Lilith

Samar

Zvao se Zeljko. Paradoksalno. Imao je zecju usnu i jedan dzemper, pocepan na desnom rukavu. Na pruge. Horizontalne. U duginim bojama. Imao je vecno prljava i krvava kolena i kosu tamno zute boje. Nepoverljiva dva oka. I osam godina kada je krenuo u skolu. Bio je sin lokalnog pijanca i propalice za kog se suskalo da je nasilan i da pravi vise dece no sto moze da izdrzava. Zeljko je bio negde u sredini. Ni najstariji ni najmladji. Neprimetan za oca. Majku mu nikada nismo videli. Uciteljica ga nije volela, kao ni tetkice u serpa-plavim uniformama koje su se zgledale kad bi se kao prebijeno pseto dovukao u skolu... i saputale za njim nedovoljno tiho da ih ne cuje. Bio je najgori djak u razredu i cesto je dolazio bez ijedne knjige i sveske. Sa rukama u dzepovima. Iz inata. Nije se druzio. Nije pricao. Ponekad je na klupi, poslednjoj dakako, crtao zvezde i neke apstraktne oblike koje bi ga onda uciteljica terala da brise rukavom ionako musavog dzempera jer nije imao pernicu, ni gumicu u njoj.

To su bile devedesete. Nosila sam siske po maminom izboru, bele cipkaste dokolenice i kockastu tvrdu torbu u tim istim duginim bojama. To nam je jedino, valjda, bilo zajednicko. Jer… ja sam bila mezimce. Profesorsko unuce i dete nad cijim je pismenim radovima uciteljica grcala u suzama i tapsala me po glavi za svaku ukrivo nacrtanu kucicu na listu bloka br. 5 koji sam nosila u plasticnoj kesi sa strumfovima.

Djordje i Vlada su bili najpopularniji decaci u razredu. Djole je, pamtim, imao nemirne lokne, domali prst desne ruke samo do pola (nezgoda sa biciklom) i prcast nos. Vladimir je bio… neopisiv. Svi smo znali, od prvog dana skole, da ce biti lep. Ne obicno lep. Onako uobicajeno. Nikako. Vladimir je i tako mali imao specificnu musku tezinu u koraku i ponosno je izbacivao isklesani profil udesno. Obojica sinovi lokalnih “biznismena”. Ocevi su im drzali kafane i butike po kraju i pricalo se da planiraju zajednicki “projekat” na mestu starog supermarketa. Devedesete.

Ta jesen je mirisala na beton. I na alkohol. Jesen kada su skupljali ljude kao pse lutalice. Da ih vode. Kada su se vesti napunile zelenim uniformama. I kada se Dnevnik 2 produzavao u Dnevnik 3 sa pauzom za reklame. Zvakali smo “Shock” zvake od koje su nam se jezile dlacice na rukama. One u zelenom, fluorescentnom, pakovanju su bile samo za najhrabrije. Drzala sam se crvenih dok sam zavidno zurila u Vladu i Djoleta koji su mogli da sazvacu i tri zelene odjednom. Ta jesen je bila cudna. Jako cudna. Najcudnija onog jutra kada me je probudio mamin glas. Visokih tonova. I kada sam osetila ocevo odsustvo. Kada sam pokusala da pojmim zelene i crvene boje u okviru glasnih zvukova sa televizora i u sve to uklopim nekako njegov odlazak. Jer mi je bilo tesko da shvatim da je morao da ode. Jer su se drugi ocevi setali krajem drzeci svoju decu za ruke, sa papirima o “teskoj bolesti”, “post-operativnim komplikacijama” i sl. u dzepu.

Sve smo znali. Mi deca. Ciji je tata otisao i ciji nije i zasto. Nije pomagalo sakrivanje. Sem nekim ocevima. Moj se nije krio. Godinama kasnije je pokusavao da mi objasni zasto nije. Kada je drugi put odlazio, bila sam mnogo starija. Zapalila sam cigaretu na terasi, te 99te, i gledala ga sa terase dok nije zamakao za obliznju zgradu. I htela sam da viknem da me povede sa sobom. Da skocim i poletim za njim. Da ga opsujem sto ne moze da se sakrije. Bas kao i tada. Kada sam imala jednocifren broj godina.

To je bio prvi period tisine. Apsolutne tisine. Nisam govorila. I nisam slusala. Sem krisom, mamu i baku kako nocu placu i telefoniraju. Stajala sam iza vrata svake veceri, drhtureci u pidzami i slusala kako spikeri govore neke nerazumljive reci koje mi nisu znacile bas nista i nikada mi nije bilo jasno zasto se svake noci prikradam i stojim iza tih vrata… ali sam to tvrdoglavo radila jer sam se decje nadala da ce mi postati jasno. Nije, naravno. Tada sam postala Zeljkov drug. On nije hteo da prica. I nije pitao nista. Tolerisao je moje prisustvo i prisiljavao sebe na sporiji korak dok se vracamo iz skole. Navikla sam na njegov dzemper i na krastava kolena i na zecju usnu i najezenu kosu izgrizenu makazama prilikom sisanja u kucnim uslovima. Ni njegov tata nije bio tu i bilo je lakse pretvarati se da je to u redu u tisini sa njim.

Tog petka su se potukli. Zeljko, Vlada i Djole. Pale su teske, decje reci. I jos teze pesnice. Zeljko je bio manjina. I bio je “beskucnik”, “propalica” i “djubre”. Secam se da je dovratak mirisao na kredu i da je prva klupa u srednjem redu bila odgurnuta silinom tuce. Ne, nisu se tukli, tukli su ga. Na zemlji. Dok je u fetalnom polozaju pokusavao da zastiti glavu i dok mu je desno koleno ponovo krvarilo. Zelela sam da prekinem. Da viknem. Pozovem u pomoc.  Jos vise sam zelela da udarim nekog. Da se potucem sa obojicom. Ne toliko ni zbog samog Zeljka na podu, koliko zbog unutrasnjeg gneva koji me je paralisao na tom dovratku. I zbog kog sam stajala drhteci kao statua umesto da ucinim nesto. Kad su se zadovoljili batinanjem, pljunuli su na njega, jedan pa drugi i smejuci se izasli iz ucionice. Ostatak razreda ih je pratio. Neki sa osmehom, neki zbunjeni, neki uplaseni. Odgurivali su me ramenom izlazeci. 

Prenuo me je jecaj. Prvi koji sam ikada cula.

Prisla sam. Cucnula. Pruzila maramice. Pokusala da pruzim ruku. Pogledao me je kao sutnuto pseto. Skocio kao da ga nista ne boli i udario mi samar. Celim dlanom. Zvucan. Tezak. Nisam mogla da trepnem. Ni da placem. Ni kasnije. Kada je uciteljica dosla i pocela cas. Ni kada sam stigla kuci. I sedela na stepenicama. Slusajuci sestrin plac iz kreveca. Sest meseci. Ne secam se niceg sem toga. Tih sest – osam – deset meseci. Sem tog dana. I samara. I sedenja na stepenicama. Nepomicnog. Nemog sedenja. Kada je mama placuci kroz smeh sletela kraj mene i bacila se u zagrljaj visokom coveku koji je sporim korakom ulazio u dvoriste. Kada su baba i deda sa sestrom u narucju sisli da zagrle sina. Kada me je pogledao. Kada ga nisam prepoznala.

{ 08:44, 11/2/2010 } { Poslao/la Trešnja }

Ušao mi je dim u oko. Ne. U oba oka i sad mi suze oči.

{ 11:51, 11/2/2010 } { Poslao/la Lilith }

Da sam tu, sad bih ti dodala maramicu i otela cigaretu...

Cudno je to, znas, kako te neke stvari, neki trenuci, naoko sitni... odrede za ceo zivot. I kako prekasno postanes svestan koliko su te odredili.

{ 13:05, 11/2/2010 } { Poslao/la klavidija }

Gorak neki osecaj ostavlja tvoja prica... nisam odavno procitala nista zivotnije, ako je to rec...

{ 13:38, 11/2/2010 } { Poslao/la Lilith }

Klavidija, i gorke price su deo nase stvarnosti koja nas oblikuje u ono sto jesmo. Hvala na lepim recima i poseti.

{ 10:29, 15/2/2010 } { Poslao/la elfish }

Željko je tužni stereotip.
Žrtva koja postaje dželat.