Lilith

Violinista

Violinista je imao visoko celo, naglaseno zaliscima, neurednu trodnevnu bradu, konjski rep i neki otrcani braonkasti prsluk nabacen preko crne kosulje dobrano zategnute povelikim stomakom. Ali je svirao. Izolovano. Jecavo. Zatvorenih ociju. U pet popodne u basti kafea ispunjenoj pretezno starijim ljudima svih kalibara. Pracen dvojicom gitarista od kojih je jedan, lose ofarban u crno, obucen u crni sljokicasti sako preko spanske kosulje sa karnerima i promuklim glasom neobicno podsecao na pokojnog Elvisa ukrstenog sa liderom grupe Gypsy Kings. Nekako tako je i zvucao.

A violinista je imao pricu. Koju smo nas dve preko kafe, speculaas i plate of mixed nuts razglabale igrajuci se Justejna Gordera… nadrazene Ercheovom izlozbom u muzeju iluzija na koju nas je teta za pultom pustila u pola cene – deset evra, sitnica. Pred zatvaranje. Upravo u trenutku kada se cela kuca ispraznila i ostavila nam opticke (i druge) iluzije na puno, nicim izazvano i pomalo neodgovorno raspolaganje koje je podrazumevalo gomilu fotografija sa dva telefona i fotoaparata prebrzo istrosenih baterija.

Da, violinista je imao pricu. Mi smo htele da je ima. Jer je bilo lakse smisljati sta se krije iza njegovih prerano kvarnih zuba i tuznih ociju koje su izbegavale da se suoce sa povremeno aplaudirajucom masom u basti koja se gusila u Heineken-u, roze-u i izboru sireva nego tabiriti svoju. Zajednicku. Koju smo posle tri nedelje ponovnog sazivota tek preksinoc dotakle.

Da se ne cujemo. Da se ne osecamo. U prostoru i vremenu. Da sam joj daleka. Da me ne poznaje i ne prepoznaje. Da je izabrala. Zidove. I da mi nije ostavila spijunku.

Umesto toga, pricale smo o violinisti, o iluzijama, o svadji do koje je moralo doci, o tome na ciju stranu se stavio cimer i zasto, o rostilju, o violinisti, o knjigama koje smo po ceni evro za komad spasle sa obliznjeg standa starih stvari – Somerset Maugham, Thor Heyerdahl, Alberto Moravia’s “Roman Tales”… kilogram na novo pakovanje i novu daljinu. Od nje. Od svih. Od nje. Od nje.

Violinista se trudio da zmuri. I trudio se da izvuce radost iz starog instrumenta… koja je na momente zvucala kao cinizam, ali najcesce zvucala jednostavno ocajno, porazeno i usamljeno uz dve preglasne spanske gitare.

Obrnuo je krug ispruzenih ruku. Ubacile smo 4 evra. Zahvalile na tome sto nam je podario divno iskustvo. Zasluzile osmeh. Zacutale. Pratile ga pogledom. Smisljale tragedije koje su ga mogle uciniti toliko tuznim, toliko teskim na osmeh.

Vratile se u broj 41. Popele uz stepenice. Otkljucale vrata i odgurnule ih blago podizuci kvaku (jer malo zapinju o pod). Pregledale postu. Rezervisale joj kartu za povratak.

Izvinile se ukucanima zbog ranog povlacenja.

Zaspala je skoro odmah. Sa slusalicama u usima. Daleka. Sakrivena. Moja i nicija. Svoja. Zagradjena. Hladna i daleka. Od mene.

Uvukla sam se tiho pod pokrivac. Da je ne uznemirim. I lezala. I zurila u svetlucave kristale kicastog lustera koji je Bivsa izabrala da ulepsa spavacu sobu koja sada pripada meni. Po odredjenoj ceni. I nisam mogla da zaspim.

Cetiri evra za osmeh.

Cetiri evra za kutiju cigareta.

Njen osmeh njemu.

Izostanak istog meni.

Cetiri evra za osmeh.

Ispricana prica.

Sutra ostavljam cigarete.

Stedim za osmehe anonimnih violinista.