Lilith

Noc je bila glasna. Jedna od onih sto mirisu na hiljadu razlicitih cigareta i jeftin alkohol.

A grad je bio prepun vetra. I prazan. Glasnost je dopirala iz fasada, zidova, sa betona, iz naprslina kaldrme. Suzile su mi oci. Uvek mi suze oci kada je vetar jak.

A te noci je bio jak. I duvao je u suprotnom pravcu.

Drzala sam casu na usnama jer nisam uspevala da osvojim dovoljno prostora za laktove sto bi iziskivao pokret kojim bih je spustila na sto. I gledala sam ispred sebe.

Toliko je glasno. Preglasno. Zamorno i zasiceno nepoznatim licima koja su mi sasvim suvisna. Jer ono jedno koje poznajem ionako oduvek ima sposobnost da ispuni prostor.

Nisam mogla da disem normalno. To sam pripisivala zagusljivosti prostorije, preglasnoj muzici, zagoru, nenaviknutosti na vise od dva ziva bica istovremeno i teskoj ugrozenosti neophodnog licnog prostora koji je u proteklih par godina narastao sa socijalno prihvatljivih metar na minimum tri... u poluprecniku.

Lice se spustilo sa bine i doplutalo u jednom jedinom dimnom talasu. Ono ispunjavajuce. Koje sam pamtila kao ispunjavajuce dve godine koliko sam uspela da mu ne predjem put. Kako sam los begunac bila. I kako si spor lovac postao.

Usli smo u drugu deceniju postojanja. Mi. Nas dvoje. Ti i ja. Naceli je. I ja nisam uspela da pronadjem izgovor kojim bih dve godine pretvorila u vecnost. Tako sam ukrstila put, casu i prste ponovo sa tvojim. Putem, casom i prstima.

Onda je odjednom bila tisina. Apsolutna, jeziva tisina. Na terasi. Metar sa metar. I nisam imala kud. Iza mene se nasao zid tvojih grudi uz koje nisam smela da podignem pogled, a ispred mene se pruzao usnuli kvart i osnovna skola u mraku... zapalila sam cigaretu. Udahnula. Izdahnula. U tisini...toj, jezivoj. Nisam cula kako dises, ali se kunem da sam nekim delom sebe zabelezila da ti je u grudima stucnulo na ¼... ili tako nekako...

Ne volim kada previse govoris. Onda znam da si nervozan i da se plasis a tada mi trebas cvrst i nedokuciv kakvog te pamtim. Iako takav vec dugo nisi. Ne volim to. A ti govoris i govoris i sapuces i pricas i... ne prestajes da arcis ovo par ukradenih sati.

Jer iako petljas i lazes i mazes oci i sebi i meni da smo se promenili i da je sada sve drugacije i da bi moglo biti bas onako kako pise u Pravilniku o Velikim Ljubavima... ja duboko u sebi znam da je sve sto imam od tebe, nas... tih nekoliko sati tisine na tvojoj terasi, pod tvojim pokrivacem, na tvojim grudima, uz tvoje dlanove... i da vise ne mogu da verujem u sutra.

Zato odlazim pre no sto se razdani.

Palim mostove, reci ces...

Zar ne vidis, blesavo moje, da su nasi mostovi neunistivi???... ma koliko da ih rusimo jedno drugom, uvek se nadje neki zaboravljen... neka obaljena klada... neki gajtan... preko kog prelazimo sitnim koracima, u onim trenucima kada se sudare svetovi i kada se sazmu godine… samo da bismo se ponovo vratili na svoju stranu ponora na neodredjeno i pustili da se svetovi vrate u svoje dimenzije…u one druge dimenzije koje su mimoilazne po prirodi... i mimoilazne treba da ostanu.

Tako se izvucem iz tebe… iz tvog osmeha, cutanja, glasnosti, zagrljaja, kreveta i jazbine… brzo premotam unapred da sto manje nazulja taj beskonacno dug trenutak dok pertlam cipele i obmotavam tri vecnosti dug sal oko vrata, kao omcu…

Kazem ti da cu se javiti. Da cemo popiti kafu koju ostavljam u jedva dodirnutoj soljici na stolu. Da cemo otici na pice. Da je sve ok. Da mogu sama. Da nema potrebe da me vozis. Da sam vec velika devojcica i da se odavno ne plasim mraka. Smejem se. I znam da znas da se lazno smejem i da ti je neprijatno i da me samo zato pustas tako brzo i lako da kliznem kroz dovratak… u lift… u prizemlje… iz zgrade… iz ulice... kvarta… tvog zivota… onoga sto je moglo i sto nikada nije bilo jer nije trebalo da bude… jer nisi hteo da bude… a onda nisam mogla da budem… i sada…

Kuci hodam polako. Jer je hladno i jer sam lagala da se ne plasim mraka. Plasim se. Onog sto me u sebe uvija kao u pokrov. Jos vise onog u sebi koji me tera da pokrov prigrlim lakse no nas. I onda se svakim korakom nanovo zaklinjem sebi da je to bio poslednji put. Oprostajni. Da te vise nikada necu. Da me vise nikada neces. Da smo propustili. Sve smo propustili. Nas dvoje. Mi. Ti i ja. I ne priznajem mostove dok hodam. Ne priznajem ti povratke, promene... nista ti ne priznajem. I ne kajem se. Nikada. To mi je vazno da znas. Ne zbog toga. Nikada.

Kajem se kada sebi, mesecima kasnije, priznam koliko sam zelela da mogu, da smem, da ponovo poverujem... i kajem se, strasno se kajem, kada te vidim na slici sa njom. Kao nocas. I kada shvatim da si sve vreme igrao na sigurno a ja nikada nisam bila safe bet. I da nikada nisam uspela da te nateram da me nazres, da shvatis da zato nasi mostovi padaju... jer uvek postoji nesto, neko, neka za koju se drzimo da ne bismo ostali nasamo sa sobom, nama.

U redu je, mili... sasvim je okej. Go for it. Predaj se. Ja sam nas vec predala… odavno... njoj.