Lilith

Coming back

Povratak protekao u klasicnoj stegnutosti grla i oduzetosti udova.

Ljudi su mi olaksali... fakat... otkrivam da neki od njih po prvi put ispadaju Ljudi oslobadjajuci me obaveze da budem fina i stavim ih na raspored. I to je dobro. Jer vremena imam za sve sem za gubljenje. I onda je dobro kada se nepotrebne stavke mogu precrtati. Razvoj prepoznajem u tome sto me vise nije sramota da spustim slusalicu, niti me neka nagonska potreba da budem korektna tera da kazem:"Ma, u redu je... nije vazno..."... jer nije - u redu... i jeste - vazno. Bilo. Sad vise nije.

Pa se ljubazno zahvalim na vremenu i trudu i obavestim da ce svi moji termini od sad pa na dalje ostati upraznjeni ne bi li se u njihovim zivotima popunili onima kojima je to ok. Posto meni nije. I necu vise da se pretvaram da jeste.

Rekla mu da sam se naslusala i nacitala bajki za tri zivota i osam Diznijevih radionica minimum. Rekla i da su reci lepo orudje na usnama majstora ali da ih jebe kad su u teskoj suprotnosti sa delima... a meni u poslednje vreme culo sluha odbija poslusnost pa se, jbg, vise oslanjam na ovo drugo - u cemu gubi... opasno gubi. Bez brejka. Onako... klot.

Pod uticajem alkohola i neizivljene nostalgije i tragikomicne neljubice poslednjih meseci (ne racunam egzoticnog) posegnula za slatkisima. Umrljala prste posteno u tudjoj ciniji. Izvadila i neopazeno vratila celofan... da se na prvi pogled ne primeti da nedostaje... nisam proveravala da li se sadrzaj regenerisao... da budem postena nije me ni zanimalo... meni je bilo sebicno slatko i posluzilo je svrsi. Uostalom, dovoljno sam igrala po pravilima.

Na Heathrow me docekao beli duks. Popunjen. Lepo popunjen. Beo. Kompletan paradoks koji hoda. Skoro kao ja u belom. Kad hocu da izigravam nevinasce i devojcicu koja vec dugo nisam. Sta je on izigravao ne znam. Nije me zanimalo. Iako nije prestao da prica. Negde do Baker Street-a... kada sam mu u usta uglavila cigaretu da pokusamo dimnim signalima. I to je radilo posao. Sa sve 30 kg cipela, sandala, tasni i knjiga zguranih u bezbojnu masu na tockicima koje je vukao umesto mene. A centar je pulsirao - preteci. I imala sam osecaj da sam se vratila kuci. A on je pricao svoju pricu. Ne bajku. Nema tako teskih bajki. Ili ih bar ja jos uvek nisam citala...sto je osvezenje.

Teski, gromadni apatrid u belom se smejao sivim ocima. I ja sam znala da oseca moju konfuziju i nepostojanje moje u prostoru i vremenu koje nisam uspevala da saopstim drugacije sem preko dima.

I jos sam znala da je taj mekani, iluzorni link koji je kreirao nas zajednicki porok u zajednickom gradu kome zajednicki ne-pripadamo uzasni mamac ka dnu. Za mene. Koja ocigledno sve vreme trazim uloge misionara koje mi ne leze. I koja bih mogla jednom da se otrgnem od lomnosti necijeg pseceg pogleda zamaskiranog u gorostasnog beskompromisnog muzjaka bez zelje da otkrijem da li i gde ima mekih mesta i bez zelje i potrebe da lecim, usavrsavam i menjam. Jer promena nema. Posebno na pragu cetrdesetih... i sve ja to svesno znam i prihvatam... pa opet pozelim da nasusurim glavu na tom belom ramenu i ogrnem se gorostasnoscu tudjom kao stitom od svega sto me je cekalo danas...

{ 16:21, 20/4/2009 } { Poslao/la Trešnja }

Rame je, kakvo da je takvo je. I možeš se šušoljiti na njemu. Raduje me oslobađanje tereta u vidu ljudi koji su tu i gnjave.

{ 19:44, 20/4/2009 } { Poslao/la silence }

nedostajala su tvoja slova ovdje Lilith ...
u ovakvom formatu, pomalo bolnom i grubom, svakodnevnom ... vrlo realnom, opipljivom

{ 22:15, 20/4/2009 } { Poslao/la Lilith }

Tresnjo... valjda je u tome poenta... da rame ostane rame bez pridavanja suvisnih filosofskih znacenja, simbolike i postapalica... jbs rame kome je potrebna postapalica. )) A sto se tereta tice - pa dosta sam i bila hrcak

Silence... jos je lepse naci vas ovde... realnost i grubost su uzrok i posledica - skolski sam, psihopatoloski slucaj ))