Lilith

Titanik

Sedim i zurim u izvestaj od pet strana koji bi trebalo da bude popunjen smislenim frazama do kraja ove nedelje, sto znaci da mora biti zavrsen ovog vikenda imajuci u vidu eksponencijalnu progresiju broja obaveza i geometrijsko proporcionalno opadanje vremena za obavljanje istih.

Ne znam sta bih im rekla, a da zvuci smisleno i koliko-toliko pristojno.

Posle tri nedelje pasivnog bojkota spoljasnjeg sveta, sinoc sam naterana da probijem zid tisine i socijalizujem se.

„I’ll give you an hour to get that butt of yours out of the bed and get ready... will be there around ten… ”, napisao je neumoljivo ne obracajuci paznju na moje cvilece izgovore o kriticnoj fazi istrazivanja, umoru, neraspolozenju, obavezama koje cvrce k’o na vrelom ulju u mom mozgu i svemu ostalom sto je moglo da se uzme u razmatranje kao iole pristojan izgovor za ostanak pod pokrivacem.

Gundjajuci na ceo svet u roku od sat vremena uspela sam da: operem kosu, osusim istu, nanesem sloj sminke – skinem isti nezadovoljna osvetljenjem i rezultatom, ponovim proces maskiranja, upristojim zguzvane pramenove na glavi, bacim neke prnje na sebe, paralelno odrzavam u zivotu komunikaciju sa familijom... a desnom nogom sam cak uspela i da preslozim plasticne flasice (ne pitati kako) koje mi se gomilaju pod stolom jer me mrzi da sidjem i snesem ih u recycle bin u dvoristu. Sve gundjajuci na njegove manijakalne ispade druzeljubivosti, slobodu koju je uzeo sebi terajuci me da se izvlacim ispod ruzicastog pokrivaca (ni to ne pitati – uzrokuje momentalni pad sistema... i osnovni je uzrok ne popravljanja osvetljenja u sobi) i cinjenicu da ipak ne mogu da dozvolim sebi da iz kuce izadjem u trenerci, odvukla sam se, na sveopste iznenadjenje okupljenih clanova poslodavackog tima koji je zamalo poceo da aplaudira od olaksanja sto u kuci ne drze sociopatu.

Ovaj put nije kasnio. I nije bio pripit kao prosli put kada me je uspesno doveo u tri neprijatne situacije pred bratom u roku od pola sata a koje su rezultirale privremenim prekidom komunikacije... u oba smera.

Pab je bio preglasan a ja malo „nervno osetljiva”. Vino crno. Casa prevelika. Sto preuzak. On preblizu. Pusenje, naravno, zabranjeno a moja paklica u tasni krajnje primamljiva za neograniceno trovanje. Levo oko, ono pod siskama je suzilo nadrazeno sminkom od koje sam se odvikla, neposlusnom kosom i povremenim trljanjem maramicom.

Kao da vodim intervju ispaljivala sam pitanje za pitanjem a on strpljivo odgovarao. I tu negde... bas izmedju uporedne analize Orvelove “1984” i Hakslijevog “Brave New World” i planova da se pogleda “Othelo” postavka u Regents parku… kroz tu casu vina u kojoj je bilo priblizno 1.5 dl vise tecnosti nego sto sam bila u stanju da apsorbujem sinoc… sam osetila strah.

Potisnula sam ga pokusavajuci da recima nadglasam sirene na uzbunu.

Izasla napolje. Zapalila cigaretu ne osvrcuci se na namigivanje bouncer-a koji je izgledao kao Hoganov mladji brat. Uvukla dim panicno i jos panicnije ga ispustila. Okrenula ledja pab-u i njemu koji je strpljivo cekao da se vratim. Gledala u jarko osvetljenu ulicu. Ignorisala cvrkutanja na iskvarenom engleskom grupice pakistanske mladjarije koja je izgledala tragicno underage za ovo mesto. Uzdahnula. Izdahnula. Zagladila kosu. Zabacila ramena. Pokusala da se samoubedim da je sve ok. Vratila se. Sela. Cutala. Gledala. Slusala. Mrzela sebe i sopstvene sposobnosti da potpadnem pod najgore predrasude. Proklinjala Jane Austin. I Darsija. Gledala.

Po prvi put videla ispod gomile bicepsa i sifonjerastog stajlinga ukusno upakovanog u belu kosulju.

Strah je poprimio srazmere i potencijale Titanika kada je spustio dlan na moju ruku i prilicno nezno za sve moje darsijevske predrasude rekao: „Are you tired? Do you want me to take you home?”

Yes, please...

Odmah. Sada. ODMAH!

U utesnom mraku sobe ponovo sam pocela da disem.

Onaj Titanik se skupio negde u nekom naboru podsvesti... i jos uvek me vreba... u tisini...