Lilith

Bezbedna

{ 09:19, 18/6/2010 } { 6 Komentara } { Link }

Hoces da mi citas Bajrona do zore.

Da me izazivas.

Da mi recitujes, cutis, pricas bajke.

Hoces da me drzis za ruku.

Kazes – to mi je dovoljno.

Hvatas mi prste preko stola. Teras me da od tebe pobegnem u casu vina. Trecu po redu.

Pricas.

Ne cujes.

Jedan si od mnogih. Koji, obuzeti sopstvenom pricu, nisu zastali da cuju. Samouvereni. Arogantni. Neizmerno inspirativni i zanimljivi… u nizu onih koji nisu umeli da me cuju.

Na misiji ste, izgleda.

“Promenicu ti zivot”

Delite mi netrazene savete. Jasete ka zalasku sunca ne osvrcuci se… pa ne stignete da primetite da ne pratim. Da sam ostala iza.

Hoces da ti aplaudiram iako tvrdis da to nije tvoj cilj.

Hoces da od mene napravis grupi-devojku tvom egu, tvojoj karijeri, tvom uspehu.

Sluzis se poezijom za najprozaicniju stvar na svetu.

I ja te slusam. Jer ne mogu da pobegnem. Posao ne dozvoljava. Prerasla sam trenutke ludog ponosa koji me je ostavljao gladnu i na ulici. Sada mogu bar toliko – da te slusam. I da me ne cujes. Jer te ne zanima. Jer si uveren da si premija i da cu ti kad-tad dozvoliti da mi “promenis zivot”.

A ja sedim i osmehujem se… tebi i sebi. U sebi. Jer znam da cu za sat, dva, tri, cetiri i ko zna koliko casa vina… spustiti umorno dupe na sediste tramvaja. Da ce me docekati plavooki macak i njegov jos plavookiji (jbt, jel’ moze tako da se kaze uopste) vlasnik decackog osmeha – i da ce mi biti toplo i da cu biti bezbedna. Od tebe i tebi slicnih.

Jer… neces da me cujes. Ne umes i ne mozes… kada ti izmedju redova kazem da sam sve to jednom (barem) vec cula i da vise nisam klinka. Kada saopstim da je jedina karijera, jedini uspeh i jedini aplauz koji me zanima – onaj koji pripada meni. Samo meni. Samoosvojenoj i stabilnoj. Bezbednoj na ove dve noge.

Zoves me “draga” i zloupotrebljavas sopstveni um u poteri koja mu ne prilici.

Jer… ono sto ja jesam, sto mogu i ne mogu, sto hocu i necu… kvalitet svakog mog dana… i svake noci… nikada, ama bas nikada nece zavisiti od necijeg orgazma… i nista sto kazes, ucinis, prikazes… to nece promeniti.

Nista, bas nista

{ 01:40, 6/6/2010 } { 3 Komentara } { Link }

Znas one magicne trenutke kad ti je na usnama legendarno:”Ja tu nista ne bih menj’o”, al’ se ugrizes za usnu do krvi i ocutis. Izmedju ostalog i jer bi te sagovornik pogledao belo dobacivsi u tvom maternjem jeziku do dve tri kljucne reci, ne nuzno saopstive javnosti?

Znas kad sedite u kasno toplo i vedro vece na terasi. I onda on dobije inspiraciju da tu, na terasi pravi rostilj, a tebi nije tesko da to dopunis salatom i vinom. I kada ti nije tesko da postavis ceo jebeni sto na metar sirine doticne terase dok on zajapuren hukce pored raspaljenog rostilja? Pa pravite dozivljaj ni iz cega. I onda se dugo smejete preko zalogaja dok vas celokupni komsiluk posmatra odozgo i odozdo, propinje se na prste, utisava muziku, izviruje sa prozora – a tebe bas boli uvo. Jer… nista ti tu ne bi menjala. Ni sveze opranog macka koji se rascvetao na popodnevnom suncu pa zamahuje dlakom kao sredovecni svaler trudeci se da vam virne u tanjire. Ni neudobnu stolicu. Ni rasparene case. Ni to sto je posle treceg gutljaja prestao da se trudi i navrnuo pivo iz limenke. Ni… ma bas nista. Pod milim Bogom.

Znas kako mirise topla noc pored mora i kako plave oci dodju crne kad se zagledaju u jednu tacku? I kako lezi njegova glava na izrezu tvoje haljine dok mu masiras slepoocnice sve plaseci se da se trbati komsija od prekoputa presamicen preko ograde da bolje vidi ne strmekne direktno u vestacku fontanu na spratu ispod?

Znas kako zvuci gitara u njegovim rukama kada ti umesto ponocnog slatkisa zasvira Lightfoot-a i proprati to dubokim glasom?

Znas kako je udobno sklupcati se pod sirokom platnenom haljinom i prekriti stidljivo stopala materijalom, izlivajuci na sirotog macka sve sto ne smes da izgovoris?

Znas koliko to ume da podseti na neke druge ponocne vecere?

I koliko onda ucutis? U sebi. Sasvim. Toliko da primeti. Da zamukne komsiluk od njegovog glasa i tvoje tisine.

I kako jos ceo sat sedis iako je vec pocela da dobacuje svezina i do tvog, mackom ugrejanog dekoltea ka kom mu sklizne pogled kad misli da ne primecujes? I kako otkrivas da je uzasno lako pricati… iako je jos uvek lakse slusati… i kako taj njegov narod nije bas tako strasan i crn i naopak i zloban… kako su te ucili da mislis. I kako ocigledno imas sklonost ka svemu sto ne bi smela. I kako…

Ne znas. Ne znam ni ja. Trudim se da zaboravim. Vec devet minuta. Od kako su se zatvorila vrata. Moja. Iako bas nista, ama bas bas nista ja tu ne bih menjala…

Vikend... ili kako se plasiti brojevima

{ 01:32, 29/5/2010 } { 0 Komentara } { Link }

Ne volim vikende. Jer onda ne mogu da pobegnem u kancelariju i zaronim u ekran na 10-12 sati. I nemam izgovor da pobegnem u sobu.

Jos ih ne volim zato sto traju dugo. Dva puta po dvadesetcetiri sata. Previse. 48 sati previse.

Ne volim subote uvece jer mi onda vrata deluju kao od papira. I tvoja i moja. Zatvorena. Cvrsto.

Ne volim kada kuvas jutarnju kafu a ja znam da ne mogu da je srucim u jednom gutljaju i strcim na stepenice na utesno kisnu ulicu u tramvaj 17 koji ce me odvesti 5 stanica daleko od broja 40 i kusur.

Ne volim petke uvece i zato dovlacim sa sobom ljude koje i ne zelim da upoznam previse dobro. Lakse je biti sa njima. Nego sa tobom. Nego sedeti pored tebe i gledati te iz profila kada se nasmejes i kada ti se ocrta laki splet bora smejalica oko ociju. Nego pogledati u njih. Pogotovo dok se smejes. Ne volim kada se smejes jer se onda smejem i ja a najcesce ne znam cemu. I onda ne volim ni sebe. Ni tebe. Ni kuhinju. Ni kafu. A najmanje vikende.

Ne volim sto te svi vole. Obesmisljava moje napore da budem drugacija od njih.

Nikako ne volim vikende. Suvise su… kucni. Prodavnicasti… sa tobom… po kisi… i kolicima u koja stavljamo stvari bez reda i logike, koje ces ti da nosis a ja da raspakujem bez reci i bez posebnog aranzmana. Kucni su i ljubicasti… ti vikendi… a toliko ih je jos pred nama da mi ni jedna Australija nije dovoljno daleko… toliko mnogo i toliko malo.

Previse za mir… premalo za ostanak.

Jer… ti znas… ja moram da odem. Jednom. Uskoro.