Lilith

Ime

Oblikovala sam danas prstima neku pricu koja je moja.

Onoliko koliko neka prica doista moze da pripada pripovedacu.

Onoliko koliko sam jos uvek ona cija je realnost bila... pre no sto je postala prica.

Pod trepavice mi se zavuklo ime.

Ono jedno koje sam prestala da izgovaram.

Ponoc je.

U mom svetu.

Tek je par minuta proteklo od najtamnijeg i najtiseg trena.

Onog u kome se vetar veze u cvor i zanemi. A drvece pokorno obori glave. Staze se izgube na cas. Zivotinje zavuku dublje u rupe.

Nije mi problem da budem nema... tesko je progovoriti opet.

Samo... da pognem glavu jos ne mogu... ne umem... iako sam nestajanje uvezbala odavno.

Kao po kazni u tastaturu mi se uvlaci drugo ime.

Kontrasko ono, sto me poznaje kako disem i kako se zgrcim ocekujuci udarac. Prosto ono. Nasko. Sa akcentom. Sto manire broji na prste... a vrline digitronom. Ljudske. Kojima se divim iz dubina svog mehanizovanog sopstva. To mi se ime nametne blentavim porukama... i kaze mi da me cuva. Tamo odnekud. Preko piva. Preko tamburasa. Trazenja posla. Iznajmljene sobe iskicene goblenima babe-vlasnice kojoj su troglave azdaje kucni ljubimci. Ime koje su nosili vladari ali se toga ne seca. Ime kojim vladam. I koje je toplo, moje, blisko i drago. Ali ga ne volim. Samo mi je potrebno... da me obgrli i ususka. Bezbedna da budem. Slobodna od danas, juce i sutra.

Slobodna da se smejem. Da placem. Da opsujem. Da patetisem kad mi nadodje plima. Da nabiram nos i da krivim usnu. Podignem obrvu.

To ime.

Naspram onog.

Koje me proganja. Kad sam sama. I kada nisam.

Kao nocas. Kada nerve koristim kao bic kroz podsvest da ga prognam sto dalje od sebe. 

Da se ne secam.

Ni jedne sekunde.

Ni jednog trena.

Ni mirisa.

Ni koze pod prstima.

Ni ukusa.

Ni smeha.

Ni carsava.

Ni duseka spustenog na pod.

Ni caja od jasmina.

Ni vetra na Salisbury plain dok je nekim cudom uspevalo da nadvisi ceo jebeni Stonehenge i glasnije bude od vetra koji je strikao kao po ucinku da je placen...

Ni sladoleda. Na vrhu brda. U ponoc.

Ni tisine u ocima.

Poslednjih pet minuta.

Fetalnog polozaja koji me je spakovao celu na njegovu natkolenicu.

Mirisa sampona koji sam tada koristila.

Ukusa jagoda u durex play kompletu. Sve moje strasti neugasive. Neprekidne.

Rvanja.

Tupavog Murrey-a i njegove tipicno britanske fasciniranosti njegovim bolesnim humorom.

I kolima.

Onog kedra.

Pred zamkom.

I trapavog valcera.

Pravog.

Kosulja.

Plave kravate...

Tih nekih stvari. Nebitnih.

Pozovem ono drugo ime u misli.

Telefon miruje pod rukom. Ne dodirujem ga. Ne izgovaram. To je samo moje. Ne bih te priznala nikome. Nikada. Nikome. Ni u ludilu.

Pistolj da mi uz slepoocnicu stavis rekla bih:”Pucaj”, nasmejano.

„Jebi se!”

„Mrzim te!”

„Spasi me!” (ne lupaj... vitezovi ne postoje. nema spasavanja. nema ko da te spasi. masi rucicama. plivaj ili se udavi. dosta je. prekini. niko te nece spasiti i prestani da matras gluposti kada dobro znas da se tog hleba neces najesti i da tripujes najgore... limunadicasto... a to ti ne dozvoljavam. dosta je.)

“Zavezi!”

Dosta je bilo.

Uz ljigavstinu od posta kakva je ova... ide i ljigava muzika poput...

{ 08:04, 7/6/2009 } { Poslao/la mnjradovic }

Ma kakva ljigavstina...sta pricas...ovo sve od reci doreci tako para ....razumem te...Pozz

{ 11:31, 7/6/2009 } { Poslao/la Lycka }

..volim tvoje ljigavstine...

{ 11:46, 7/6/2009 } { Poslao/la Lilith }

Jbg, ja sam od onih sto tesko priznaju te neke kao romanticne emocije... i sto vicu dobro sam i kad boli... pa me bude sramota da pomislim, a kamoli napisem ovako nesto... kaze mi onaj glas u glavi - "to je sitnica, od toga se ne umire... sta tupis..."... a ja se evo vec godinu i po pitam... ako se od toga ne umire, kako to da nisam ziva kao pre...

Hvala devojke... ))