Lilith

Bedz

On je moj najbolji drug.

Postao je to one noci kada sam mu cvileci zavukla mokri nos u rukav i sakrila oci od mraka. Smotano mi je prekrio kosu drugom rukom i izgovarao neke reci kojih se ne secam bas najbolje… ali, najbitnije, nije dozvolio da bude tisina.

On je moj najbolji drug.

Tu titulu sam vrlo olako kacila u proslosti nekim hordatima koji su je nosili kao pomodni bedz koji bi skidali sa promenom raspolozenja i imidza. Dok se nije pojavio on… i u pauzi izmedju dva orgazma mi pokazao da postoje ljudi koji bedzeve nose na goloj kozi. Njegova je bila meka. I uvek je mirisala. Na Niveu i na njega (sem u onoj odvratnoj, srecom kratkoj fazi, kad mu je neko na poklon doneo Maliziu a njemu bilo zao da se baci). Umeo je da me izgrebe nebrijanom bradom koja je kao i kod svakog tamnokosog muskarca prkosila svim Gilletovim proizvodima za omeksavanje. I umeo je da me dovede do kljucanja totalno netakticnim izborom reci i postupaka… kao onda kada sam mu, u stanju tinejdzerskog bunta, dosla sa koferom na vrata uverena da sam za sva vremena zavrsila sa predackim parom i da cu otici u Australiju da konobarisem i ronim sa ajkulama. Skuvao mi je kafu u dva ujutru, seo prekoputa, sacekao da se istresem, rekao mi da ne serem i vratio me kuci. Po kratkom postupku. Mrzela sam ga tada. Do jutra. Tada je sve delovalo nekako svetlije a Australija postala uzasno daleka… i shvatila sam da sam previse trapava za konobaricu i da me ne bi pustili tek tako da ronim sa velikim belim ajkulama. Pa sam mu oprostila. I vratila se u njegov zagrljaj i njegov krevet.

On je moj najbolji drug.

Znao je bezbrojne price o Onom Jednom i pustao me da cutim. Nijednom mu nije razbio nos mada pouzdano znam da su par puta bili nadomak cilja, sve pod uticajem alkoholnih jedinica i neoprezno spomenutih imena. No trudio se da bude tolerantan. I onda kada sam mu objasnjavala bonton. I onda kada sam nabirala nos kada bi uradio nesto banalno i u neskladu sa onim kako sam tada zamisljala lepe manire. I onda kada sam se naglas divila nekim drugim ljudima. I onda kada sam htela da odem. I kada sam se vracala. Posebno kada sam se vracala.

Jednom me je nazvao. Tada je ziveo u stanu neke babe na drugom kraju grada. I soba mu je mirisala na naftalin i sveze opranu posteljinu. Tog dana smo sahranili zajednickog druga. Pokusao je da kuva. Pokusao je da se smeje. Pokusao je da prica. Ali je samo zeleo da bude zagrljen i da ne bude sam. Tu noc smo se ljubili tiho, pod pokrivacem koji je bio bledo zut i preuzak za dvoje. I njegovi su mi prsti ostavili masnice na misicama kojih se sutradan nismo secali ni on ni ja dok me je pratio na stanicu i vrteo ruke po dzepovima. Nikada mu nisam rekla da sam ga te noci volela vise nego ijedne prethodne nego i jedne koja je dosla potom.

On je moj najbolji drug. Covek koji me zna kao prevrnutu carapu. Koji me pamti rascupanu, u beloj rolci sa medom kako u turskom sedu ispijam kafu u njegovom sobicku u Studenjaku. Koji me je i takvu ljubio. Koji zna zasto je bolje ovako.

Nocas mi nedostaje. Jbg, i ja sam samo ljudsko bice… i ponekad me preplave tudje prljavstine toliko da mi se ucini da se davim… pa mi zatreba njegov zagrljaj. I miris Nivee. I poljubac u celo. I da mi kaze da sam budala. I da sam luda. I da sam kreten… al’ da me i dalje voli…

Plavi dzemper je vrlo bedna zamena nocas… ali velike devojcice znaju da prihvate realnost. I da svog najboljeg druga ostave da zivi… tako nesavrsenog i najboljeg… kakav jeste.

{ 12:27, 17/1/2010 } { Poslao/la Tresnja }

Neke priče su nesavršene i nezavršene. Kao takve i ostanu... a lepe su, koliko i bolne. Možda jednog dana... Ma ko će ga znati.