Lilith

Logika

E-mail je čudo. Najveće posle točka, uvijača za trepavice i mocart kugli.

Što ume da me podigne i spusti – kao niko i ništa. U danima kao što je ovaj iza mene, radi me kao 3,5l kafe što mi je postala dnevna norma poslednjih meseci... ili ću da se trujem kofeinom ili slatkišima, nema treće opcije.

Do maločas sam sedela sa kesom na glavi i cvikerima na nosu, pretvarala se da pišem jbne fusnote (koje mrzim najviše na svetu... i da pišem i da čitam) i pretvarala se da sam kul. Onda sam oprala kosu i sav taj lažni entuzijazam, pa sada umesto fusnota pišem post. Podjednako koristan i zabavan. Ili bar skoro podjednako.

Dakle, e-mail je čudo. Nabrojala sam na sve raspoložive prste dane u koje nisam mislila o tome koliko mi nedostajete... mačak i ti. Onda mi je ponestalo prstiju a ti si se baš tada setio da upotrebiš svoje i sada sam tu, za ekranom... pokušavam da sročim odgovor na ono par rečenica koje su me stukle s potkrovlja do podruma u jednom čitanju.

Tupav osećaj... kada ti rečenica izazove mirisni nadražaj... a isti te, na raketni pogon, vrati u tihe vikende i glasne večeri sa tobom. I onda mi tastatura, miš i sveska koju držim pored iz čiste nostalgije mirišu na tebe. Posle tuširanja. Ili pre. Nije baš bitno. Jer ja volim kako ti mirišeš.

Tupavo i neartikulisano skroz. Krenem da pišem post o prijateljstvu a zvuči mi na... onu reč koju ne koristimo... krenem da pišem mail o zezanju i poslu i hrani i skijanju na koje bih volela da sam mogla da odem sa tobom a interpunkcija mi se zaigrava pod prstima i nekako ispadne sladjušno i bezveze. Otkucam hey darling... pa menjam... dear-sweetie-liefie i ostale varijacije na zadatu temu i uvek mi bude neprigodno... pa ti zavidim kako ti nemaš problema sa tim i kako iz tvoje tastature te reči uvek zvuče skroz ok i kul i totalno nepretenciozno... a kada ih ja otkucam tačno vidim ljubičice, visibake, helijumske balone i plišane igračke u svakom slovu. Zato što ne umem da pišem tako. TAKO.

Mislim, koliko komplikovano može da bude? A je B. B nije C. Sledi da A nije C. Logika, elementarna. A je B. Jeste. A B nije C, nikada nije bilo, nikada nije moglo da bude i nikada neće biti jer bi bilo pogrešno, strašno, glupo, opasno i krajnje nekorektno prema poslednjoj sa kojom ti je B = C i koja mi je poverila da će se udati za tebe u Valentino haljini posle trećeg sastanka na koji si poveo i mene. Samim tim A nije C. Naravno da nije. To i vrapci znaju. I ja to znam. I ti znaš. I svi znamo. Ta logika se ne uči u školi, sa njom se rodiš.

S tom logikom u skladu bih te molila da mi više ne pišeš ovako... kao danas. Nikada više. Jer, nećeš verovati, i ja sam samo čovek... i, kada nisam na onim filosofskim drogama, opasno ume da me zaboli i prestravi i izazove milion i jedno osećanje koje sam izbacila iz palete istih još davne 2007. godine. U zimu. Krajem decembra, da budem precizna.  I koje nisam ponovo osetila 2010. Pa necu ni 2011. Nije mi u horoskopu. Ni petoletki.

Nemoj da koristiš komplikovane i višeslojne reči kao što su „nedostaješ“, „dom“, „kompletno“ a naročito „mi“... to nikako nemoj da koristiš. Ne kada meni pišeš. Jer... meni to jedno, tvoje „Mi“ ima više boja, mirisa i zvuka nego sva ona pozdravna sweetharts. A od boja, mirisa i zvukova... mi, crno-beli ljudi, možemo da oslepimo, ogluvimo i ostanemo paralizovani pred ekranom satima...

{ 08:39, 3/3/2011 } { Poslao/la Anoniman }

milice....

{ 10:07, 3/3/2011 } { Poslao/la Lilith }

Shit happens, I guess...