Lilith

Pismo ocu

Kada sam bila mala najbolji drug mi je bio beli komsijski pas, obican dzukeliner, nekreativnog imena, sa kojim sam delila sendvic za uzinu preko plota, posivelog i dotrajalog, i kome sam se poveravala… do u detalj.

Nije to bilo filmsko prijateljstvo. Kao i sve trogodisnjakinje/cetvorogodisnjakinje nisam spadala u one uzorne drugare koji bi ceznuli svaku sitnicu da podele, prime, reaguju na svaki arlauk... Nisam, jbg. On je bio moja ispovedaonica. U vrlo nereligijskom smislu. Sedeo je tako, delimicno zaklonjen plotom, njuske nagnute na jednu stranu i pametno me gledao dok sam ispredala raznorazne price, zalbe, prituzbe i pohvale sedeci na vlaznoj zemlji, rizikujuci batine od vecno paranoicne roditeljke.

To dvoriste iza stare sive kuce je moja najlepsa uspomena. I breza i orah i vinogradska breskva. I letnje veceri koje su mirisale na nocne frajle i u kojima su se jos uvek culi zrikavci.

Zrikavce nisam cula godinama.

Ni osetila miris nocne frajle.

Decenijama.

Pre dva meseca sam otisla u posetu van grada. I dok sam ulazila u kola, negde blizu ponoci, bacila sam pogled navise.

Jbt, zvezde. Tata, vidi zvezde! Prave zvezde. One koje smo nocima gledali dok si mi pricao o njima i o tome kako si kao decak hteo da postanes astronaut i pretplatio se, u tu svrhu, na neki strucni casopis o astronomiji u kome si u pocetku uspevao da razumes samo slike.

Prave pravcate zvezde. Sazvezdja koja sam kao sasvim mala umela da nadjem. I njihovo znacenje, ono metaforicno. Zvezdano. I put do zvezda. I korak dalje. I tople stepenice, tvrde, betonske pod zadnjicom. I ti... mlad, zatalasan, bez stvarne ideje o tome kako se podize dete... vecni improvizer.

Pre nego sto si stigao da zaseres i da me izdas. Pre nego sto sam shvatila da si covek i da je hodanje po zvezdama vrlo zajeban proces u kome strucni casopisi nisu od prevelike pomoci. I zuta cebad. I moje decje knjige koje su ispadale iz svih coskova u koje smo ih mogli sabiti.

Zvezde... zvezde... koje su se tada jos mogle videti u nasem gradu. Ili prema kojima sam tada jos umela da podignem glavu. I da ih vidim.

Znas... malo sam umorna sada.

Znam da sam rekla da cu da drzim glavu visoko i da cu da guram napred. I znam da smo se slozili da se sve postize snagom volje i da nemoguce, ne mogu i ne umem nisu reci koje se u nasem recniku priznaju. Samo - hocu, mogu i naucicu. Znam. Sve znam. Znam i da si uzasno razocaran sto vise ne vidim Kasiopeju i sto nisam tvoj veliki vojskovodja koji ce prevesti slonove preko Alpa i poraziti nadmocnog neprijatelja. Sve znam.

Ali...umorna sam, tata.

Jako sam umorna.

I mislim da vise ne mogu da drzim glavu nad vodom. I mislim da bi mozda bilo ok da me pustis. Da me sasvim pustis. Da prekines da pricas bajke. Da prekines da verujes u nemoguce, u zivot, u ljude, u zvezde. Da prekines da verujes u mene. Onakvu kakvu si izmastao… i da me pustis… da spustim glavu, da pognem vrat, da zatvorim oci, da ne vidim Mlecni put i ne pamtim kako su se zvale “cetiri desne ruke Dzingis-kana”…

Molim te. Pusti me da zaspim.

Izadji i ugasni to svetlo koje je predaleko da bi trajalo zauvek.

{ 14:48, 29/1/2011 } { Poslao/la elfish }

Ne vredi.
Sve i da te pusti.
Sad ti je sve to već u kodu, i zvezde i ronjenje na dah.
Sad je do tebe.
A ti sebe nećeš pustiti dok ne isteraš do apsurda.
Jbg, znam.