Lilith

Dijalozi u mraku

A: … mislio sam da bih mogao da dodjem gore do tebe, pa da, ako bude lepo vreme, odemo u neki park na sladoled i ozbiljno porazgovaramo…

X: ... da li sam ja u pitanju ili ti patis od hronicne nedoslednosti: prvo, otkud lepo vreme kod nas – mislim, desi se (sto bi ti trebalo bolje da znas od mene, al’ da ne sitnicarimo, neki od nas se rode kao idio... pardon, optimisti), al’ se ja na to ne bih oslanjala, drugo – idemo u park da lizemo sladoled (!?!?!?!?)... hocemo li i za Lucice da se dLzimo i da pevamo pesme Cuncu??? I jos pride da vodimo ozbiljan razgovor? U parku? Lizuci sladoled? Yeah, right.

A:... nije lepo biti zloban...

X:… nije, evo stidim se… vrtim kikice i popravljam belu dokolenicu… a lilihip cu da odlozim jer ako nastavis da me nerviras moze da posluzi i u druge svrhe od lizanja…

A: Dakle?

X:...

A:...da dodjem?

X:...

B: ... i tako sam shvatio koliko je moj zivot prazan i koliko sve to nista ne znaci... nije da patim od zavidljivosti ali ne mogu da se ne zapitam...blablablablablabla...

X:...

B: Zar ne?

X: A? Sta? Da, da, da...

B: I onda sam odlucio da...blablablablablabla...

X:...

B:Pored toga mi se cini i da...blablablablabla...

X: Izvini ako prekidam, ali bi bas bilo lepo da umuknes na sekund i primetis koliko je fantasticna noc u basti ovog zalutalog pab-a... i da se sagnes da pomilujes zeca koji vec pola sata pokusava da privuce paznju grickajuci ti pertlu... i da me zagrlis... mozes i da me poljubis, ako bas moras... ali, pre svega pokusaj da utihnes na sekund i sagledas noc. Ovaj tvoj grad izgleda skoro lepo... na ovoj udaljenosti...i u mraku...

B:...

V:...sacekacu te kad dodjes. I ceo dan ce biti nas. Otici cemo negde gde ima trave... Kalemegdan, recimo... ali ne mora... bilo gde... i sescemo... zagrlicu te... mozemo da pricamo, mozemo da cutimo... sta god...

X:...

V: ...hrcak mali...

X: E!?

V: Da?

X:... ‘ajde ne kenjaj vise... ne mogu.

V: Sta ne mozes?

X: Nista ne mogu. Blokada. A najvise od svega ne mogu da shvatim zasto ne mogu da te volim kada te obozavam.

V: Suptilno, kao i uvek.

X:...

Pesma totalno nije u vezi... kao ni dijalozi... samo mrak jeste.

Ime

Oblikovala sam danas prstima neku pricu koja je moja.

Onoliko koliko neka prica doista moze da pripada pripovedacu.

Onoliko koliko sam jos uvek ona cija je realnost bila... pre no sto je postala prica.

Pod trepavice mi se zavuklo ime.

Ono jedno koje sam prestala da izgovaram.

Ponoc je.

U mom svetu.

Tek je par minuta proteklo od najtamnijeg i najtiseg trena.

Onog u kome se vetar veze u cvor i zanemi. A drvece pokorno obori glave. Staze se izgube na cas. Zivotinje zavuku dublje u rupe.

Nije mi problem da budem nema... tesko je progovoriti opet.

Samo... da pognem glavu jos ne mogu... ne umem... iako sam nestajanje uvezbala odavno.

Kao po kazni u tastaturu mi se uvlaci drugo ime.

Kontrasko ono, sto me poznaje kako disem i kako se zgrcim ocekujuci udarac. Prosto ono. Nasko. Sa akcentom. Sto manire broji na prste... a vrline digitronom. Ljudske. Kojima se divim iz dubina svog mehanizovanog sopstva. To mi se ime nametne blentavim porukama... i kaze mi da me cuva. Tamo odnekud. Preko piva. Preko tamburasa. Trazenja posla. Iznajmljene sobe iskicene goblenima babe-vlasnice kojoj su troglave azdaje kucni ljubimci. Ime koje su nosili vladari ali se toga ne seca. Ime kojim vladam. I koje je toplo, moje, blisko i drago. Ali ga ne volim. Samo mi je potrebno... da me obgrli i ususka. Bezbedna da budem. Slobodna od danas, juce i sutra.

Slobodna da se smejem. Da placem. Da opsujem. Da patetisem kad mi nadodje plima. Da nabiram nos i da krivim usnu. Podignem obrvu.

To ime.

Naspram onog.

Koje me proganja. Kad sam sama. I kada nisam.

Kao nocas. Kada nerve koristim kao bic kroz podsvest da ga prognam sto dalje od sebe. 

Da se ne secam.

Ni jedne sekunde.

Ni jednog trena.

Ni mirisa.

Ni koze pod prstima.

Ni ukusa.

Ni smeha.

Ni carsava.

Ni duseka spustenog na pod.

Ni caja od jasmina.

Ni vetra na Salisbury plain dok je nekim cudom uspevalo da nadvisi ceo jebeni Stonehenge i glasnije bude od vetra koji je strikao kao po ucinku da je placen...

Ni sladoleda. Na vrhu brda. U ponoc.

Ni tisine u ocima.

Poslednjih pet minuta.

Fetalnog polozaja koji me je spakovao celu na njegovu natkolenicu.

Mirisa sampona koji sam tada koristila.

Ukusa jagoda u durex play kompletu. Sve moje strasti neugasive. Neprekidne.

Rvanja.

Tupavog Murrey-a i njegove tipicno britanske fasciniranosti njegovim bolesnim humorom.

I kolima.

Onog kedra.

Pred zamkom.

I trapavog valcera.

Pravog.

Kosulja.

Plave kravate...

Tih nekih stvari. Nebitnih.

Pozovem ono drugo ime u misli.

Telefon miruje pod rukom. Ne dodirujem ga. Ne izgovaram. To je samo moje. Ne bih te priznala nikome. Nikada. Nikome. Ni u ludilu.

Pistolj da mi uz slepoocnicu stavis rekla bih:”Pucaj”, nasmejano.

„Jebi se!”

„Mrzim te!”

„Spasi me!” (ne lupaj... vitezovi ne postoje. nema spasavanja. nema ko da te spasi. masi rucicama. plivaj ili se udavi. dosta je. prekini. niko te nece spasiti i prestani da matras gluposti kada dobro znas da se tog hleba neces najesti i da tripujes najgore... limunadicasto... a to ti ne dozvoljavam. dosta je.)

“Zavezi!”

Dosta je bilo.

Uz ljigavstinu od posta kakva je ova... ide i ljigava muzika poput...

Podici glas

Na tri

Spopa’nule me teske muke.

One najteze.

Zgotovivsi ruckicE za 3+4+moja malenkost, resih se pocastiti preko mere i zdravog mi razuma. Sve na prstima, da me klinci ne uhvate da im potkradam zalihe, prisuljam se kredencu i izvadim, onako odokativno 4-5 gumenih bombona. Momentalno me vrate u detinjstvo kad su mi bile strogo zabranjene, a meni k’o za inat, se samo one jele. Mede, flasice koka-kole... vidim sad prave i neke perverzije tipa: jaje na oko, neka visebojna srculenca, prstenje i sl... klinci ih obozavaju, al’ meni kolena klecnu samo na mede, zeke i flasice (molim, ne ucitavati paralelni smisao jer je isti, namerno, izostavljen).

Zguram ja to odjedared u usta i sve zvacuci za medalju nastavim sa kulinarenjem. Kad ‘oces, vraga. Cangrcnu nesto u ustima. Mulj’ levo, mulj’ desno – kamicak neki, reklo bi se. Nadasve mi prakticna priroda odma’ krene sa preracunavanjem odstete koju bih eventualno mogla da napabircim od proizvodjaca (za pretprljeni strah i dusevni bol, dakako)... levim okom sacujem dal’ mi je blizu telefon da prizovem punoletnog svedoka i potrazim nekog krvolocnog advokata koji bi se prihvatio svetlog cilja zastite mojih prava u ovoj surovoj kapitalistickoj zemlji u zamenu za skromnih 5%...ajd’ nek’ bude 10%, nije beg cicija. U zlo doba, napipam rupu. Jezikom. Dole. Levo. Na devet sati.

Plomba!

Moja rodjena, najrodjenija, pre godinu dana ugradjena i naplacena, plomba.

Racunski se, momentalno, prebacim u narednu kolonu – izdaci... i posle pola sata telefonanisanja uzduz i popreko shvatim da ce opsednutost gumenim bombonama da me izadje k’o Svetog Petra kajgana. Minimum 50 funti. A moz’ da bude i vise. Dodjite da vidimo. Gledanje se posebno naplacuje. I zakazivanje. I otkazivanje. I dobardan. Dovidjenja je gratis.

Majke mi mile, vise bi mi se isplatilo da platim povratnu do Beograda i full treatment kod moje mi mile, em drage Teta Zubarke... samo kad bi me pustili ranije zbog dobrog vladanja... ovako – ima da pljunem kes i da pevam... il’ samo da pevam al’ krezuba. Sta da radim? Bezocno da slazem, sta drugo. Kad vec moram da platim zub – ne moram i dodatni nakit... okrenem broj, namestim glas na najsladje, nabacim akcenat tezi i od bliskoistocnih useljenika i ubedim tetu na recepciji da sam na proputovanju i da nemam nameru kod njih da se lecim na duze staze te da mi treba samo to i nista vise. Cifra momentalno splasne, razocarana... al’ prihvatljivija za moj bedni budget.

U cast isplativosti lazi – odmetnem se isto vece da oduzim dug drustvu i pojedincima u grad. Na Tottenham Court Road stanici tusta i tma naroda. Dvadesetak cura sa plavim bob-perikama, svih boja, visina i ostalih gabarita cijucuci pretrcava ulicu kod Dominiona... neki hen-night... al’ uvredljiv po moju boju kose. Brazilka obavestava da kasni – na zalost, Francuz je vec tu. Pukom srecom nadjemo trazeni ulicak i zasednemo na casu crnog. On mi hvata ruke preko stola a ja se otimam k’o sveta Bona, bozemeprosti... ne mozem, smara me. Opasno me smara, al’ necu da mu kazem jer ionako uskoro putuje, sto da mu na samom kraju unistavam Ego. Tik pre dolaska Brazilke i njene pratnje – zestoko sValerskim ispadima savatavanja na ulici po svaku cenu – krenem u „nije do tebe...” rutinu... Mali zapeo k’o da mu zivot zavisi od toga dal’ ce da me kresne. A nece. Jer me smara. I jer nisam sibica.

„Why can’t you just let me be... Just try to be a friend… ”, probam izokola.

C. Iliti “Jok”. Jos preciznije “Ne”. Kaze – zaljubio se (meni zeludac momentalno odradi salto – mortale, dupli). Kaze – to je unutrasnja potreba (mo’s misliti).

“Why?”, pametno kazem, tek da nesto kazem, a ostala sam bez teksta i podteksta i bez oruzja da se otresem preentuzijasticnog mladunca.

„How can I not fall in love with you when you are so adorably fucked up…”

Tajac. Tisina. Silence. Muk. Mnogo je tiho.

„Tres charmante...”

Ujutro podnosim izvestaj o kretanju, bez detalja, zelenookoj vestici koja je pre skoro 30 godina uspela da smota The Neuhvatljivog, danas poznatijeg u uzem i sirem krugu poznanika i prijatelja kao moj mi Pater Familias. Doduse, ona tvrdi da je on njoj postavljao zasede na fakultetu... i da je pala na najubitacniji prvi sastanak na svetu: „’oces li ti da se udas za mene?”

„Sto?”, pametno replicirala Zelenooka (sad vidim na koga sam).

„Prorekao mi otac da cu da zenim rospiju, pa da se obezbedim na vreme...”

Kako bilo da bilo, tek uz tu vanvremensku izjavu, cvrsto stoje cigareta koju je neko nekome trazio dok je puna paklica virila iz dzepa, neke neplanirane pauze na faksu, neka Adidas majica (ovo mi nikada nije bilo jasno, al’ kad pitam Zelenooka se samo zagonetno nasmeje, pocrveni joj vrh nosa i odmah stavlja za kafu) i karirani dzemper... jbg... trideset godina je to.

„Sve je to super...”, kaze Vestica:”Ali znas sta je ovaj tvoj otac uradio?!?!?”

(prim. aut. Cim se Doticni iz krsnog imena ili bracne mu funkcije prebaci u sledecu socijalnu ulogu – Tvoj Otac, odma’ znam da ne valja i da joj iz nozdrva modar plamen bije).

Posle polusatne tirade o teskom vremenu, njegovim godinama, manijakalnoj opsednutosti sportom (sto Vestica kao krajnje nesportski, bolje receno antisportski tip nikada nije uspela da pojmi vec prihvatala kao gresku u proizvodnji) i holesterolu koji je poznati „tihi ubica” kur*evitih pedesetogodisnjaka... smorim se i ja.

„Daj ga ‘vamo”

„XY (po prezimenu), ‘cerka te trazi!”

„Koja ‘cerka?” (cuj koja)

„Tvoja ‘cerka!!!”, ovo izreceno onim tonom da zna da ne moze izbeci ribanje.

„Hanibale!?”

„Ja sam, cale... sta si opet napravio?”

„Nista ja. Mame mi moje a babe ti tvoje Milijane.”

„Nemoj babu u ovo da mesas. Kaze mi mama da si opet skakao i jurcao po zezi i da ti je opet bilo zlo posle.” (nije pitanje al’ ostavlja prostora)

„Malo...”

„Sta malo?”

„Malo sam jurcao...i skakao... i igrao basket sa komsijom Arsom, znas onaj sa...”

“Znam, nemoj da mi vrdas...”, tu se moja malenkost prebaci u trecu brzinu pa mu u par minuta sazmem one klasicne momente tipa:”Jel’ znas ti koliko imas godina?”, „Jel’ ‘oces srce tako ludog da te zdrma?”, „Kako mozes da budes tako neodgovoran?”...

S druge strane tisina.

“Alo?”

“E, jel’ znas da je Nadal puk’o?”

Cula sam.

Sunce

Neverovatno, ali istinito… Sunce nas je pocastvovalo prisustvom. Gostuje vec drugi dan u ovim krajevima i tek se danas usudjujem da koraknem glasnije da ga ne uplasim.

Kratki rukavi!

Suknja.

Neki zestoki ritmovi mi u glavi.

Izadjem napolje da obidjem redovni djir oko kraja...

Slusalice u usima.

Najglasnije.

Ne cujem komsiluk.

Ne vidim.

Polusklopljenih ociju.

Cini mi se da mogu sve. Danas.

Jedan mi javlja da bi dosao. Drugi je vec tu. Treci se pakuje da ode. Zauvek. Sretan mu put.

Meni se ne gleda niko.

Ali mi se osecaju snazne ruke na struku.

I suvi prsti na obrazu.

Jos mi se po glavi mota neko mrsenje kose. Moje.

A i usne su mi u cudno pripravnom stanju.

Istina je da sunce izvlaci ono najgore iz mene. I mesec. Svaka svetlost. Najbolja sam u mraku. Za samu sebe.

Odmeravam neke nekretnine po Cornwall-u i u Highlands –u, skotskom dakako... mali bolesni ritual samostimulacije... zamisljam kako cu jednog dana zaraditi dovoljno da sebi priustim neki kameni cottage na obali. Uredjujem biblioteku. Tu provodim najvise vremena. I to me cuva da ne odlepim skroz.

U sliku ubacim dobermana. Lepog, crnog, elegantnog i opasnog. Samo dobermana. Zovem ga Deus. Umiljat je dozirano.

Oni dan provode radno. Spremaju proslavu crvenog slova u porodicnoj istoriji... a ja sam ovde... i pored njihovog truda da me drze u toku svih priprema – ne uspeva. I dalje se osecam kao izolovani element. Ne ucestvujem ma koliko zelim. Novcem se ne moze nadomestiti prisustvo. I zamisljam da sam u radnoj odeci, da vadim knjigu po knjigu sa polica, brisem magicnom krpom, prskam zastitnim sredstvom, vracam... preslazem... onda onako umorna i oznojena jer je napolju, dakako, vruce... sedam da popijem kafu sa njima u pauzi. On je na svom plavom prestolu. Ona standardno u sredini kauca. Mala se mota tu negde... ja zauzimam vice-tron i palim cigaretu. Nesto se prica, ali ne znam sta. Mirna sam. Sa njima. Ne ovde.

Jos uvek se oporavljam od soka razbijenih predrasuda. Bas je bilo lako verovati da je nemoguce odrzati intelekt ispod tolike naslage fizicke spreme. I bas mi je odgovaralo da ga tretiram kao lutku kojom se moze zabaviti u pauzama a koja me nece terati da ukljucujem mozak. Bas ni najmanje. Taman onako. Ni previse mlad da zamara prevelikim entuzijazmom, ni previse mator da smara frustracijama i ogorcenjima. Ni previse glup da iritira, ni preterano pametan da predstavlja opasnost. Jbg, kad sam se zeznula u proceni kao da mi je 17 a ne 27. Ucitala mu sve ono sto mrzim kad drugi ucitavaju i jos se ponosila time.

A on me sacekao iza coska. I naterao me da napregnem i upotrebim ovo par vijuga koje me razlikuju od kokoske. Sama sam kriva za prijatno iznenadjenje i kauzalnu paniku koja je nastupila u mojim redovima.

Sunce je.

I meni se ne uci nista. Nista mi se ne cita. Ne pise.

Ne istrazuje mi se nista... sem mozda... njegove desne nadlaktice i mocnog torzoa ispod lagane polo majice...

Titanik

Sedim i zurim u izvestaj od pet strana koji bi trebalo da bude popunjen smislenim frazama do kraja ove nedelje, sto znaci da mora biti zavrsen ovog vikenda imajuci u vidu eksponencijalnu progresiju broja obaveza i geometrijsko proporcionalno opadanje vremena za obavljanje istih.

Ne znam sta bih im rekla, a da zvuci smisleno i koliko-toliko pristojno.

Posle tri nedelje pasivnog bojkota spoljasnjeg sveta, sinoc sam naterana da probijem zid tisine i socijalizujem se.

„I’ll give you an hour to get that butt of yours out of the bed and get ready... will be there around ten… ”, napisao je neumoljivo ne obracajuci paznju na moje cvilece izgovore o kriticnoj fazi istrazivanja, umoru, neraspolozenju, obavezama koje cvrce k’o na vrelom ulju u mom mozgu i svemu ostalom sto je moglo da se uzme u razmatranje kao iole pristojan izgovor za ostanak pod pokrivacem.

Gundjajuci na ceo svet u roku od sat vremena uspela sam da: operem kosu, osusim istu, nanesem sloj sminke – skinem isti nezadovoljna osvetljenjem i rezultatom, ponovim proces maskiranja, upristojim zguzvane pramenove na glavi, bacim neke prnje na sebe, paralelno odrzavam u zivotu komunikaciju sa familijom... a desnom nogom sam cak uspela i da preslozim plasticne flasice (ne pitati kako) koje mi se gomilaju pod stolom jer me mrzi da sidjem i snesem ih u recycle bin u dvoristu. Sve gundjajuci na njegove manijakalne ispade druzeljubivosti, slobodu koju je uzeo sebi terajuci me da se izvlacim ispod ruzicastog pokrivaca (ni to ne pitati – uzrokuje momentalni pad sistema... i osnovni je uzrok ne popravljanja osvetljenja u sobi) i cinjenicu da ipak ne mogu da dozvolim sebi da iz kuce izadjem u trenerci, odvukla sam se, na sveopste iznenadjenje okupljenih clanova poslodavackog tima koji je zamalo poceo da aplaudira od olaksanja sto u kuci ne drze sociopatu.

Ovaj put nije kasnio. I nije bio pripit kao prosli put kada me je uspesno doveo u tri neprijatne situacije pred bratom u roku od pola sata a koje su rezultirale privremenim prekidom komunikacije... u oba smera.

Pab je bio preglasan a ja malo „nervno osetljiva”. Vino crno. Casa prevelika. Sto preuzak. On preblizu. Pusenje, naravno, zabranjeno a moja paklica u tasni krajnje primamljiva za neograniceno trovanje. Levo oko, ono pod siskama je suzilo nadrazeno sminkom od koje sam se odvikla, neposlusnom kosom i povremenim trljanjem maramicom.

Kao da vodim intervju ispaljivala sam pitanje za pitanjem a on strpljivo odgovarao. I tu negde... bas izmedju uporedne analize Orvelove “1984” i Hakslijevog “Brave New World” i planova da se pogleda “Othelo” postavka u Regents parku… kroz tu casu vina u kojoj je bilo priblizno 1.5 dl vise tecnosti nego sto sam bila u stanju da apsorbujem sinoc… sam osetila strah.

Potisnula sam ga pokusavajuci da recima nadglasam sirene na uzbunu.

Izasla napolje. Zapalila cigaretu ne osvrcuci se na namigivanje bouncer-a koji je izgledao kao Hoganov mladji brat. Uvukla dim panicno i jos panicnije ga ispustila. Okrenula ledja pab-u i njemu koji je strpljivo cekao da se vratim. Gledala u jarko osvetljenu ulicu. Ignorisala cvrkutanja na iskvarenom engleskom grupice pakistanske mladjarije koja je izgledala tragicno underage za ovo mesto. Uzdahnula. Izdahnula. Zagladila kosu. Zabacila ramena. Pokusala da se samoubedim da je sve ok. Vratila se. Sela. Cutala. Gledala. Slusala. Mrzela sebe i sopstvene sposobnosti da potpadnem pod najgore predrasude. Proklinjala Jane Austin. I Darsija. Gledala.

Po prvi put videla ispod gomile bicepsa i sifonjerastog stajlinga ukusno upakovanog u belu kosulju.

Strah je poprimio srazmere i potencijale Titanika kada je spustio dlan na moju ruku i prilicno nezno za sve moje darsijevske predrasude rekao: „Are you tired? Do you want me to take you home?”

Yes, please...

Odmah. Sada. ODMAH!

U utesnom mraku sobe ponovo sam pocela da disem.

Onaj Titanik se skupio negde u nekom naboru podsvesti... i jos uvek me vreba... u tisini...

Izgovor

Kao da nam sutra dolazi u najmanju ruku sanitarna inspekcija a ne predacki par jednog clana predackog para sa kojim obitavam u ovom galimatijasu od igracaka, hrane i knjiga.

Spisak sam zakacila na frizider i sve se kanim da postupim po njemu, ali mi se ne da. Standardno – pisem da bih odlozila... mada cu u roku od petnaest minuta tesko uzdahnuti i uputiti se u pravcu ostave da medju ubitacnim accessoar-om nadjem potrebne hemikalije ne bih li i inace dezinfikovan prostor ucinila apsolutno bactery-unfriendly po kriterijumima boljih operacionih sala.

Zato je u mojoj sobi „kreativni haos”... zapravo, obican haos... kreativnost ostavljam za sutra. Prekosutra, jos bolje... Vikend – najbolje.

Nervozna sam kao tri mala zmaja, za velikog mi nedostaju predispozicije. Sa blizancima sam uvela star-sistem, ko sakupi pet zvezdica do petka – dobija nagradu, ko nema nijednu zvezdicu – ostaje bez slatkisa i nema pravo da bira crtace – gleda sta mu onaj drugi i ja serviramo. Surovost je moje srednje ime.

Sutra se nadam susretu. Nismo se videli godinu i po, mada je taj moj drugar uvek visio u zraku i slao neobjasnjivo tople i prijateljske poruke i mailove. Nicim izazvano. Ne moze se reci da sam ga, dok sam imala prilike, tretirala ista bolje od solidne scenografije. Al’ covek je uveren da se ispod toga krilo prijateljstvo a ne obicna arogantna nemarnost klinke koja je mislila da je uhvatila Boga za... you get the picture. Sad sam zahvalna za malo paznje i lepih reci. Jbg, odraslo se, mora da se sljaka... i ceni poneka lepa rec koja zaluta u inbox medju svim onim preseravanjima koja mi serviraju izvesni pojedinci koji kao da su se pretplatili na sva izdanja „Make your life a misery”, autorska prava zasticena (bez guranja, molim). Dakle, radujem se sutrasnjem susretu kao dete. Zato sto je on deo zivota koji sam vodila pre no sto sam se probudila i naucila da ga cenim. Zato sto je on dasak vazduha koji mirise na proslo vreme u kom sam imala sansu. I u kom sam bila srecna. Zato sto me on podseca na Nasmejanog i posleponocni snooker.

Potencijalna je doputovala i uvela veto na vidjanja sa mnom. Potencijalna je tezak kreten, al’ sam se ja trudila da je pravdam svim silama, sto zbog tragikomicne zenske solidarnosti, sto zbog polu-sebicnog nagona da budem dobra, sto zbog toga sto me najiskrenije bolelo uvo za nju. Pa sam mogla i da je branim. Ali zato je Potencijalna pomislila da se iza mog blakonaklonog stava krije motiv otmice Njenog Muskarca (Yeah, right!)... ili bar jednog od onih na koje ona polaze pravo. Ili misli da polaze pravo. Sto se mene tice, Potencijalna moze i svinjama da polaze (valjda se tako kaze), kod mene je izazvala blagu iritaciju pojacanu krajnje ne-dobrom sazaljivom ironijom. I to me nervira. Jer to znaci da me je cvrknula po glavi. I da sam osetila. A nije mi bilo u planu... barem ne u ovom zivotu. Potencijalna je tipican primerak. Ja mogu samo da se zalim onom gore sto mi je pogresno rasporedio argumente... i sto mi nije dodelio XY umesto XX... bolje bi mi stajalo, i ne bih trpela raznorazne zabrane raznoraznih Potencijalnih. Koje ne pojme „druzenje” a da mu automatski ne dodaju krevetske carsave kao dekoraciju.

Njen Muskarac (barem ovaj jedan kog ja poznajem) je divno ljudsko bice. Al’ je k’o musko cist promasaj – malo slovo, definitivno... barem u mom periodnom sistemu elemenata. Premda, priznajem... u poslednje vreme sam skrta sa velikim slovima. Ako sam ikada i bila darezljiva. Al’ veto mi ide na... odredjenu skupinu nervnih zavrsetaka. Jer su mi njih trojica zabavni. I jer smatram da je mogla barem onu dvojicu da mi ostavi.

No, nebitno. Izvestaj me jos uvek ceka kao i ona dva-tri papira koja vriste za napisanoscu a koje slalomski izbegavam. I Francuz... koji postavlja zasede na svim messengerima, zbog cega se uspesno krijem iza appear offline vec nedeljama, jer detetu nije moguce objasniti pojam greske.

Kad odem po klince u skolu, zabavim se tihim osmatranjem. Vec sam popamtila sve roditelje i njihov podmladak. Uocila grupacije koje se formiraju po regionalnom principu. Moja fancy familija je jedina koja salje zamenu na docek. Sto je ok. Samo smara. Posebno kad vidim sve one brizne roditelje u dvoristu. Ima ih raznih. Najmanje je Engleza. A i to sto ih ima – bolje da ih nije. Tacno ih razaznajem onako uspicene u gomili. Potvrdjujem i opovrgavam sve kvazi i aktuelne socio-psiholoske teorije. Jbg, moram se i ja necim zabaviti dok cekam. Primera radi... ima nekoliko Tatica koji bi se mogli podvesti pod kategoriju „dobar komaT”. Bez greske – svaki od njih ceka svoju Princezu. Svakog dana. Zensku kopiju samog sebe. Ne Princa. Princezu. U rozLa jaknicama, sa pufnastim carapicama, lakovanim cipelicama, bezbroj zvrndoboca u kosama... i nekako je slatko kad vidis te ogromantne primerke raznoraznih rasa i nacija kako cuceci vezuju tracice ili iskrivljeno hodaju da bi Mlada Dama mogla da ih drzi za ruku. Mame su uglavnom zaduzene za sinove. Retko se koji tata zezne da dodje po muzeski primerak svoje genetike. Kao da je nepisano pravilo. Ali h zato mame kokodacuci iscekuju...

Sem mene. Nisam mama. I cekam dva komaTa.

Sutra nam dolaze grandparents-i. Za koje mi je unapred usadjena predrasuda da ce odmah po ulasku u kucu krenuti da vuku prstom po namestaju u potrazi za prasinom, da se penju po stolicama ne bi li proverili da li je dezinfikovan vrh ormara za posudje, da zaviruju iza toalet solje da provere da li je uglancano, pregledati ormane da vide da li je odeca ispeglana na straftu i pedantno popakovana. Usput mi je nagovesteno da se Starija polovina raduje konverzaciji (vedzBa engleski) jer, sasvim slucajno, pati od slicnih interesovanja... za intelektualnu stimulaciju penzionera i zabavu mi nije dodatno placeno... jbg, al’ zato cu sutra barem dva sata da se pretvaram da sam normalna dok sa Drugom budem cevcila kapucino u Starbucks-u. Ima Boga... aha... tako kazu...

Odgovornost

Nemam pojma kako sam uspela da zaglavim sa nedovrsenim izvestajem i referatom za osmi osnovne.

Zapravo, znam... prvi sam odlagala do beskraja nesposobna da nadjem diplomatski izraz za „ekstremno sam nezadovoljna”. Drugi sam prihvatila – sevap je uciniti detetu kad se zaglavi u nepotrebnom radu pred sam kraj osnovne kad treba da se skoncentrise na prijemni i ono cime ce se u zivotu baviti. Mali problem mi, doduse, predstavlja cinjenica da patim od teskog nerviranja kad vidim kakve teme nastavnici daju deci u tom uzrastu i do koje mere ni sami ne znaju sta zele da cuju od njih. Nepreciznost formulacije, nepostojanje bazicnih odrednica... no, necu da se nerviram sto oni ne rade svoj posao kako treba i sto teme za referate dodeljuju po principu „zvucalo mi dobro”.

Slicno sam se osecala i kad me je pola maturanata izvesne gimnazije koje ce se Princeza ovih dana ratosiljati molilo za ispomoc u trazenju literature za maturske radove. Hvala Bogu (i Athens-u) te sam mogla da pomognem, jer u suprotnom... nije mi bas najjasnije kako je gomila profesora najrazlicitijih predmeta zamislila da deca to izvedu (cast izuzecima koji su se potrudili pa preporucili literaturu mladju od sezdesetih proslog veka i koja se, zapravo, moze naci po bibliotekama). Tako sam nekih mesec dana krstarila srednjoskolskim predmetima najrazlicitijih usmerenja – od matematike, fizike, preko informatike, sociologije, filosofije, biologije, istorije do muzickog...

Nazovimo to mojom bolescu, ali ja i dalje ne uspevam da pojmim svrhu „otaljavanja”. Uciti ih od malih nogu da „odrade” je sve samo ne dobro. Hoce li tako i zivot provesti – otaljavajuci ga? I sta sa onima kojima nema ko da kaze i pokaze drugi nacin (opet, hvala Bogu i porodici na tome)? Proizvodimo li tako amatere? „Sindrom socijalistickog coveka”? Kada cemo prestati s tim?

Kaze mi Crvenokosa da se previse opterecujem. Kontam da ima istine u tome. Ali... ne uspevam da shvatim i prihvatim apsolutni nedostatak odgovornosti onih koji oblikuju buducnost toliko direktno koliko to cine prosvetari.

Rizikujuci da mi se nalepi zig idealiste (od cega se bezuspesno perem sve ove godine) ne mogu da se pomirim sa tim. Na zalost, odgovornost je postala retka zverka koju gaje jos samo neki primerci prosvetara – nedovoljni za kreiranje kriticne mase potrebne da do stvarnih promena dodje.

Sad, posto sam ispraznila dzak nezadovoljstva i duboke frustracije, odoh da trazim literaturu za istraumiranog klinca kome ocena visi o pacerski definisanoj temi bez spiska radova i autora od kojih bi mogao da nauci.

Prijatelj

Vrlo je verovatno da nikada necu uspeti da te razumem sasvim.

Taman mi se ucini da sam pronikla do kraja u sve prasnjave kutke tvog uma, kada odnekud iskrsne poneka neobjasnjiva recenica, postupak... i ostavi me blago zatecenu:”Otkud se ti stvori!?”

Deo si perioda u kom sam intenzivno propustala da upoznam samu sebe. Onog perioda kada bih leptirasto pristupala ljudima i dogadjajima... povrsno i bezobrazno. A ti si bio tu. Kada sam se cvileci dovlacila u tvoju sobu i terala te da mi u tri ujutru kuvas kafu. Kada sam te ostavljala bez objasnjenja. Zato sto mi se moze. Kada sam ti satima lezala na krilu i pricala o svetovima koji su nastali samo zato da bih ja imala sta da osvajam.

Ono sto mi neprekidno izmice jeste – zbog cega si uopste bio tu... zbog cega si ostajao? Bila sam drska. Bila sam neverna u svakom mogucem i nemogucem poimanju neverstva. Bila sam bezobzirna... bezosecajna... davila sam se u svom bolu i vukla te sa sobom na svoje dno ne misleci o tome imas li ti neko dno, ima li u tebi icega sem mene... podrazumevalo se da i ti postojis mene radi. Terala sam te da slusas o Njemu. Govorila ti da nikada neces biti poput njega... u meni... da cu se okrenuti i otici na jedan njegov poziv, mig... da si scenografija...

*

Pa ipak... njemu nikada nisam plakala na ramenu. Nikada.

Niti sam mu ikada dozvolila da me vidi rascupanu, nenasminkanu, nedoteranu i da mi takvoj govori da sam divna...

Njemu se nisam vracala.

Ni kada je dosao mig.

Poziv.

*

A ti nikada nisi odlazio.

Godinama. Cak ni posto je silno vreme obelezilo razliku izmedju Nekad i Sad. Ni kada su One dolazile i ostajale u tvom prostoru. Slatke, sarmantne One. Slabe One. Jake One. Poznate i nepoznate.

Ti si i dalje bio tu. Neizrecivo tu.

Tu da se javis i kazes :”Dosao sam. Izadji da te zagrlim.”

I ja bih izasla. I prosipala ti neke nebuloze pred noge. I smejala se preglasno.

*

Umeo si da za*eres. Nevidjeno da za*eres. Toliko da ceo bataljon “tetkica” ne bi bio u stanju da to upristoji posle. Ali... to je bilo ok. Ti si smeo da pravis gluposti... i da se onda izvinjavas saljuci mi milione poruka i stihova. Jer si umeo da kazes: „,Molim te...” na neopisivo ponosan nacin.

*

Ti si neobjasnjivo Prisustvo u mom zivotu. Moj najbolji prijatelj. Onaj pored kog se svaka koscica u mom telu opusti i smeje. Onaj pored kog je ok da se place. Onaj kome dozvoljavam da me grli i kad sam ljupka poput kaktusa. Onaj koji je vecno pozvan na sve i svuda. Sve dok je tu. Onaj koji sme da kaze i da precuti. Onaj kome uspevam, nekako, da oprostim neoprostivo. Onaj koji je u mojoj glavi kreirao novu kategoriju prijateljstva i novu ravan vezanosti.

Ali... i dalje ne razumem...

“Zasto?”

“Zato sto te jbno volim, budalo...”

!

Kreten si!

Najveci!

Budala, idiot, imbecil nezreli, krelac i kad lajes i kad cutis, glupan neopevani, tupan od malog prsta na nozi do zadnje dlake na glavi. Kreten! Apsolutni, neopozivi, nicim izazvani, sebicni, maloumni, nepodnosljivi kreten!

A ja sam jos veci!

Eto, toliko!

I, da... uzmi je, nosi je, necu je, ne treba mi...

Kisa

Dan je poceo kao teska zavera.

Po prvi put nisam uspela da nateram sebe da se probudim na vreme… tri minuta kasnjenja nisu strasna ali kad ste perfekcionista koji se osudio da polubunovan baulja po onoj SF kuhinji u 8 ujutru onda ume da bude zastrasujuce iskustvo.

Klinci su standardno nadigli dreku od rane zore sto se produzilo tokom dorucka a rezultiralo gomilom mlekom raskvasenih cerealija po podu koji sam bas sinoc ocistila.

Kisa je, naravno, pocela da pada a meni je kuk poceo da pokazuje znake otudjenja od ostatka organizma pri neopreznom iskakanju iz tople ususkanosti i jos neopreznijem doskoku na cipelu koja se, ne znam kako stvorila kraj iste.

Pater familias nas je ljubazno “odbacio” do obrazovne institucije oko koje su se lazno cerili svi oni koji pate od poslovicne britanske ljubaznosti na koju sam gadljiva pre prve kafe… koju, jel’te, nisam stigla da popijem zbog kasnjenja…

Posto sam vristeci podmladak ubacila na listu odgovornosti tamnopute teacher-ke za narednih sest sati, pokusala sam da na silu podignem raspolozenje muzikom. Nisam ni do kraja skolskog dvorista stigla – baterija se ispraznila a pljusak – svakako – pojacao. Ona ameba od ljubicanstvenog kisobrana je mozda dovoljna da zastiti nekog dwarf-a ali ne i mojih 175 junackih… platnene patike su se nakupile vodurine za bar godinu dana susenja na radijatoru pa sam sljapkajuci i pokusavajuci da makar cigaretu zastitim gmizala ka toplom domu.

Zauske koje cu dobiti od pokusaja da dimim ovlazenu cigaretu necu ni da spominjem. Na sred puta, precice kojoj sam se radovala kao dete – neki gorostas od kamiona se pisteci parkirao postrance istovarajuci tone i tone i tone i tone mokrog peska pravo na trotoar kojim je trebalo da prodjem. Psujuci mu sve od osovina, preko tockova, kocionog sistema do clamiranog vozaca pregazila sam Amazon koji je nemilice tekao kolovozom.

Taman se dovukavsi do coska, sve hramajuci zbog konstantnog miniranja gorepomenutog kuka, po pljusku koji je, uverena sam mogao da se poredi sa Nojevim potopom cekala sam 15 (i slovima: petnaest) minuta da doticna masinerija srecno ispraznjena od decje radosti okrene i prodje. Da me pusti da predjem ulicu? U kom to filmu?

Sacekala me kuca koju ma koliko cistila nikada ne uspevam da dovedem do prihvatljivog stanja, sto mozda ima neke veze da u njoj zivi jos 5 ljudi (od kojih je troje ZAJEDNO mladje od mene) koji se trude da poniste svaki moj rad nasumicnim prljanjem i ostavljanjem stvari gde im padne na pamet (koja im je vrlo cudna… bar sto se tog ostavljanja tice, prim.aut.). Sacekao me mail u nekom placnom stilu koji sam izbrisala ne procitavsi – suvise je kisa za to. Sacekala me dilemma i neki strahovi sa kojima ne znam kako da se izborim.

Spremam se da apdejtujem CV i pobedim strah… ako sve krene kako treba – sledeci put cu sudove oprati negde u aprilu naredne godine… ako me bas muka natera.

I… da… jesam spremna da se odreknem svega za to. Sad mogu da me pljuju s razlogom, bar.

Verujem...

Ok. Sad verujem.

Eto… jel’ u redu? Jel’ mozemo sad da sidjemo sa mog slucaja?

Sve verujem.

I da je moguce prizvati ljude i dogadjaje mislima i da postoje prolaznosti i neprolaznosti i da je Doroti zapravo metaforicki lik kao i tupavo Strasilo prema kom nikada nisam gajila simpatije na uzas uze i sire familije koja je u tome videla jasan znak da “sa njom nesto nije u redu”.

Sve verujem.

Verujem i u sudbinu i u vanzemaljce i u Hrista i u Konfucijeve mudrosti i u nastanak sveta za sedam dana i u Darvina i u velike zavere, Bilderberg grupu, vampire (njih posebno), leprikone, politicke kampanje i obecanja (za to vec zasluzujem medalju)… dalje verujem u druide i da je Stounhendz aerodrom za Marsovce, verujem u vremensku prognozu, Kasandru i sve Milane Tarote na ovom svetu… verujem u gledanje u solju, caj, Hari Potera, Gospodara prstenova (mada ga se malo, rekreativno i gadim, al’ da ne sitnicarimo).

Verujem da su “malom Miladinu” morali da skinu “tesko breme odgovornosti”, da nema para u budzetu, da je AH1N1 nastao u laboratoriji, u sve Votergejtove koji ti padnu na pamet verujem.

Verujem da su bliznakinje pale iz svih drugih razloga a ne zato sto su se boinzi zakucali u njih, verujem da je Ravijojla jbla mater Marku Kraljevicu na onoj izmisljenoj planini kojoj trenutno ne mogu da se setim imena. Verujem. Mame mi moje zelenooke. Kad ti kazem – sve verujem.

Samo opozovi onih par redova u mom inboxu i vrati se odakle si dosao… pravo u 2007 gde ti je i mesto. Sada je dve godine kasnije. I sve je ok i sve verujem… samo ne mogu da citam i ne mogu da pisem… o tome.

Gde je sad...

Sedim u Gavranu i preko kuvanog vina slusam je s pola mozga. Udara mi u kolena alkoholno isparenje pomesano sa cimetom i narandzom… a ona govori o nekim usputnim stvarima i ne vidi da je u tom trenutku volim najvise na svetu celom.

Narucuje cokoladni mus u “Moskvi”, otvaramo laptop i kroz sale koje sebi mogu da dozvole dobri drugari tonemo u rad. Konobarica nam se smeska. On izvaljuje duhovitosti neselektivno i preti da nam potrosi tesko ukradeno vreme na zabavu. Ali je tesko odupreti se…

Sunce mi udara u oci i zmirkajuci pokusavam da joj naslutim obris u stolici  preko puta… Dunav je miran… mirniji od obe… oduvek ga trazimo kao dva teska neurotika kad god nam se bezi iz sopstvene koze… ili kad nam se guli tudja sa ledja… nebitno. Ona vrti kasicicu sa dugom drskom kroz prste… moja kafa je gorka i teska… i smejem se…

Suton je. I hladno je. Februar. Pocetak. Sedimo u tisini ispred “Aleksandra” dok Kosutnjak oko nas dise i pulsira. A Beograd svetluca kao staklici na suncu… Stavlja ruku preko moje… i sve je ok. U tom trenutku je sve ok.

Preskacemo ogradu i prilazimo blize poluobrusenom zidu na Kalemegdanu… trava je zelenija nego sa druge strane, valjda zato sto nema toliko ludaka koji bi se usudili da u potrazi za zelenijom podlogom za sopstvenu zadnjicu reskiraju zivot… ili kaznu… ako nas uhvate “nadlezni”… pali cigaretu meni pa sebi… dodaje, ne gledajuci me… usce pod nama, kolona teskih kamiona, a graja je ostala iza ograde… i vlada savrsena tisina… u nama.

Na klupi u parkicu blizu moje zgrade dugo raspravljamo… a oluja je vec pocela… i ono malo stablo koje nas kao stiti od pogleda prolaznika je pokleklo pred vetrustinom… dok kisa pljusti i dok ni sopstvene misli ne mogu da cujem od zaglusne grmljavine njegova ruka nalazi put pod mojom suknjom… prepustam se… obucena u pljusak, vetar i bljeskove…

U Studenjaku je proradila fontana. Leto je poodmaklo i sem nje, malo ih ima koji nisu pobegli u prijatnije nebetonske krajeve… Pamtim neku ciklama boju i djus u rukama dok vrela stopala spustamo u necistu vodu smejuci se bebi-parku i ponekom paru neobjasnjivo vezanom za to tlo…

Sedam na suvozacko… On vozi kao manijak, posebno kad se odluci da skrene a sto po pravilu cini par sekundi prekasno da bi to izveo na iole normalan nacin. Srecom put nas vodi preko Brankovog mosta, a Beograd je ziv i glasan i visebojan i disem duboko dok mi svaku celiju poput strujnog udara drmaju teski ritmovi kojima me zraci sa zvucnika…

Pauza na Dorcolu.

Integralna kifla u marketu pored ulaza, samo zato sto me mrzi da se prosetam do prave pekare zgradu dalje.

Drndavi autobusi GSP. I nadrkani saputnici u njima.

Cvijiceva.

Bezanija.

Vozdovac.

Narodna biblioteka.

Teatar T.

Dadov. Satima.

Merkator…stari…

Zemunska glavna.

Ada. Makiska, dakako.

Milion puta prepesacena Kneza Milosa.

Cigareta ispred Studentske poliklinike u Krunskoj.

Crveni krst… i neki after hour koji pamtim po crnoj kozi i dve rolke.

Kako i kome da oprastam sve to? Bih ja… no, ne znam odakle da pocnem…

Iskrenost

Sveopsta iritacija raznoraznim sporednim faktorima ovih dana je urodila plodom. Ne izlazi mi se iz sobe  - gadljiva sam na ono napolju.

U sustini samo nerviram samu sebe jer mi se cini da tracim vreme – premda ga cedim na kasicicu lately. Zapela sam sa istrazivanjem i ni da mrdnem. Neke stvari mi se cine prekomplikovanim za izricanje i saopstavanje bilo kojim jezikom. Pa cutim. I ne pisem.

Zarobila sam samu sebe u mislima o prolaznosti i nekim neprolaznostima koje me sacinjavaju. O vrednostima. O tome sta jeste i nije vredno. Meni. U mom zivotu. Sebicno krajnje.

Rasciscavala sa tudjim ocekivanjima i sopstvenim sujetnostima u vezi sa tim – nigde ne pise da ja moram odmah, sada, najbolje i sl. A opet se nerviram kad nije tako in e uspevam da pobegnem od sopstvenog bica koji me goni dalje. Trebalo bi da je lakse kad sednes sam sa sobom i pokusas da priznas da si ovde iz ne toliko velikih razloga kako ti se na pocetku cinilo.

Onda te sastavi saznanje o tome da moras da biras. Izmedju vrednosti. I tesko ti je da odredis sta je tu sebicno a sta ne. Konkretno, ovde sam i da bih pomogla svojoj porodici, sestri pre svega… da bih ugazila stazu kojom ce ona mozda lakse proci, podrzala neke stvari i… najbanalnije – pomogla u svakodnevnom prezivljavanju. S druge strane, propustam toliko mnogo u njihovim zivotima da mi se svaki sekund cini nepovratnim godinama a svaki minut celim jednim zivotom koji sam propustila… pre svega, sa njom.  Muce me ponekad misli i strahovi da nesto vreba da se dogodi, dok sam daleko… onda kad ne mogu ni da se vratim ni da pomognem ni da jednostavno samo budem tamo. Odagnam crne misli. Sutnem ih iz svesti ali se uporno vracaju, narocito pred spavanje kad vise nemam cime da zanimam vijuge i onda one sebi daju slobodno da me mrcvare losim mislima i predosecajima bez mnogo ukorenjenosti. Borba sa njima mi uzima i poslednje atome pozitivnosti koje sam cuvala za tamo neki moj zivot… kada ga ponovo steknem… ali ih trosim… jer ga nikada necu steci ako se ne izborim sada i ovde… sa njima. I ne mogu da znam da li je moja zelja da sam kraj njih proistekla iz vrednosti i ciste zelje da se bude uz one koje volis ili sam samo sebicni skot koji ne misli na to da im ovim olaksava zivot i pruza izglede u bolju buducnost (kako ogavna fraza) vec iskljucivo oseca prema sopstvenim potrebama za neznoscu i bliskoscu. Ne mogu da znam. A pokusavam da spoznam. Da dokucim. Da li je ova moja borba sebicna ili sasvim suprotno tome… da li su moje zelje cist sebicluk koji ne vredi ni spomena ili u njima postoji, sadrzana, ipak i neka malecka vrednost.

Toliko bih volela da mogu da zivim zivot kakav preporucuju popularni psihici i life-gurui… ono, kao, zivite dan za dan… oslobodite se opterecenosti materijalnim i zivite za ljubav koju delite sa najblizima… Ne znam da li je to pisano za one koji imaju dovoljno da prezive taj dan za dan… da li se to odnosi na after-working-hrs ili jednostavno nisu uzeti u obzir oni koji su morali da odu i budu daleko… sta sa njima? Nama?

Iz ove perspektive znam da nisam imala izbor… tada… i nisam sigurna imam li ga i sada… jednom sam vec sve izgubila odlucivsi da se vratim i zivim tu ljubav dovevsi bas te koje volim na ivicu egzistencije pogresnom procenom da mi ima mesta u mojoj zemlji. Da li im ljubav pokazujem pateci za njima? Ostajuci ovde i pored svih nagona, zelja i misli koje me preklinju da se vratim?

Ili sve to radim iz puke sujete i ponosa jer me je sramota da odustanem posle svega i kazem – hvala lepo ali meni sve to ne vredi jutarnje kafe sa mamom, vecernje setnje sa ocem i svih onih malih dragocenih trenutaka provedenih u blizini one koju volim vise i od najcistije definicije emocije kao takve.

Malo mi je muka…

Gorivo

Vece je proteklo u relativnom miru.

Sacekao me je trzajem glave, ovlasnim poljupcem u obraz i razgovorom na telefonu. Kao svaka dobra drugarica sam se strpljivo pretvarala da me zanimaju fasade dosadnog neighbourhood-a u kome je razapeo sator. Hodala nemo i mislila kako je dobro sto nisam popustila trenutnoj slabosti i sto se nisam zeznula da komotni status drugarice prebacim u ustogljenu titulu koja mi ne bi pristajala... ne pored njega. Nema toliko jake slabosti - ono sto ne bi pruzao u vezi, savrseno dobro ne pruza ni u drugarstvu... nema gubitaka, dakle... cak sam i profitirala jer mogu da odem i da se vratim a ne dugujem niti jedno jedino objasnjenje za to. Pod pretpostavkom da bih ga dugovala da je drugacije... o cemu bi se dalo rasporavljati... no o tome necu ni da mislim.

Posto sam docekala okoncanje rasprave i detaljno prepricavanje iste kao da sam operisana od sluha ili kao da sam tek stupila na tlo pored njega, usudih se da predlozim setnju. Nije mi se sedelo u kuci. Nije mi se mirisao insens, nije mi se pilo vino i nisu mi se slusali morbidni instrumentali koji ce kad porastu biti melodije. Jos manje mi se jeo neki od njegovih kulinarskih zahvata. Bice bez potreba. Sem da hodam. Po mogucstvu u tisini. Ako ne moze- onda uz neki lagan jazz od price kome mogu da se smejem i ne smejem. Koji mogu da odcutim. Jer ovih dana mi se stado rasulo po okolnim vrhovima i nikako ne mogu da ga skupim u dovoljnoj meri da bih se nazvala pastirom. Onim. U glavi.

A on je standardno masio poentu. I recima pokusavao da oblikuje neizrecivo. Trazio tacku dodira. Manevrisao mojim nervnim sistemom... i lepo sam znala da nece na dobro da izadje...

Negde kod osme klupe s desna, dok su neki klinci arlaucuci jurisali na improvizovani gol a dve majke ili babe ih blazeno posmatrale sa bezbedne udaljenosti, je napipao okidac... Hajd' da ga je samo napipao - vec je onako zivotinjski nalegao na isti izricuci momentalnu presudu maskari koju sam pazljivo natalozila na trepavice. I onda je krenulo... jedna... pa druga... treca se nije kanila dugo... cetvrta je pregazile sve kanone stidljivosti a posle pete sam prestala da brojim i da se pretvaram da mi je nesto upalo u oko.

A on je stajao... smrznut. Ukocen. Dalek. Predamnom. Sa "Izvini" tekstom koji jednostavno nije mogao da odradi svoje...sa "nisam zeleo..." mislima koje su bile bolno zvucne... sa "nemoj da..." pogledom koji nije uspevao da sakrije.

Stajao. I ja sam stajala. A dan je bio vedar... tek jutros je ljusnula kisa... koju sam uspesno najavila mrljaveci onu maskaru u uglu oka... 

Ukocen. Zaledjen neocekivanom reakcijom.

"Zagrli me, je..m mu mater!"

**************

Cevceci vino sa pocetka posta kome se nije moglo pobeci... vec vidno lud... promrmljao je:"Nisam znao da i ti places..."

Ma jok... to mi se samo gorivo prelilo...

Herida...

Hladan i bistar dan.

Ispunjen tisinom koju pokusavam da nadomestim muzikom. Uzalud.

Self-esteem mi je u minusu. Pokusavam da se otrgnem od rutine – ali sam strasljiva postala i tesko se odricem ususkanosti poznatog. Znam koliko je tesko bilo stici do ovoga pa me muce strahovi neizvesnosti ako se upustim u novi rizik. Ne mogu. Ne sada… ne znam kada. Jos mi je u glavi onaj trenutak kada nisam imala za kartu kuci a rok za iseljenje se primakao na 3 (i slovima: tri) dana… kada sam mislila da cu te nedelje uvece spavati na nekoj klupi u Regent parku i kada nisam imala srca da podelim svoj ocaj sa onima koje volim najvise ne bih li ih kako-tako zastitila od grozne sadasnjosti koju sam morala da prozivim. Taj strah me ne napusta i poprilicno zamrzava svaki pokusaj da se pomaknem iz status quo-a i krenem dalje. Bilo gde. Ovde sam na toplom, imam sta da jedem, imam pokrivac i krevet i neke, makar, uslove da radim taj jebeni doktorat… sve ostalo je samo prizeljkivanje… a ona Lilith sto je znala za bolje odavno mi se vec cini kao snob kog sam prerasla negde u proslom zivotu.

Ne znam otkud mi taj trip da tesko pricam. I sve teze. Valjda sam naucila vremenom da je svaka ispricana istina oruzje u rukama slusaoca koji nece prezati od toga da je po potrebi iskoristi  - nisaneci uvek u najmekse… i uvek u pogresnom trenutku. Onih par puta kada sam se osmelila da pokusam da ubedim sebe da nije tako su me uverili da je moja pocetna teza itekako ispravna te da je najbezbednije medju ljudima biti nem. Slusati. Ne govoriti.

A nije da nemam potrebu.

Da kazem.

Da se ususkam.

Budem devojcica.

Budem emotivna. Krhka.

Topla. Uzdrhtala.

Jedino sto ne uspevam da zivim tu zelju. Ili je zivim krisom. Servirajuci nekom anonimnom liku sliku snage pod ciju suknju moze da se zavuce i sakrije od sveta, pa mu onda krisom… dok ga tetosim zagrljajem, kradem neznost. Kradem iluziju da je on taj koji bi mogao i hteo meni da pruzi  makar na tren beg od stvarnosti i azil koji prizivam. Dakako da je lazno. I naravno da to znam. Bolno sam svesna lazi dok pokusavam da smestim glavu negde na njegove grudi i pretvaram se da se sam setio toga. I dok cuti ja zamisljam u sebi da bi umeo da kaze sve ono sto ja ne uspevam i sve ono sto bih zelela da cujem. Sve ce biti ok… cetiri reci. Samo cetiri. Jos zamisljam da je snazan i mocan (u glavi), da je odrastao i da razume moje strahove. One koje ne izgovaram. Da je svestan da ih imam, makar. Ili da ga…u krajnjem slucaju zanima da li uopste postoje. Iako znam da je laz. Svaki taj sekund proveden sa ma kojim od njih. Jer… sam poslednji iskren zagrljaj ostavila prosle nedelje na aerodromu Nikola Tesla… i jer ce proci nekoliko meseci pre no sto ponovo utonem u njega. Sve do tog trenutka je samo prezivljavanje. A sve posle toga navikavanje na prezivljavanje do novog cekanja… jer ne vredi cekati pre no sto se pridje na makar mesec dana… onda cekanje dobije smisao… ovako je samo uzlet i pad kome se podvrgavam svako jebeno jutro koje me saceka podrugljivo se cereci iza stakla.

Znam ja sve to.

I sve je to ok.

To je moj zivot.

Samo ne mogu da se ponekad ne zapitam, u sebi, svakako: “Da li je moguce biti toliko slep i ne videti ono sto mi urezano stoji na celu? Da li toliko dobro lazem? Da li te toliko ne zanima sta se krije iza mog osmeha i pogleda koji skrenem u stranu? Ili si toliko prepun sebe i svojih potreba da ni na casak ne uspevas da sagledas da bih i ja mozda mogla imati koju?”

The Pitanje

Ako zanemarimo cinjenicu da u glavi gajim tri patuljka i sest gremlina koji rade prekovremeno na nanosenju sto vece stete mom zivotu i radu a, onako kolateralno, uzrokuju i glavobolju koja ne popusta vec sedamdesetsesti sat - onda bih sa velikim pouzdanjem mogla da tvrdim da je sve ok.

No kako se doticna grupica siledzija ne da zanemariti ni zaobici - to bi svaka tvrdnja koja odgovara po sadrzaju i smislu goreopisanoj neslavno propala kao da je, u najmanju ruku, osmislio i prezentovao bilo koji portparol sprskih "vlasti". Toliko lose, ipak, nisam.

Malo mi se svrlja po primorju. Sa sve sesirom i naocarima koje ce da mi pokriju pola face da se ne vidi smorenost ako pratnja ponovo zagazi u "danger - high voltage" zonu cije su ograde u poslednje vreme too touchy, ako razumete sta hocu da kazem. No, ukoliko bi se doticni hteo ograniciti na rukovanje veslima i eventualno izbor dobrog vina - to bi jos mogao biti i dobar nacin da se utrosi jedan od sveukupno deset suncanih dana koliko UK ima na raspolaganju godisnje a od kojih smo uspesno istrosili vec sedam. 

Kaze, onako usput, preko tosta sa buterom i majoran salate:"A sto se ti lepo ne bi udala za mene i resila sve probleme?"

A meni cika Radovic u glavi: "Ako mislite da vam u zivotu ide lose - udajte se i od manjeg problema napravite veci"

Hvala, drugi put... nije mi u planu, programu i rasporedu. A ni papirologija me ne muci BAS toliko. 'Ajd' da si me pitao preko nekog boljeg sira... al' salata mi slabasna scenografija za svu silnu romantiku The Pitanja.

Bljak!

Rame

Opasno sam neurozna.

Ujedam.

Grebem.

Sve u sebi, naravno. Nikako da se neko zaj..e i da mi povoda da demonstriram dobro raspolozenje. Makar i telefonski.

Izuzimajuci Gromadnog, dakako. Taj ne silazi. Ne ume, sta li? Naucio da se popne ali ne i da sidje... s drveta... i sad mi ne sjahuje s kicme... a nije lagan... psihofizicki... probala da ga otresem k'o zrno prasine s crnih pantalona... jok, ni da makne... k'o krpelj se prikacio i ne ispusta.

Mada... cinjenica je da ume da bude nekako otuzno sladak, kad hoce i kad sam ja raspolozena da stavim ruzicaste naocare... ali me zuljaju, pa ih posle kraceg vremena skinem i onda lepo vidim da zaglibljujem ponovo u neku pricu tudje nedovrsenosti i izgubljenosti... kao da sam ja krug... i centrirana... i kao da su mi sve ovce, koze i koordinate na broju pa sad imam vremena i snage da se bavim tudjim... stadom.

Sve je to ok. I ljudski je gresiti, biti tuzan, depresivan, izgubljen i sam... zaista jeste... zato i ne mogu da odreknem rame za plakanje kad se zatrazi. Ne umem. A htela bih da naucim. Na svojoj sam kozi osetila da postoje ljudi kojima to otresanje dobro ide. A ja nikako da usavrsim manevar... onako, iz zgloba... sa sve osmehom. Ne ide. Svaki put mi zezne koncepciju hronicna ljudskost koja mi se ucaurila u mozgu i preti kolapsom celog sistema ako pokusam da je odstranim, hirurski ili ma kako drugacije. Zato cutim i slusam.

I ponekad... onom pritajenom sebicnoscu zbog koje se posle osecam jos gore... zapitam sebe: "Dokle?"... i "Gde sam tu ja? Sem kao rame... i gde je to rame za mene? Pravo rame. Koje se nece izmaci i koje ce moci da izdrzi tezinu moje neisplakanosti? Ili postoje ljudi koji su dosli ovde, na kuglu, da bi sluzili kao ramena... rame bez ramena... kao ja... koja skupljam tudje price kao salvete i pohranjujem u neki mentalni sef kog se nikada necu osloboditi... i da li sam zla ako kazem da vise ne zelim... da vucem i teglim i tesim i podrzavam i pothranjujem i ishranjujem i grlim i tepam i mazim i titram neciji zabludeli Ego... i da li sam zla ako kazem i obznanim da ne zelim da budem misionar iako to neprekidno radim? I jos... gde je sve to za mene... i kako je moguce da neko to zaista ne moze da prodje sam... i zasto iko to mora da prolazi sam... i zasto sam ja morala da prodjem sama? Samo zato da bi mi jos teze bilo da odbijem da podelim kada prepoznam tugu? Sjajno... "

Satima kasnije dok mi usi polako trnu a vijuge otupljuju od silnog zracenja telefona (jer rame se trazi i nevizuelnim putem) cujem ono :"Ma... ti si cool"... i pozelim da vrisnem:"A ti si kreten ako mislis da mi je stalo do toga da kazes da sam cool i da mi je jos uvek stalo do ma cijih priznanja... ja sam jos veci kreten sto nisam shvatila da nisi u stanju da vidis zbog cega te slusam i trpim prenemaganja - zbog unutrasnjeg glasa koji me neprekidno podseca na to koliko bi meni samo znacilo da sam u tim trenucima imala kome da stavim glavu na rame i budem manje sama i uplasena..."

No... sve je to nebitno... jer kako covek lepo rece... ja sam cool... i ovako...

Coming back

Povratak protekao u klasicnoj stegnutosti grla i oduzetosti udova.

Ljudi su mi olaksali... fakat... otkrivam da neki od njih po prvi put ispadaju Ljudi oslobadjajuci me obaveze da budem fina i stavim ih na raspored. I to je dobro. Jer vremena imam za sve sem za gubljenje. I onda je dobro kada se nepotrebne stavke mogu precrtati. Razvoj prepoznajem u tome sto me vise nije sramota da spustim slusalicu, niti me neka nagonska potreba da budem korektna tera da kazem:"Ma, u redu je... nije vazno..."... jer nije - u redu... i jeste - vazno. Bilo. Sad vise nije.

Pa se ljubazno zahvalim na vremenu i trudu i obavestim da ce svi moji termini od sad pa na dalje ostati upraznjeni ne bi li se u njihovim zivotima popunili onima kojima je to ok. Posto meni nije. I necu vise da se pretvaram da jeste.

Rekla mu da sam se naslusala i nacitala bajki za tri zivota i osam Diznijevih radionica minimum. Rekla i da su reci lepo orudje na usnama majstora ali da ih jebe kad su u teskoj suprotnosti sa delima... a meni u poslednje vreme culo sluha odbija poslusnost pa se, jbg, vise oslanjam na ovo drugo - u cemu gubi... opasno gubi. Bez brejka. Onako... klot.

Pod uticajem alkohola i neizivljene nostalgije i tragikomicne neljubice poslednjih meseci (ne racunam egzoticnog) posegnula za slatkisima. Umrljala prste posteno u tudjoj ciniji. Izvadila i neopazeno vratila celofan... da se na prvi pogled ne primeti da nedostaje... nisam proveravala da li se sadrzaj regenerisao... da budem postena nije me ni zanimalo... meni je bilo sebicno slatko i posluzilo je svrsi. Uostalom, dovoljno sam igrala po pravilima.

Na Heathrow me docekao beli duks. Popunjen. Lepo popunjen. Beo. Kompletan paradoks koji hoda. Skoro kao ja u belom. Kad hocu da izigravam nevinasce i devojcicu koja vec dugo nisam. Sta je on izigravao ne znam. Nije me zanimalo. Iako nije prestao da prica. Negde do Baker Street-a... kada sam mu u usta uglavila cigaretu da pokusamo dimnim signalima. I to je radilo posao. Sa sve 30 kg cipela, sandala, tasni i knjiga zguranih u bezbojnu masu na tockicima koje je vukao umesto mene. A centar je pulsirao - preteci. I imala sam osecaj da sam se vratila kuci. A on je pricao svoju pricu. Ne bajku. Nema tako teskih bajki. Ili ih bar ja jos uvek nisam citala...sto je osvezenje.

Teski, gromadni apatrid u belom se smejao sivim ocima. I ja sam znala da oseca moju konfuziju i nepostojanje moje u prostoru i vremenu koje nisam uspevala da saopstim drugacije sem preko dima.

I jos sam znala da je taj mekani, iluzorni link koji je kreirao nas zajednicki porok u zajednickom gradu kome zajednicki ne-pripadamo uzasni mamac ka dnu. Za mene. Koja ocigledno sve vreme trazim uloge misionara koje mi ne leze. I koja bih mogla jednom da se otrgnem od lomnosti necijeg pseceg pogleda zamaskiranog u gorostasnog beskompromisnog muzjaka bez zelje da otkrijem da li i gde ima mekih mesta i bez zelje i potrebe da lecim, usavrsavam i menjam. Jer promena nema. Posebno na pragu cetrdesetih... i sve ja to svesno znam i prihvatam... pa opet pozelim da nasusurim glavu na tom belom ramenu i ogrnem se gorostasnoscu tudjom kao stitom od svega sto me je cekalo danas...

...!

Lilith je sletela.

U Beograd.

Sa izuzetkom najvoljenijih... i onog suludog mirisa VASEG doma - nista ne moze da prepozna. Ili je njoj neko isprao mozak, ili su njene emocije radile protiv nje prethodnih meseci i dovele do idealizacije zemlje i ljudi... ili...

Lilith sada zna zasto je otisla.

Najtuznije... zna i zasto se nece vratiti.

I... misli da bi sve to bilo lakse da ima sa kim da podeli razocarenje...

Zato... je poslala poruku... i zna da ce ovaj put sleteti na Heathrow lakseg srca sve dok je tamo bude cekao utesni zagrljaj nekog ko to moze da shvati. Srcem.