Lilith

Uloge

Svakako da mi laska, odgovorila sam bezlicnom glasu nekadasnjeg bliskog prijatelja.

Laska mojoj sujeti koje se jos uvek nisam oslobodila… ali… to nije ono sto sam zelela. I nisam sigurna da mogu…

Zatvorila sam oci pred samom idejom praznine i mraka zivota koji bi dozvolili sebi da im ja budem svetlo. Ma koliko malo i beznacajno. Ego mi je govorio da umuknem i uzivam u osecaju nedohvatljivosti. Da se osetim mocno. Govorio mi je da je ok isisati to malo pozitivne energije iz takve informacije i otkotrljati se bar pola dana na njoj.

Ali… ja sam se osecala staro i istroseno i nesposobno da nosim takav teret. Takvu odgovornost. Nisam to htela. Htela sam da budem onaj neki nevidljivi prijatelj sa kojim ce moci da pricaju ma gde da je.

Negde sam pogresila. Nesto sam ucinila sto nije trebalo. Neki pogresan korak koji me je odveo na mesto na kojem nisam zelela da budem.

Nemoj da mi delis komplimente, znas da ne umem da ih primam, rekla sam.

Znam, odgovorio je i nastavio po svome.

Nisam htela da nastavimo. Kajala sam se sto sam ga pustila da prica. I nisam mogla da zamislim sta ga je nagnalo da izgovori. Teske istine. Meni teske. Njima izgleda istine. O tome ko sam im ja. Sta sam im ja. Sta sam im mogla biti.

Nemoj, htela sam da prosapcem, nemoj to da mi govoris.

Specena od sopstvenih emocija sam cutala.

Jer je istina bila da oni meni nisu bili. To. Sve to. I da mi nikada nisu osvetljavali mrakove. Moji su mrakovi samo moji. Navikla sam da sama gasim i palim svetlo.

Kapiram da je neodgovorno od mene sto zelim da ucuti. I da moram da budem fer i saslusam. I podnesem. A opet, zasto moram. Nikada nisam trazila da budem necije svetlo. Nikada nisam zelela da osvetljavam. Nikome. Nista. Kako bih i smela kada sam sama mrak.

Znam da me pristojnost i osecaj moralne obaveze teraju da cutim. I da je izbor nacinjen i bez mene. Samom cinjenicom da su mi neki od tih principa preduboko usadjeni da bih smela da im se otvoreno suprotstavim. I pogotovo sada. Sada nije trenutak. Jer ne radi se o meni iako se radi o meni. Kako da objasnim. Ja sam samo slusalac i objekat njegove price. Nisam njen svesni akter. I to svetlo nije na meni. Ja sam instrument kojim se sluze i more u koje ce da uliju celu ovu kanalizaciju od price. Jer sam ortak. I jer necu da ga prekinem i kazem da ne zelim da slusam o sopstvenoj ulozi u tudjim zivotima. Jer me je strah da prepoznam da sam mozda nekada nekome dala povoda da me upotrebi kao izgovor za neuspehe. Za ono sto su zeleli da budu neuspesi.

Tako konfliktna u sebi i dalje slusam.

A ratujem zapravo. Sa vise od dva dela sebe. Sa devojcicom koja se plasi i odbija odgovornost. Sa kuckom kojoj prija. Sa moralistom koji se gadi prethodne. Sa realistom koji se gadi moraliste. Sa onim sto sam bila. Sa onim sto pokusavam da postanem. Sa onim sto JESAM. Ako i sama znam sta je to.

Znam samo sta nije. Nije nicije svetlo. I ne sme da bude… jer ako je moj mrak necije svetlo… onda postoje tame koje nisam u stanju ni da zamislim… onda ne zelim da zamisljam… onda… ne znam sta onda.

Sem da zelim da ucuti. A on prica i dalje. Za sve godine cutanja, kaze. I ne uvija nista u oblande i sareni papir. I ni najmanje ne opaza kako svakom njegovom recenicom u meni raste gnev. Na samu sebe. U njihovim zivotima. Koji mi znace vise no sto sam mislila. I manje, mnogo manje, no sto oni misle.

{ 19:22, 9/9/2010 } { Poslao/la klavidija }

Kada neko govori ovako kao ti, verujem da i nije potrebno ništa reći. I zato sad ćutim s tobom uz cigaru, jer razumem o čemu govoriš ali ne umem da pomognem.

{ 21:56, 9/9/2010 } { Poslao/la Lilith }

Nema tu pomoci, klavidija... samo tisina i jos jedna cigareta pre gasenja svetla.

Ipak, lepo je cutati u drustvu