Lilith

Rame

Opasno sam neurozna.

Ujedam.

Grebem.

Sve u sebi, naravno. Nikako da se neko zaj..e i da mi povoda da demonstriram dobro raspolozenje. Makar i telefonski.

Izuzimajuci Gromadnog, dakako. Taj ne silazi. Ne ume, sta li? Naucio da se popne ali ne i da sidje... s drveta... i sad mi ne sjahuje s kicme... a nije lagan... psihofizicki... probala da ga otresem k'o zrno prasine s crnih pantalona... jok, ni da makne... k'o krpelj se prikacio i ne ispusta.

Mada... cinjenica je da ume da bude nekako otuzno sladak, kad hoce i kad sam ja raspolozena da stavim ruzicaste naocare... ali me zuljaju, pa ih posle kraceg vremena skinem i onda lepo vidim da zaglibljujem ponovo u neku pricu tudje nedovrsenosti i izgubljenosti... kao da sam ja krug... i centrirana... i kao da su mi sve ovce, koze i koordinate na broju pa sad imam vremena i snage da se bavim tudjim... stadom.

Sve je to ok. I ljudski je gresiti, biti tuzan, depresivan, izgubljen i sam... zaista jeste... zato i ne mogu da odreknem rame za plakanje kad se zatrazi. Ne umem. A htela bih da naucim. Na svojoj sam kozi osetila da postoje ljudi kojima to otresanje dobro ide. A ja nikako da usavrsim manevar... onako, iz zgloba... sa sve osmehom. Ne ide. Svaki put mi zezne koncepciju hronicna ljudskost koja mi se ucaurila u mozgu i preti kolapsom celog sistema ako pokusam da je odstranim, hirurski ili ma kako drugacije. Zato cutim i slusam.

I ponekad... onom pritajenom sebicnoscu zbog koje se posle osecam jos gore... zapitam sebe: "Dokle?"... i "Gde sam tu ja? Sem kao rame... i gde je to rame za mene? Pravo rame. Koje se nece izmaci i koje ce moci da izdrzi tezinu moje neisplakanosti? Ili postoje ljudi koji su dosli ovde, na kuglu, da bi sluzili kao ramena... rame bez ramena... kao ja... koja skupljam tudje price kao salvete i pohranjujem u neki mentalni sef kog se nikada necu osloboditi... i da li sam zla ako kazem da vise ne zelim... da vucem i teglim i tesim i podrzavam i pothranjujem i ishranjujem i grlim i tepam i mazim i titram neciji zabludeli Ego... i da li sam zla ako kazem i obznanim da ne zelim da budem misionar iako to neprekidno radim? I jos... gde je sve to za mene... i kako je moguce da neko to zaista ne moze da prodje sam... i zasto iko to mora da prolazi sam... i zasto sam ja morala da prodjem sama? Samo zato da bi mi jos teze bilo da odbijem da podelim kada prepoznam tugu? Sjajno... "

Satima kasnije dok mi usi polako trnu a vijuge otupljuju od silnog zracenja telefona (jer rame se trazi i nevizuelnim putem) cujem ono :"Ma... ti si cool"... i pozelim da vrisnem:"A ti si kreten ako mislis da mi je stalo do toga da kazes da sam cool i da mi je jos uvek stalo do ma cijih priznanja... ja sam jos veci kreten sto nisam shvatila da nisi u stanju da vidis zbog cega te slusam i trpim prenemaganja - zbog unutrasnjeg glasa koji me neprekidno podseca na to koliko bi meni samo znacilo da sam u tim trenucima imala kome da stavim glavu na rame i budem manje sama i uplasena..."

No... sve je to nebitno... jer kako covek lepo rece... ja sam cool... i ovako...

{ 15:26, 22/4/2009 } { Poslao/la Trešnja }

Aj' ujedamo zajedno. Ja sam sebe danas ujela i nije mnogo bolelo ali je delovalo oslobađajuće. Ne podnosim laskanja... ti si cool je sebična izjava, ti to možeš, ti si jaka, još sebičnija. Idu mi na živce svi ti tak'i...