preko svega sto sam morala da izgutam citajuci njegov research proposal, da me zabljesne holivudskim zubima i dizanjem desne obrve. Tad imam roditeljski poriv da ga presavijem preko kolena i lupim mu par vaspitnih sto ne smem jer bi se to, o zivote, podvelo pod seksualno uznemiravanje koje mi je na pameti otprilike kao kuvana boranija… dakle, uopste. I sad se mislim…

Ako primenim logiku “necu da se bakcem sa budalom” pothranicu princip protiv kog se celog zivota borim a zahvaljujuci kom budale vladaju.

Ako primenim mali deo, kreativnih inkvizicijskih metoda, koje podrazumevaju da mu vratim onih 15 listova papira crvenih kao semafor i na to dodam jos par desetina kilograma literature koju ocigledno NIJE procitao… kako da znam da nisam preterala jer… me boli glava i stomak a na usni gajim ceo Varsavski savez koji svrbi i bolucka i onemogucava mi i da se lazno osmehnem a u kuci jutros nije bilo kafe i nevidjeno mi se spava… rokove da ne pominjemo. Nikako. Ne mogu da znam. Mogu da ulozim sve preostale atome energije da uradim ono sto je dobro za njega na sto, za njega, bezbolniji nacin i onda odem kuci i izazovem sve jastuke na dvoboj pre no sto sednem za ekran da nastavim sa poslom. Samo to mogu. Mada… par samo eksera pod nokte… samo jednom da mu cupnem zulufe… samo tri udarca bicem… samo… NE! Ne!

I jos jedno. Ako sam ja supervisor koji ima svog supervizora jel’ onda moj supervisor mom studentu dodje deda-mentor ili sta?

Lost in translation

My best friend calls me babe.

Sweetheart when he needs me to do something.

Hon, when he did something wrong.

Sweetie, when he misses me.

Darling, when he gets lonely.

I don’t call him.

It’s smoochy, sparkly, unneeded, unwanted and obnoxious.

I sit silently in my room reading his emails, messages… listening to his self-recordings of our favorite songs, looking at his newest vacation photo sessions he was so kind to send me, answering his questions about which suit he should buy, advising him on what to do with his latest ex, teasing him about how he looks early in the morning, avoiding to talk about myself, about us, about our time together in our home, with our cat and our coffee machine.

I do not call HIM.

I do not need him.

I do not want him.

I am perfectly able to live my life on my own. I’ve been doing so for the last couple of years and it was just fine…

Of course… it was easier when he was around and when I knew I could come home to him whatever happens outside. He wouldn’t judge me. He wouldn’t get angry. He would never raise his voice. It was easier knowing its okay to be quiet. It was okay even to cry occasionally with his arms around me, and his voice soothing me just as much as I could handle slimy thing like soothing.

But… I do not call him. No, Sir, not me.

I do not write him on how I feel.

How much I miss him too.

How lonely I am.

How desperate and angry and drowned in my own silence...

That’s private. My own thing. Not something I could write about. To him. To anyone… but myself.

...

Obaram sve rekorde.

U vis, u dalj... u gluposti.

U neprilagodjenosti pogotovo.

On kaze da je neprilagodjenost znak nedostatka.

Ja smatram da je u pitanju izbor.

Ne volim da pricam sa njim.

Uzasno me nervira jer je tako jebeno nadmocan.

I... istovremeno, volim da pricam sa njim... jer je tako jebeno nadmocan.

Super mi je na mom malom kamenom ostrvu i nikakvu nameru nemam da ga pustim blize. Necu. Ma koliko dobar plivac bio. To mi ne treba.

Ono sto mi treba nece da mi da. Trguje. Ja tebi moje, ti meni makar malo neceg svoga. A ja bih da ukradem... ima on i previse... ne bi primetio... ne bi, zaista. I smeta mi sto je tvrdoglav i u svemu toliko bolji. Od mene.

Zato bih da kradem. Neposteno krajnje. Ono sto hocu, onako i onoliko i onda kada hocu.

A ne mogu, sto najvise mrzim na celom svetu. Kada ne mogu i kada to ni najmanje ne zavisi od mene i mog htenja. Osetim se zarobljeno u jednoj recenici. I nedoraslo skroz.

Sopstvenim htenjima, za pocetak, nedoraslo.

Trupkam nogama kao razmazeno deriste dok mi se smeje jer me je procitao. O, kako me je samo procitao. Tacno mu u ocima vidim da zna. I da ne dozvoljava. A ja dozvolu nisam ni trazila pa mi je uvodjenje iste u davanje odgovora suvisno i iritantno. Krajnje.

Ljuta sam.

Na sebe.

Na danas.

Na kisu koja nikako da padne.

Na grcke tragedije i francuske komedije.

Na raspored snaga.

Na igru. Koja je trebalo sebi da bude svrha.

Na sebe.

Na to sto nisam dovoljno dobra.

Na cinjenicu da mi bes nateruje suze u oci a sto neminovno vodi rastu istog. Eksponencijalnom.

Na lepo vreme.

I kisu koje nikada nema kada mi treba.

Logika

E-mail je čudo. Najveće posle točka, uvijača za trepavice i mocart kugli.

Što ume da me podigne i spusti – kao niko i ništa. U danima kao što je ovaj iza mene, radi me kao 3,5l kafe što mi je postala dnevna norma poslednjih meseci... ili ću da se trujem kofeinom ili slatkišima, nema treće opcije.

Do maločas sam sedela sa kesom na glavi i cvikerima na nosu, pretvarala se da pišem jbne fusnote (koje mrzim najviše na svetu... i da pišem i da čitam) i pretvarala se da sam kul. Onda sam oprala kosu i sav taj lažni entuzijazam, pa sada umesto fusnota pišem post. Podjednako koristan i zabavan. Ili bar skoro podjednako.

Dakle, e-mail je čudo. Nabrojala sam na sve raspoložive prste dane u koje nisam mislila o tome koliko mi nedostajete... mačak i ti. Onda mi je ponestalo prstiju a ti si se baš tada setio da upotrebiš svoje i sada sam tu, za ekranom... pokušavam da sročim odgovor na ono par rečenica koje su me stukle s potkrovlja do podruma u jednom čitanju.

Tupav osećaj... kada ti rečenica izazove mirisni nadražaj... a isti te, na raketni pogon, vrati u tihe vikende i glasne večeri sa tobom. I onda mi tastatura, miš i sveska koju držim pored iz čiste nostalgije mirišu na tebe. Posle tuširanja. Ili pre. Nije baš bitno. Jer ja volim kako ti mirišeš.

Tupavo i neartikulisano skroz. Krenem da pišem post o prijateljstvu a zvuči mi na... onu reč koju ne koristimo... krenem da pišem mail o zezanju i poslu i hrani i skijanju na koje bih volela da sam mogla da odem sa tobom a interpunkcija mi se zaigrava pod prstima i nekako ispadne sladjušno i bezveze. Otkucam hey darling... pa menjam... dear-sweetie-liefie i ostale varijacije na zadatu temu i uvek mi bude neprigodno... pa ti zavidim kako ti nemaš problema sa tim i kako iz tvoje tastature te reči uvek zvuče skroz ok i kul i totalno nepretenciozno... a kada ih ja otkucam tačno vidim ljubičice, visibake, helijumske balone i plišane igračke u svakom slovu. Zato što ne umem da pišem tako. TAKO.

Mislim, koliko komplikovano može da bude? A je B. B nije C. Sledi da A nije C. Logika, elementarna. A je B. Jeste. A B nije C, nikada nije bilo, nikada nije moglo da bude i nikada neće biti jer bi bilo pogrešno, strašno, glupo, opasno i krajnje nekorektno prema poslednjoj sa kojom ti je B = C i koja mi je poverila da će se udati za tebe u Valentino haljini posle trećeg sastanka na koji si poveo i mene. Samim tim A nije C. Naravno da nije. To i vrapci znaju. I ja to znam. I ti znaš. I svi znamo. Ta logika se ne uči u školi, sa njom se rodiš.

S tom logikom u skladu bih te molila da mi više ne pišeš ovako... kao danas. Nikada više. Jer, nećeš verovati, i ja sam samo čovek... i, kada nisam na onim filosofskim drogama, opasno ume da me zaboli i prestravi i izazove milion i jedno osećanje koje sam izbacila iz palete istih još davne 2007. godine. U zimu. Krajem decembra, da budem precizna.  I koje nisam ponovo osetila 2010. Pa necu ni 2011. Nije mi u horoskopu. Ni petoletki.

Nemoj da koristiš komplikovane i višeslojne reči kao što su „nedostaješ“, „dom“, „kompletno“ a naročito „mi“... to nikako nemoj da koristiš. Ne kada meni pišeš. Jer... meni to jedno, tvoje „Mi“ ima više boja, mirisa i zvuka nego sva ona pozdravna sweetharts. A od boja, mirisa i zvukova... mi, crno-beli ljudi, možemo da oslepimo, ogluvimo i ostanemo paralizovani pred ekranom satima...

Noc je bila glasna. Jedna od onih sto mirisu na hiljadu razlicitih cigareta i jeftin alkohol.

A grad je bio prepun vetra. I prazan. Glasnost je dopirala iz fasada, zidova, sa betona, iz naprslina kaldrme. Suzile su mi oci. Uvek mi suze oci kada je vetar jak.

A te noci je bio jak. I duvao je u suprotnom pravcu.

Drzala sam casu na usnama jer nisam uspevala da osvojim dovoljno prostora za laktove sto bi iziskivao pokret kojim bih je spustila na sto. I gledala sam ispred sebe.

Toliko je glasno. Preglasno. Zamorno i zasiceno nepoznatim licima koja su mi sasvim suvisna. Jer ono jedno koje poznajem ionako oduvek ima sposobnost da ispuni prostor.

Nisam mogla da disem normalno. To sam pripisivala zagusljivosti prostorije, preglasnoj muzici, zagoru, nenaviknutosti na vise od dva ziva bica istovremeno i teskoj ugrozenosti neophodnog licnog prostora koji je u proteklih par godina narastao sa socijalno prihvatljivih metar na minimum tri... u poluprecniku.

Lice se spustilo sa bine i doplutalo u jednom jedinom dimnom talasu. Ono ispunjavajuce. Koje sam pamtila kao ispunjavajuce dve godine koliko sam uspela da mu ne predjem put. Kako sam los begunac bila. I kako si spor lovac postao.

Usli smo u drugu deceniju postojanja. Mi. Nas dvoje. Ti i ja. Naceli je. I ja nisam uspela da pronadjem izgovor kojim bih dve godine pretvorila u vecnost. Tako sam ukrstila put, casu i prste ponovo sa tvojim. Putem, casom i prstima.

Onda je odjednom bila tisina. Apsolutna, jeziva tisina. Na terasi. Metar sa metar. I nisam imala kud. Iza mene se nasao zid tvojih grudi uz koje nisam smela da podignem pogled, a ispred mene se pruzao usnuli kvart i osnovna skola u mraku... zapalila sam cigaretu. Udahnula. Izdahnula. U tisini...toj, jezivoj. Nisam cula kako dises, ali se kunem da sam nekim delom sebe zabelezila da ti je u grudima stucnulo na ¼... ili tako nekako...

Ne volim kada previse govoris. Onda znam da si nervozan i da se plasis a tada mi trebas cvrst i nedokuciv kakvog te pamtim. Iako takav vec dugo nisi. Ne volim to. A ti govoris i govoris i sapuces i pricas i... ne prestajes da arcis ovo par ukradenih sati.

Jer iako petljas i lazes i mazes oci i sebi i meni da smo se promenili i da je sada sve drugacije i da bi moglo biti bas onako kako pise u Pravilniku o Velikim Ljubavima... ja duboko u sebi znam da je sve sto imam od tebe, nas... tih nekoliko sati tisine na tvojoj terasi, pod tvojim pokrivacem, na tvojim grudima, uz tvoje dlanove... i da vise ne mogu da verujem u sutra.

Zato odlazim pre no sto se razdani.

Palim mostove, reci ces...

Zar ne vidis, blesavo moje, da su nasi mostovi neunistivi???... ma koliko da ih rusimo jedno drugom, uvek se nadje neki zaboravljen... neka obaljena klada... neki gajtan... preko kog prelazimo sitnim koracima, u onim trenucima kada se sudare svetovi i kada se sazmu godine… samo da bismo se ponovo vratili na svoju stranu ponora na neodredjeno i pustili da se svetovi vrate u svoje dimenzije…u one druge dimenzije koje su mimoilazne po prirodi... i mimoilazne treba da ostanu.

Tako se izvucem iz tebe… iz tvog osmeha, cutanja, glasnosti, zagrljaja, kreveta i jazbine… brzo premotam unapred da sto manje nazulja taj beskonacno dug trenutak dok pertlam cipele i obmotavam tri vecnosti dug sal oko vrata, kao omcu…

Kazem ti da cu se javiti. Da cemo popiti kafu koju ostavljam u jedva dodirnutoj soljici na stolu. Da cemo otici na pice. Da je sve ok. Da mogu sama. Da nema potrebe da me vozis. Da sam vec velika devojcica i da se odavno ne plasim mraka. Smejem se. I znam da znas da se lazno smejem i da ti je neprijatno i da me samo zato pustas tako brzo i lako da kliznem kroz dovratak… u lift… u prizemlje… iz zgrade… iz ulice... kvarta… tvog zivota… onoga sto je moglo i sto nikada nije bilo jer nije trebalo da bude… jer nisi hteo da bude… a onda nisam mogla da budem… i sada…

Kuci hodam polako. Jer je hladno i jer sam lagala da se ne plasim mraka. Plasim se. Onog sto me u sebe uvija kao u pokrov. Jos vise onog u sebi koji me tera da pokrov prigrlim lakse no nas. I onda se svakim korakom nanovo zaklinjem sebi da je to bio poslednji put. Oprostajni. Da te vise nikada necu. Da me vise nikada neces. Da smo propustili. Sve smo propustili. Nas dvoje. Mi. Ti i ja. I ne priznajem mostove dok hodam. Ne priznajem ti povratke, promene... nista ti ne priznajem. I ne kajem se. Nikada. To mi je vazno da znas. Ne zbog toga. Nikada.

Kajem se kada sebi, mesecima kasnije, priznam koliko sam zelela da mogu, da smem, da ponovo poverujem... i kajem se, strasno se kajem, kada te vidim na slici sa njom. Kao nocas. I kada shvatim da si sve vreme igrao na sigurno a ja nikada nisam bila safe bet. I da nikada nisam uspela da te nateram da me nazres, da shvatis da zato nasi mostovi padaju... jer uvek postoji nesto, neko, neka za koju se drzimo da ne bismo ostali nasamo sa sobom, nama.

U redu je, mili... sasvim je okej. Go for it. Predaj se. Ja sam nas vec predala… odavno... njoj.

Pismo ocu

Kada sam bila mala najbolji drug mi je bio beli komsijski pas, obican dzukeliner, nekreativnog imena, sa kojim sam delila sendvic za uzinu preko plota, posivelog i dotrajalog, i kome sam se poveravala… do u detalj.

Nije to bilo filmsko prijateljstvo. Kao i sve trogodisnjakinje/cetvorogodisnjakinje nisam spadala u one uzorne drugare koji bi ceznuli svaku sitnicu da podele, prime, reaguju na svaki arlauk... Nisam, jbg. On je bio moja ispovedaonica. U vrlo nereligijskom smislu. Sedeo je tako, delimicno zaklonjen plotom, njuske nagnute na jednu stranu i pametno me gledao dok sam ispredala raznorazne price, zalbe, prituzbe i pohvale sedeci na vlaznoj zemlji, rizikujuci batine od vecno paranoicne roditeljke.

To dvoriste iza stare sive kuce je moja najlepsa uspomena. I breza i orah i vinogradska breskva. I letnje veceri koje su mirisale na nocne frajle i u kojima su se jos uvek culi zrikavci.

Zrikavce nisam cula godinama.

Ni osetila miris nocne frajle.

Decenijama.

Pre dva meseca sam otisla u posetu van grada. I dok sam ulazila u kola, negde blizu ponoci, bacila sam pogled navise.

Jbt, zvezde. Tata, vidi zvezde! Prave zvezde. One koje smo nocima gledali dok si mi pricao o njima i o tome kako si kao decak hteo da postanes astronaut i pretplatio se, u tu svrhu, na neki strucni casopis o astronomiji u kome si u pocetku uspevao da razumes samo slike.

Prave pravcate zvezde. Sazvezdja koja sam kao sasvim mala umela da nadjem. I njihovo znacenje, ono metaforicno. Zvezdano. I put do zvezda. I korak dalje. I tople stepenice, tvrde, betonske pod zadnjicom. I ti... mlad, zatalasan, bez stvarne ideje o tome kako se podize dete... vecni improvizer.

Pre nego sto si stigao da zaseres i da me izdas. Pre nego sto sam shvatila da si covek i da je hodanje po zvezdama vrlo zajeban proces u kome strucni casopisi nisu od prevelike pomoci. I zuta cebad. I moje decje knjige koje su ispadale iz svih coskova u koje smo ih mogli sabiti.

Zvezde... zvezde... koje su se tada jos mogle videti u nasem gradu. Ili prema kojima sam tada jos umela da podignem glavu. I da ih vidim.

Znas... malo sam umorna sada.

Znam da sam rekla da cu da drzim glavu visoko i da cu da guram napred. I znam da smo se slozili da se sve postize snagom volje i da nemoguce, ne mogu i ne umem nisu reci koje se u nasem recniku priznaju. Samo - hocu, mogu i naucicu. Znam. Sve znam. Znam i da si uzasno razocaran sto vise ne vidim Kasiopeju i sto nisam tvoj veliki vojskovodja koji ce prevesti slonove preko Alpa i poraziti nadmocnog neprijatelja. Sve znam.

Ali...umorna sam, tata.

Jako sam umorna.

I mislim da vise ne mogu da drzim glavu nad vodom. I mislim da bi mozda bilo ok da me pustis. Da me sasvim pustis. Da prekines da pricas bajke. Da prekines da verujes u nemoguce, u zivot, u ljude, u zvezde. Da prekines da verujes u mene. Onakvu kakvu si izmastao… i da me pustis… da spustim glavu, da pognem vrat, da zatvorim oci, da ne vidim Mlecni put i ne pamtim kako su se zvale “cetiri desne ruke Dzingis-kana”…

Molim te. Pusti me da zaspim.

Izadji i ugasni to svetlo koje je predaleko da bi trajalo zauvek.

Molba

Lilith bi volela da bude ostavljena na miru.

Umorna je.

I ne prica joj se.

Lilith bi zaista cenila da se neke sekire ostave zakopanima i da neki prestanu izigravati Champolliona tumaceci joj, nepotrebno, proslost. Proslost je lepa samo zato sto je zavrsena. Okoncana. Finito, jel’te.

Lilith je jako umorna. Od price i od cutanja. Od trazenja vraga. I nalazenja istog.

Lilith postuje cinjenicu da ljudi raspolazu memorijom odredjenih kapaciteta i vrlo je zahvalna za, nicim izazvano, mesto u istoj, ali bi neizmerno cenila da joj se to ne nabija na nos svaka dva-tri meseca. Naizmenicno. Malo A pa malo B. Pa opet malo A... i tako u krug.

Lilith hoce mir, tisinu i vocnu salatu. Sklupcana je pod cebetom i blago joj se fucka za svet napolju. I slusa muziku. Kao i uvek. I drzi cigaretu na donjoj usni. I super joj je. Bas joj je super. Toliko joj je super da se nosi mislju da napise knjigu o tome kako i koliko joj je super. I kako ne voli mailove, fejsbuk, telefone i sms-ove. Posebno prve. I poslednje.

Lilith je umorna. I hoce svoj prostor. I hoce da joj se neki skinu sa kicme, adrese i telefona. Iako dobro zna koliko je skup impuls iz Sudana. I ceni utrosak materijalnih i mentalnih sredstava na suptilno zlostavljanje „memorijom secanja”. I zna koliko kosta litar benzina od Banovog brda do Novog Beograda i nazad. A poznato joj je i da je BA ukinuo letove do Londona i da do Budimpeste treba samo 4 sata voznje. Sve zna. I svega se seca.

Samo moli. Nemo i mirno i pokorno moli i preklinje da joj se veruje na rec da se seca. Svega. I da bude ostavljena na miru. Konacno. I sasvim. Zauvek. Od svih.

Neizrecivost

Znas, strasno sam zelela da pisem veceras. Jer nosim mnogo neizgovorenosti u sebi. I jednu veliku neisplakanost. Koje me je sramota.

Rekao bi da sam luda I da je plakati sasvim ok I ja bih znala da si u pravu, kao I uvek.

Ali ne mogu. Ne ovde.

Uzasno, uzasno sam zelela da napisem veceras nesto. Da istrgnem I sacuvam neke trenutke nase najplatonskije od svih platonskih ljubavi. Ali ne mogu.

Ne znam zasto ali ne mogu. Ne mogu da pisem. Ne mogu da govorim o tome. Nemam kome.

Kome da kazem. Ko bi mi verovao?

Ja sama sebi ne bih… da su mi rekli da postoje ljudi poput tebe. Ne bih jer sam antropofobicna i jer sam cinik i jer mrzim ljudski rod ukljucujuci i sebe samu. Ne bih jer je mnogo lakse smejati se I podsmevati I biti mnogo jak I velik I nedodirljiv nego priznati da…

…si moj najbolji drug. Moja najcistija emocija. Moja sloboda. I moj plac.

I da mi nedostajes. Ludacki.

Best Man

I opet smo na odbrojavanju.

Jos jednom.

10 dana. 9 dana. 8 dana… you get the picture.

Delimo ove dane kao poslednje parce hleba.

Drzim mu ruku na celu dok hvata vazduh nad serpom punom vrelog caja. Inhaliram zajedno sa njim i onda se onako mokri i napareni smejemo pod peskirom i upiremo prstom jedno u drugo zarumenjeni od vreline potpuno pogresnog caja koji smo imali u kuci. Steze mi ruku dok mu mazem slepoocnice nekim uljem od eukaliptusa da odagna tup bol i procisti disajne puteve.

Nocu ga obidjem. Cujem kako dise i kaslje. Pred zoru mi razbija san i onda mu kuvam karamelizovano mleko i teram da pije Fervex koji mi je neupotrebljen stajao u koferu izvadjenom iz ostave pred jos jedno pakovanje i napustanje. Gledam kako nabira nos, i kako mu oci suze. Mutne. I dalje najplavlje na svetu.

Ujutru izgmize u plavo-belom bade mantilu i sruci se na stolicu za sankom. Kuvam kafu. I onda gledamo Voice of Holland. On mi prevodi. Macak se seli iz njegovog u moje krilo i nazad. Mazimo ga zajedno. Ceskam obojicu po glavi. I macka i njega. Obojica se namestaju i predu.

Odem u sobu i cvrsto zatvorim vrata. I stavljam slusalice da ne cujem kako po petstoti put svira There’s no sunshine… jbt, ta pesma me proganja…

Kucne mi na vrata. Razbarusen. Nemoj da se zatvaras, kaze. Budi sa mnom.

Tu sam, kazem. Osmehnem se. Promenim zidove. I mislim kako je samo dobro sto sam ostala dosledna i nisam poklekla pred izazovom njegove blizine i plavoce njegovog osmeha. I sto sada ostavljam bliskog prijatelja a ne… a ne… i mislim kako je super sto je bela kosulja ostala zakopcana one noci i sto ne znam kako se ljubi. Kako sam strasno srecna sto smo ortaci dok mi kaziprstom ostavlja pegu od majoneza na vrhu nosa i dok me odguruje kukom da  mu napravim mesta za sankom za kojim seckam povrce za salatu.

Ne! Tako je trebalo da bude! To je jedino ispravno! Jedino sto sam mogla da ucinim, zar ne vidis? Da odrzim zidine, da ne dozvolim pristup, da ne dam ime nasem suludom odnosu.

Sutra slavimo rodjendan. Trideset prvi. Nas dvoje. Kaze da ne zeli druge i da ce spremiti veceru. Kaze da treba iskoristiti poslednje dane. Da ne zeli da odem. Da ce skociti sa krova kad odem. Smejem se. I ne smem da mu priznam da je jedini koji je to ikada pozeleo… on je moja prva ispravnost u ovom novom zivotu koji vodim. Stara ja ga nikada ne bi propustila. Popustila bi sebi i lakoci bivanja u njegovoj blizini. Nova ja je ponosna sto nije. I ispravljene kicme stoji ispred ogledala. Nisam povredila. Ni sebe ni njega.

Sutra slavimo rodjendan i pocetak poslednjih 10 dana naseg malog zajednistva.

Ispisujem posvetu u knjigu gitarskih akorda.

Zelim da nadjem nacin dam u kazem da ce u Beogradu, Amsterdamu, Londonu, Rimu, Sidneju ili Bostonu… on uvek biti my best man. Ali me reci ne sluze… ne danas…

Uloge

Svakako da mi laska, odgovorila sam bezlicnom glasu nekadasnjeg bliskog prijatelja.

Laska mojoj sujeti koje se jos uvek nisam oslobodila… ali… to nije ono sto sam zelela. I nisam sigurna da mogu…

Zatvorila sam oci pred samom idejom praznine i mraka zivota koji bi dozvolili sebi da im ja budem svetlo. Ma koliko malo i beznacajno. Ego mi je govorio da umuknem i uzivam u osecaju nedohvatljivosti. Da se osetim mocno. Govorio mi je da je ok isisati to malo pozitivne energije iz takve informacije i otkotrljati se bar pola dana na njoj.

Ali… ja sam se osecala staro i istroseno i nesposobno da nosim takav teret. Takvu odgovornost. Nisam to htela. Htela sam da budem onaj neki nevidljivi prijatelj sa kojim ce moci da pricaju ma gde da je.

Negde sam pogresila. Nesto sam ucinila sto nije trebalo. Neki pogresan korak koji me je odveo na mesto na kojem nisam zelela da budem.

Nemoj da mi delis komplimente, znas da ne umem da ih primam, rekla sam.

Znam, odgovorio je i nastavio po svome.

Nisam htela da nastavimo. Kajala sam se sto sam ga pustila da prica. I nisam mogla da zamislim sta ga je nagnalo da izgovori. Teske istine. Meni teske. Njima izgleda istine. O tome ko sam im ja. Sta sam im ja. Sta sam im mogla biti.

Nemoj, htela sam da prosapcem, nemoj to da mi govoris.

Specena od sopstvenih emocija sam cutala.

Jer je istina bila da oni meni nisu bili. To. Sve to. I da mi nikada nisu osvetljavali mrakove. Moji su mrakovi samo moji. Navikla sam da sama gasim i palim svetlo.

Kapiram da je neodgovorno od mene sto zelim da ucuti. I da moram da budem fer i saslusam. I podnesem. A opet, zasto moram. Nikada nisam trazila da budem necije svetlo. Nikada nisam zelela da osvetljavam. Nikome. Nista. Kako bih i smela kada sam sama mrak.

Znam da me pristojnost i osecaj moralne obaveze teraju da cutim. I da je izbor nacinjen i bez mene. Samom cinjenicom da su mi neki od tih principa preduboko usadjeni da bih smela da im se otvoreno suprotstavim. I pogotovo sada. Sada nije trenutak. Jer ne radi se o meni iako se radi o meni. Kako da objasnim. Ja sam samo slusalac i objekat njegove price. Nisam njen svesni akter. I to svetlo nije na meni. Ja sam instrument kojim se sluze i more u koje ce da uliju celu ovu kanalizaciju od price. Jer sam ortak. I jer necu da ga prekinem i kazem da ne zelim da slusam o sopstvenoj ulozi u tudjim zivotima. Jer me je strah da prepoznam da sam mozda nekada nekome dala povoda da me upotrebi kao izgovor za neuspehe. Za ono sto su zeleli da budu neuspesi.

Tako konfliktna u sebi i dalje slusam.

A ratujem zapravo. Sa vise od dva dela sebe. Sa devojcicom koja se plasi i odbija odgovornost. Sa kuckom kojoj prija. Sa moralistom koji se gadi prethodne. Sa realistom koji se gadi moraliste. Sa onim sto sam bila. Sa onim sto pokusavam da postanem. Sa onim sto JESAM. Ako i sama znam sta je to.

Znam samo sta nije. Nije nicije svetlo. I ne sme da bude… jer ako je moj mrak necije svetlo… onda postoje tame koje nisam u stanju ni da zamislim… onda ne zelim da zamisljam… onda… ne znam sta onda.

Sem da zelim da ucuti. A on prica i dalje. Za sve godine cutanja, kaze. I ne uvija nista u oblande i sareni papir. I ni najmanje ne opaza kako svakom njegovom recenicom u meni raste gnev. Na samu sebe. U njihovim zivotima. Koji mi znace vise no sto sam mislila. I manje, mnogo manje, no sto oni misle.

Violinista

Violinista je imao visoko celo, naglaseno zaliscima, neurednu trodnevnu bradu, konjski rep i neki otrcani braonkasti prsluk nabacen preko crne kosulje dobrano zategnute povelikim stomakom. Ali je svirao. Izolovano. Jecavo. Zatvorenih ociju. U pet popodne u basti kafea ispunjenoj pretezno starijim ljudima svih kalibara. Pracen dvojicom gitarista od kojih je jedan, lose ofarban u crno, obucen u crni sljokicasti sako preko spanske kosulje sa karnerima i promuklim glasom neobicno podsecao na pokojnog Elvisa ukrstenog sa liderom grupe Gypsy Kings. Nekako tako je i zvucao.

A violinista je imao pricu. Koju smo nas dve preko kafe, speculaas i plate of mixed nuts razglabale igrajuci se Justejna Gordera… nadrazene Ercheovom izlozbom u muzeju iluzija na koju nas je teta za pultom pustila u pola cene – deset evra, sitnica. Pred zatvaranje. Upravo u trenutku kada se cela kuca ispraznila i ostavila nam opticke (i druge) iluzije na puno, nicim izazvano i pomalo neodgovorno raspolaganje koje je podrazumevalo gomilu fotografija sa dva telefona i fotoaparata prebrzo istrosenih baterija.

Da, violinista je imao pricu. Mi smo htele da je ima. Jer je bilo lakse smisljati sta se krije iza njegovih prerano kvarnih zuba i tuznih ociju koje su izbegavale da se suoce sa povremeno aplaudirajucom masom u basti koja se gusila u Heineken-u, roze-u i izboru sireva nego tabiriti svoju. Zajednicku. Koju smo posle tri nedelje ponovnog sazivota tek preksinoc dotakle.

Da se ne cujemo. Da se ne osecamo. U prostoru i vremenu. Da sam joj daleka. Da me ne poznaje i ne prepoznaje. Da je izabrala. Zidove. I da mi nije ostavila spijunku.

Umesto toga, pricale smo o violinisti, o iluzijama, o svadji do koje je moralo doci, o tome na ciju stranu se stavio cimer i zasto, o rostilju, o violinisti, o knjigama koje smo po ceni evro za komad spasle sa obliznjeg standa starih stvari – Somerset Maugham, Thor Heyerdahl, Alberto Moravia’s “Roman Tales”… kilogram na novo pakovanje i novu daljinu. Od nje. Od svih. Od nje. Od nje.

Violinista se trudio da zmuri. I trudio se da izvuce radost iz starog instrumenta… koja je na momente zvucala kao cinizam, ali najcesce zvucala jednostavno ocajno, porazeno i usamljeno uz dve preglasne spanske gitare.

Obrnuo je krug ispruzenih ruku. Ubacile smo 4 evra. Zahvalile na tome sto nam je podario divno iskustvo. Zasluzile osmeh. Zacutale. Pratile ga pogledom. Smisljale tragedije koje su ga mogle uciniti toliko tuznim, toliko teskim na osmeh.

Vratile se u broj 41. Popele uz stepenice. Otkljucale vrata i odgurnule ih blago podizuci kvaku (jer malo zapinju o pod). Pregledale postu. Rezervisale joj kartu za povratak.

Izvinile se ukucanima zbog ranog povlacenja.

Zaspala je skoro odmah. Sa slusalicama u usima. Daleka. Sakrivena. Moja i nicija. Svoja. Zagradjena. Hladna i daleka. Od mene.

Uvukla sam se tiho pod pokrivac. Da je ne uznemirim. I lezala. I zurila u svetlucave kristale kicastog lustera koji je Bivsa izabrala da ulepsa spavacu sobu koja sada pripada meni. Po odredjenoj ceni. I nisam mogla da zaspim.

Cetiri evra za osmeh.

Cetiri evra za kutiju cigareta.

Njen osmeh njemu.

Izostanak istog meni.

Cetiri evra za osmeh.

Ispricana prica.

Sutra ostavljam cigarete.

Stedim za osmehe anonimnih violinista.

Umece

Nocas brojim.

Brojanje je losa stvar.

Vise prebiram, moglo bi se reci.

Po uspomenama.

Vidis da ne gresim kada kazem da sam vekovima stara.

Svaka uspomena je decenijama daleko. Iako znam da nije. U onom svetu u kome ste ostali da zivite. I koji sam napustila.

Da li je bila stvar izbora? Sve je stvar izbora.

Sem nocas. Nocas je datost. Kojoj se priklanjam nevoljno. Jer me drma. I uzdrmava.

Prebiranje. Prebrojavanje.

Secam se kako sam umela da te volim. I kako sam hrabra u toj ludosti bila.

Secam se kako je izgledalo ne biti otuzno sam pod kozom. I pod osmehom.

Razgovetno sasvim ti cujem glas i vidim svoje ruke.

Ne mozes da razumes. Znam. I u redu je. Ne zelim da me razumes.

Zelim da zapisem. Jer cu zaboraviti. Jer se molim da zaboravim. Zato sto je zaborav lepa stvar.

Mislim, nemoj da me shvatis pogresno. Ne zelim da zaboravim tebe… u onom pateticnom emotivnom smislu neprolazne ljubavi. Uostalom, ljubav je uzasno lepljiva i gadna stvar. Mocvarna. A ja sam na suvom. Godinama vec. Smesno? Smesno. Kad meseci prestanu da budu jedinica merenja i godine postanu podrazumevanje. Jako smesno. Jeste.  Ono sto zelim da zaboravim sam ja. I sopstvena sposobnost da volim. Da budem. Da jesam. Da nisam. Da umem, hocu i mogu.

Jer je to bilo nekad. A sada vise nisam sigurna da jeste. Ni da zelim da bude.

Jbt, koliko sam samo umela da te volim.

A delovalo je skroz lako. I podrazumevajuce.

...

Mrak.

U mraku se desavaju cudne stvari.

Posebno kada se tama kombinuje sa jedinicama alkohola, fudbalskom euforijom i glasnom muzikom.

U mraku sam sasvim druga ja.

Drugacija.

Ona koju potiskujem.

Koju davim.

Koju sputavam.

Kojoj ne dozvoljavam da vidi svetlost dana.

Zato ona koristi mrak.

Kada se pomrace umovi oko nje i kada nema opasnosti da ce se neko setiti da Ona nije bila ona Ona nego neka druga ona. Malim slovima pisana. Zla. Meksa. Otrovnija.

Bio je mrak.

I tvoje koleno medju mojima.

I vrlo vrlo glasan neki ritam.

A tekila nije pomagala.

Ni bela kosulja. Kontrast crnilu u koje zavijam sebe. Da naglasim koliko smo suprotni.

Sto sinoc nije bilo previse bitno.

Jer je bio mrak a u mraku se mesaju boje i sve granice deluju mnogo propusnije. Permeabilnije, jel’te.

Jebes velike reci. U mraku nisam pametna. I ne zanima me da budem. Posebno kada osecam, kao sinoc, tvoje ruke na kukovima i kada ti je vrat izlozen mojim zubima. Onda se skoncentrisem sasvim na to da ne ugrizem. A tako bih rado… zagrizla. Celom sobom. U tebe.

Privuces me blize. Iz sale… iz igranja… iz sadomazohistickog zadirkivanja kome smo oboje bolno skloni.

Sklopis mi ruke oko svog vrata.

I slika pocne da se magli. Sto mozda ima veze i sa onim jeftinim vestackim dimom. Ne znam i necu da znam.

Jer… tvoje ruke na meni. Tvoj vrat orosen kapima znoja. Tvoje grudi pod mojim prstima. I samo taj tanki beli pamuk koji te stiti…

I moji gladni zubi.

Usne. Koza koja plese pod tvojim dodirom.

Vibrira.

Cela. Bez ostatka.

Jebote, kako si glup!

I kako sam samo…

Protok

Lose

Pripita sam.

Jesam. Pa sta?

I pateticna sam do bola.

Al’ samo nocas.

Sutra cu opet biti kul i cinicna i hladna k’o kockice leda i modra od te silne hladnoce. Doduse, to niko nece videti. Nisam taj tip.

Pripita sam. Priznajem. Greh na moju dusu – il’ barem ostatak iste. Some would argue – none whatsoever.

I ti bi bila pripita da si mu zavrtala rukave na beloj kosulji drzeci dah da ne udahnes parfem, da mu ne pogledas u oci kad je tako blizu. Bila bi pripita jos kako da ti je njegova misica okrznula grudi a ti se pravila kako ti ruke ne drhte i kako te puki perfekcionizam drzi uz te jebene rukave na jebenoj beloj kosulji koju sam JA peglala. Ja! Da je obuce i bude lep svim zenskim ocima koje nemaju pametnija posla no da setaju dekoltee po gradu nocas dok sa ortacima bude ispijao pivo u nekom klubu. Jesam, ljubomorna sam. Kao pas. I drzim jezik za zubima. I neopisivo sam kul. Pred njim.

To sto cu noc da provedem sama sa flasom belog vina i pateticnom muzikom? Well, od neceg mora da se crkne. Ako bas moram da biram – ovo je definitivno u top 5. Uz avionsku nesrecu i ruski rulet. Samo dok niko nije svedok pada. Licemerno do bola i nazad. Ne znam bas sta je nazad lately, ali se zato sjajno razumem u put od tacke A do tacke B.

Vino se zove Frontera. Granica. How appropriate.

Moja granica. Cutanja i ponosa i tvrdoglavljenja i strahova i… cega sve ne. Za jednu wannabe nezavisnu osobu – prepuna sam granica. Ali one su moje i dobro se poznajemo. Udobne su. Bezbedne. Kad imas granice – imas teritoriju. Kad imas teritoriju – zestoko si sjeban kad ti nadodje kao meni nocas. I kad te ni najmanje ne zanima kako je samo pametan, duhovit, muzikalan i sarmantan. Kad bi mu zapusila usta tako rado svojima i zgulila onu istu jebenu belu kosulju sa jos jebenijim zavrnutim rukavima sa bicepsa koje si fino osmotrila dok je setao po kuci polu-go. To treba zabraniti. To da se seta po sopstvenoj kuci bez odece. Dugi rukavi – obavezno. Kapa i sal. I kada krene da se tusira. Nista me ne zanima. U ovoj kuci je na ceni pristojnost. I ni najmanje me se ne tice sto smo konacno dobacili do 25-og podeoka na Celzijusovoj skali. Ima da nosi sal i kapu. Simple as that.

Onda on ode. Odsvira mi nesto kao Brown-eyed girl, napravi mi vazu za ruze koje sam dobila od drugog, uzme slobodan dan da ode po MOG brata na aerodrome… i ode. Negde. Sa ortacima. U beloj kosulji.

A ja ostanem. Sama. I onda smisljam izgovore da udjem 501 put u kupatilo koje jos uvek mirise na Male (nije igra recima) i razmisljam kako da utrosim sate a da ne mislim o svemu sto zelim a ne umem, necu, ne smem… ne umem, najvise. Nisam za to. Ne umem.

I nocas pijem. Za to sto ne umem. I bas me je lepo uhvatilo… onako da se rasplacem nad sopstvenom pateticnom sudbinom i svim ostalim sranjima. I da odjebem sve sto je van ova cetiri zida.

Hoces da znas koliko je lose? Ovoliko :

OCD

Znam da sam u problemu kad god pocnem nekriticki da cistim sve oko sebe. Pocnem od ormana, preko radnog stola, operem vec opran ves, opeglam celu kucu sa sve cimerovim stvarima… onda se prebacim na kuhinju i glancam radnu povrsinu dok ne bude sterilnija od operativne sale a sljastenjem ne ugrozi avio saobracaj. Popnem se na stolicu pa cistim aspirator. Spolja i iznutra. Ako se ikada bude organizovalo takmicenje za najcistiji i najuglancaniji aspirator na svetu – nas ce pobediti… sve dok me bude drzao OCD.

Kad bas bas nisam u redu – odmrzavam frizider i zamrzivac. Preslazem namirnice po azbucnom redu, velicini ili boji. Kako zapadne. Ovog vikenda sam isti cistila dva puta – za svaki slucaj. Cimer i macak su pobegli na sprat da u naletu ludila ne bi zavrsili okaceni o zice za susenje vesa – izmedju prostirke i jastuka. Koje sam takodje oprala. Ciji god da su.

Macak je posle treceg kupanja i cesljanja na uvojke shvatio da me se treba kloniti kad ucaklim ocima a cimer je, kao hrcak, pokupio sve stvari koje bi izgubile na smeku da su ciste (ukljucujuci gitaru) i gurnuo ih pod krevet – duboko pod krevet, racunajuci da bas toliko luda nisam. I nisam.

On ima moc. Ja imam ideju.

On ima pare. Ja imam dobru volju da ih zaradim.

On ima karijeru. Ja imam naznake iste… ili sam barem imala.

On ima tri bivse zene i dva deteta u cetiri drzave, dva pasosa i telefonski imenik. Ja imam cimerovu macku i laptop.

On ima skrupula otprilike kao osrednji bordel na Divljem zapadu. Ja imam obraz.

On ima moc da mi slomi kicmu. Ja imam strah i zdrav razum da me cuvaju.

On ume da kaze. Ja da precutim.

On sme da se igra. Ja smem da blefiram.

Da sam hrabrija no sto jesam.

Da sam jaca nego sto misli.

Da sam zasticenija nego sto sam ikada bila.

Da nisam uplasena.

Da nisam sama.

Da nisam zgadjena.

Zakon postoji.

I ja postojim.

I on postoji.

Postojimo.

I znamo za postojanje prvog, drugog i treceg.

Sto cak ni ovde nije bitno. Ako ti je stalo da prezivis. A meni jeste. Jer nemam mnogo izbora. Sem da prezivim. I da nadigram.

On se poigrava. Ja se tresem, iza osmeha.

On trazi. Ja uskracujem.

On zahteva. Ja povracam. Vec danima. Na putu kuci. U sobi, kupatilu, hodniku... kada niko nije tu da vidi da se ne osmehujem. 

Next door to Alice

U dzepu imam dovoljno da prezivim narednu nedelju.

U kancelariji pregovaram sume od kojih bi omanja drzava popunila rupe u budzetu.

Na ulici gledam u beton.

U prevozu ne razumem razgovore.

Kod kuce udaram u zidove kao uhvacen moljac. Stetocina.

Napolju gradim zidove o koje cu udarati narednih meseci.

Na zidu mi karta sveta.

U nju zabodeno 5 strelica.

Pet mogucih lokacija. Nekog novog prezivljavanja.

Od crvene do zute.

Ne bih smela da se zalim. Kaze mi On dok prezvakava klimatske uslove u juznoj Srbiji zajedno sa litrima piva koje su se popile u petak posle utakmice.

Ne zalim se.

Ma jok.

Bas sam srecna. Najsrecniji nomad na svetu.

U dzepu imam taman toliko da ne moram da se odreknem cigareta sasvim… ako ne jedem previse. Kalorije su ionako lose.

Do narednog ponedeljka.

Na nogama su hodalice. Istrosenih potplata.

Sreca te se ne vide.

Svi vide samo odozgo. Spolja. Istrosenost od koracanja je dobro skrivena. Od pogleda i domasaja. To znam samo ja. Jer tako treba da bude.

Sedim za kuhinjskim barom i ispijam 500tu kafu po redu.

Sutra.

I prekosutra.

I opet petak.

Pa subota.

Jos jedna nedelja.

U krug.Onaj moj. U glavi.

Ne smem da brojim cikluse. Male, srednje i velike. Jer svi okoncaju u spirali koja se zagrcne negde na sestom – dvanaestom mesecu, stucne i prebaci me na novo brojanje.

Onda pocnem ispocetka.

Moje cigare, kafa i ja.

I nadjem druge plave, zelene, crne oci da me docekuju i ispracaju.

Neki drugi instrument da mi se na njemu docara sve ono sto nije moje. I sto ne moze da bude.

I ne mislim. Trudim se. Jebeno se trudim da ne mislim o tome koliko bih samo volela da ostanem.

Jednom.

Sada… na primer. Sa tobom.

Odredjeno vreme

Topim belu cokoladu i ubacujem seckane jagode.

Rastreseno.

On drnda klavijature.

Na gitari sam mu napisala Clean me! I docrtala cvetic.

Poslednji put sam ga uhvatila da je cisti mackom. Zivom. Kucnom.

Aspirator zuji kao usisivac… sto i jeste, kad malo bolje razmislim.

Kuva se neki ovdasnji rumpelstinckin ili tako nekako. Jezik mi je apsolutno nerazumljiv i tezak. Tako da o tom jelu govorim kao o rumpelstinckinu sto izaziva salve smeha od kojih mu se rascvetaju borice oko ociju.

Svira mi neki valcer. Koji sam rekla da volim.

A sada ga ne cujem.

Razasuta po okolnim univerzumima.

Subota je.

Znam da je subota.

Pise mi na kalendaru.

Stoji u agendi.

Rekao mi je da je subota i par puta ponovio znacajno izdizuci obrve.

Cutimo oboje.

Nemam sta da kazem.

A da ne ujedem. I sebe i njega.

Pokusavam da ne mislim. Da se iskljucim. Da budem danas a ne preksinoc.

Uzima gitaru i gleda me ispod oka. Pravi se da ne vidi rukopis koji se pruza preko crnila instrumenta. Svira… Try as I may I can never explain what I hear when you don't say a thing…

Osecam kako neki cvorovi pod kozom pocinju da se razmotavaju i smeksavaju. Trza me vibracija. Glasna. Zapovedna. Gledamo u telefon u tisini. Oboje. Vidim kako tezinu pogleda prebacuje na mene. Pravim se da ne vidim i posezem za spravom. Znam ko je. Znam zasto je. Znam da moram. On ne zna i ne mora da zna.

Traje predugo.

Na ivici sam suza.

Od iscrpljenosti. Bespomocnog gneva. Gadjenja. Straha.

Ali ih gutam. I glas mi zvuci mirno. Kontrolisano. Dok usmeravam konverzaciju na posao. Dok izbegavam minska polja sagovornikovog slica. Dok se borim sa nagonom za povracanjem. Zatvaram vrata sobe. Ne mogu da podnesem taj glas u istoj sobi sa plavim pogledom. Znam da je pogresno. Znam da svaki put ukucavam esker u sve sto je moglo i nije da bude. Ali ne mogu… ne mogu… ne mogu… Ne smem.

Izlazim. Mracna.

I lepo vidim kako je svetlo u sobi zadrhtalo od mojih mrakova ciji nije i ne sme postati deo. Zuri u klavir.

Kuvam kafu. Pravim se da se ne desava. Da sam sama. Da je ok.

Tell me… sapuce. Was that… glas mu zamire.

Yes.

Tell me.

There’s nothing to tell. Play along. And have a nice night.

I am still here… I am not leaving yet.

I am.

I onda trazim nesto glasno da utihnem sebe. I njega. I njih. I sve sto je izvan ovih novih zidova u koje sam spakovala sopstvo na, ponovo, neko odredjeno vreme.