Lilith

Ona

Znas kako ponekad mrzim sebe.

Svaki deo.

Od izgrizenih noktiju i nadrazenih zanoktica, preko vec preduge kose koju smotavam ne pazeci na estetiku da mi ne smeta dok zurim u prazno, do stopala kojima premeravam sobicak u kome provodim zivot.

Jer ovo vise nije period… ovo je ceo jedan zivot proveden iza zatvorenih vrata. U svakom smislu.

Znas… ponekad mrzim i ovu sobu. Kada je neuredna a ja ne mogu da skupim snage i dovedem je u pristojno stanje… ili kada to cinim tek da bih radila nesto. Da bih odlozila ono sto zaista mora biti uradjeno.

No, soba mi nije kriva. Ni ponedeljci. Ni nedelje poput ove. Ni cinjenica da mi kalendar tek povremeno posluzi… najcesce kao jos jedan bic za svest.

Ukopam se u tisinu. Apsolutnu. Zatvorim sve prozore u svet. Odjavim skype, mailove, ugasim telefon i pretvaram se da nisam. Da nikada nisam. Ne samo sada. Ne slusam muziku. Bude mi banalna u poredjenju sa tisinom koja jeste Ja mnogo vise no sto sama to uspevam biti. Smrdim sama sebi na naftalin i na promasenost. I cutim. Cutim u sebi. Ne dozvoljavam reci. Ni pojmove.

Ponekad citam. Ne ono sto moram nego nesto sto ce mi podariti beg iz stvarnosti. Sto ce je nacini drugacijom za par sati koliko mi treba da prodjem od korice do korice… ponekad je dar brzog citanja velika mana… ali neispravljiva… Onda se pretvaram da nisam Ja vec neki prazan par ociju, masina mozda, koja zivi taj tudji zivot o kome citam. I, smesno, znam, svi oni uvek deluju toliko bolje… ma kakvi da su… jer deluju, cak i citani, zivim. Oslobodjena sam zavisti i to je dobro. Jer zaista vise ne zudim. A zudnja je preduslov za zavist ili vice versa… tako nekako. I nemam zelja. Sem ponekad kada sam posebno slaba pa dopustim onoj morbidnoj licnosti kojoj ne dajem ime od kako je izronila iz neispitanih okeana (fraza je ali… koliko samo precizna) podsvesti. Ona onda odluta na par minuta u mastanje o nekim bezbolnim krajevima… ali nikada duze od par minuta. Jer se setim da postoje Oni, ciji je svet jos uvek realan i tamo negde i kojima Ja nisam toliko nebitna koliko sam vremenom postala Sebi. I njoj. Ucutkam je i gurnem joj glavu pod vodu. Pustim je da se otima i bori za vazduh i vidljivost… pa sa olaksanjem olabavim stisak kad osetim da opet tone… do sledeceg puta. Jer je neunistiva.

Mislim da ne mozes da zamislis koliko mrzim sebe. Nadam se da ne mozes. I koliko sam oprostila svima sem Njoj. Sebi. I koliko mi je to skroz ok. Ravnodusno ok jer mi i nije toliko bitno sta ce Joj se jos desiti… ili nece… oksimoron – ravnodusno neoprastanje. Ali istina. Znas da je istina jer sam isuvise ravnodusna da bih te lagala. Da bih se trudila da lazem ma koga. Za bilo cije dobro. Pogotovo za Njeno.

Ne mogu da radim. Sedim i zurim i prazno je. I ne mogu da napisem ono sto moram, zbog cega sam ovde i zbog cega se desilo Nista. Onda skuvam jos jednu kafu. Pomolim se da budem sama jos 15 minuta pa zapalim cigaretu na prozoru. Pet minuta mi treba da je dovedem do filtera i dodatnih deset da miris nestane vecim delom iz sobe. Zato je u njoj uvek hladno. Jer ne zatvaram prozor. Jer me mrzi da se konfrontiram.

I dalje ne mogu. A “ne mogu” je ono sto mrzim najvise… i sto nikada necu moci da oprostim… Njoj… zapravo, sebi… jer je iluzorno pisati velikim slovom… i jer je ovaj dan samo jedan u nizu istih…

{ 17:24, 24/1/2010 } { Poslao/la Anoniman }

Ne. Ovo jeste samo period koji će proći, a traje dugo pa izgleda kao večnost. A nije tako, veruj mi. Znam kako izgleda kad mžrnja prema sebi dostigne vrhunac i kako s tog vrhunca svi drugi izgledaju bolje ( ne u smislu zavisti, nego tog momenta sve to izgleda tako objektivno )...
Proći će. Videćeš da hoće. Obećavam, a ja svoja obećanja ispunjavam