Lilith

Best Man

I opet smo na odbrojavanju.

Jos jednom.

10 dana. 9 dana. 8 dana… you get the picture.

Delimo ove dane kao poslednje parce hleba.

Drzim mu ruku na celu dok hvata vazduh nad serpom punom vrelog caja. Inhaliram zajedno sa njim i onda se onako mokri i napareni smejemo pod peskirom i upiremo prstom jedno u drugo zarumenjeni od vreline potpuno pogresnog caja koji smo imali u kuci. Steze mi ruku dok mu mazem slepoocnice nekim uljem od eukaliptusa da odagna tup bol i procisti disajne puteve.

Nocu ga obidjem. Cujem kako dise i kaslje. Pred zoru mi razbija san i onda mu kuvam karamelizovano mleko i teram da pije Fervex koji mi je neupotrebljen stajao u koferu izvadjenom iz ostave pred jos jedno pakovanje i napustanje. Gledam kako nabira nos, i kako mu oci suze. Mutne. I dalje najplavlje na svetu.

Ujutru izgmize u plavo-belom bade mantilu i sruci se na stolicu za sankom. Kuvam kafu. I onda gledamo Voice of Holland. On mi prevodi. Macak se seli iz njegovog u moje krilo i nazad. Mazimo ga zajedno. Ceskam obojicu po glavi. I macka i njega. Obojica se namestaju i predu.

Odem u sobu i cvrsto zatvorim vrata. I stavljam slusalice da ne cujem kako po petstoti put svira There’s no sunshine… jbt, ta pesma me proganja…

Kucne mi na vrata. Razbarusen. Nemoj da se zatvaras, kaze. Budi sa mnom.

Tu sam, kazem. Osmehnem se. Promenim zidove. I mislim kako je samo dobro sto sam ostala dosledna i nisam poklekla pred izazovom njegove blizine i plavoce njegovog osmeha. I sto sada ostavljam bliskog prijatelja a ne… a ne… i mislim kako je super sto je bela kosulja ostala zakopcana one noci i sto ne znam kako se ljubi. Kako sam strasno srecna sto smo ortaci dok mi kaziprstom ostavlja pegu od majoneza na vrhu nosa i dok me odguruje kukom da  mu napravim mesta za sankom za kojim seckam povrce za salatu.

Ne! Tako je trebalo da bude! To je jedino ispravno! Jedino sto sam mogla da ucinim, zar ne vidis? Da odrzim zidine, da ne dozvolim pristup, da ne dam ime nasem suludom odnosu.

Sutra slavimo rodjendan. Trideset prvi. Nas dvoje. Kaze da ne zeli druge i da ce spremiti veceru. Kaze da treba iskoristiti poslednje dane. Da ne zeli da odem. Da ce skociti sa krova kad odem. Smejem se. I ne smem da mu priznam da je jedini koji je to ikada pozeleo… on je moja prva ispravnost u ovom novom zivotu koji vodim. Stara ja ga nikada ne bi propustila. Popustila bi sebi i lakoci bivanja u njegovoj blizini. Nova ja je ponosna sto nije. I ispravljene kicme stoji ispred ogledala. Nisam povredila. Ni sebe ni njega.

Sutra slavimo rodjendan i pocetak poslednjih 10 dana naseg malog zajednistva.

Ispisujem posvetu u knjigu gitarskih akorda.

Zelim da nadjem nacin dam u kazem da ce u Beogradu, Amsterdamu, Londonu, Rimu, Sidneju ili Bostonu… on uvek biti my best man. Ali me reci ne sluze… ne danas…