Lilith

Salsa

Volim kad su noci toliko guste da ih ne mozes raseci ostrim stiklama... ni osvetliti osmehom... ni razbiti aplauzom...

Jos vise volim kada takve noci ne provodim sama...

Kada se slepim sa nekom glasnom, anonimnom masom oko mene... i kad udisem toplotu koju isijavaju tela bez lica u ujedinjenom pokretu...

Lutali smo predugo centrom... sve se u Londresu moze naci izuzev parking mesta vikendom... posebno kada je kretanje haoticno, neplanirano, krajnje spontano i samim tim nepojmljivo za ovo mesto i ljude u njemu.

A meni se plesalo.

Uzasno.

Salsa. Chacha. Merenge. Bachata. Sta god samo da je sastojano od lepljivog ritma, lelujavih glasova i dimnog mraka.

U klubu - masa. Bas kakvu sam htela. Ona sto me cini radosnom kao dete. Sto mi dlanove pokrece na tapsanje koje mi ne prilici. Stopala su se uznemirila na samom ulazu. Tri balkanca su namrsteno razmatrala odstupanje od pijem/duvam/sedim rutine... i uzajamno prebacivala odgovornost sto su popustili mom "hocu...sada... odmah... nocas...hajde..."  Zauzeli busiju teskom mukom i pored zamasnih gabarita, kao tri bodyguard-a... onako, tesko pokretna i nadrkana do besvesti.

Tri tekile kasnije i dalje su drzali odstupnicu izmedju toaleta, sanka i izlaznih vrata - strateski idealna pozicija... a meni su stopala jaukala frustrirana stajanjem dok se oko mene gibala masa pretezno latinosa a ritam me polako grickao iznutra.

"Samo ti uzivaj...", rekao je jedan od njih pogresne reci ... oslobodivsi me obaveze lepo vaspitanog bica koje ne bi da ne ispostuje svoje pratioce... dohvatila prvu ruku u blizini... pustila da me obujmi, dotakne, okrene, savije... prelomi... a ritam je bio sve glasniji... i vise nisam znala sa kim plesem ni koliko, ni gde sam, ni sa kim sam dosla najmanje zasto...

Ovo zasto sam rascistila donekle u vremenu koje se moglo meriti minutima ili satima, svejedno... kada su tekile ucinile svoje a animalna posesivnost nagnala ga da ustane... i zarobi mi struk u svojim rukama...

Ples je savrsen izgovor da se pridje blize no sto je pristojno... blize no sto se nameravalo... savrsena je prilika da se opipa, udahne, odmeri... jer ako ne vladas svojim telom - neces umeti ni mojim...

Miris je bio pravi... onaj sto neutralise sve oko sebe i sto izaziva lak grc u misicima i onaj neopisivi osecaj u ocnim kapcima koji se sami od sebe sklapaju prepustajuci lead ostalim culima... ruke su bile dovoljno mocne da me sacuvaju od mraka... dovoljno gipke da ne uguse...

Zato se kasnije... moja pesnica zgrcena medju njegovim dlanovima, lagano rastvorila ogoljujuci dlan na koji je spustio poljubac kao najavu...

Rols-rojs

Jbt, izgledas veceras kao rols-rojs.

Odgovor:

a)      Dobro te ne rece Formula 1… kontam da bih se uvredila da mi neko kaze da izgledam kao bolid…

b)      Za tebe bi i tricikl bio previse

c)      Dzaba, srce, kad nemas vozacki…

Protest

Ili ja nisam uspela da objasnim na nekoliko jezika ili on nije hteo da shvati… ili je moj spanski njemu kineski taman koliko je njegov kineski za mene grcki… ili tako nekako.

Kako bilo… u pola recenice, u pola belog dana, u sred grada, nasred “nasilnih demonstracija” koje sam, kao, slalomski pokusala da izbegnem – moj egzotikaner od Parizanina je izustio “Shut the fuck up”, najtezim francuskim akcentom koji sam od njega cula, ukljucujuci i onu pijanu noc kada ga, priznajem, i nisam previse slusala – vise osluskivala, i zavalio mi poljubac od kog su mi klecnula staracka kolena, ukovrdzale mi se teskom mukom ispeglane siske (onako da svalersko-kokerspanijelski padaju preko oka.Levog. Kazu – muski razdeljak. Ja nikad pre ne cuh da se i razdeljci dele na muski i zenski, al’ sam iz salona izasla prosvetljena i olaksana za basnoslovnu sumu novca) a telefon poceo da vibrira (mislim da je bio telefon, ne drzite me za rec).

“Uh, jbt”, izustih na najcistijem srpskom kada sam povratila vlasnistvo nad obe usne, jezikom, gornjim i donjim zubima i neophodnom dozom kiseonika.

E onda sam batalila objasnjavanje, pravdanje i razjasnjavanje… mislim, u Londresu je bio jebeno suncan dan, ja jos pod uticajem sinocnjeg derta, mimoze su nas spopadale u kitnjastom parku kao u najlosijoj americkoj sapunici (onoj gde cura obavezno savije nogu u kolenu na poljubac… baletski… i nikad ne izgubi ravnotezu pridrzana njegovim, ah, mocnim bicepsima)… i bas mi se nesto ljubilo. Kontam – shvatice on to i sam.

I tako smo stajali. I trosili vazduh na slamcicu. I protestvovali protiv svega… dok je The Beast tiho kliznula kraj nas pracena urlanjem pratecih vozila i gorila, gomila se tiskala i vristala za pravdu u svetu a mimoze se zlobno cerile za inat.

Casa

Brojim. Prebrojavam. Dane i sate.

A tamo se polako zakuvava.

I ceka me.

Tezak neki ritam.

Kafanski.

Da se popnem na sto.

Sutnem neopreznu casu pod nogom.

Zaboravim za jednu noc – mesece.

Prestanem da zivim buducnost i proslost. Stopim se sadasnjoscu.

Rasirim ruke. Pustim kukove u promet. Zabacim kosu. Sklopim oci da ne vidim nista i ne cujem nista sem ritma. Zajebi me sa jazz-om i blues-om i svim dobrim muzikama ovog sveta. Ne treba mi to. To je muzika moje izolovanosti. I mog duha. A ja hocu muziku za telo. Jeftinu neku. Sa skupim ritmom. Pored stola. Kafanskog. Drvenog, po mogucstvu, da izdrzi tezinu neisplakanih suza i neostvarenih namera skrivenih pod siskama.

Da mi budu tu njihovi osmesi. Da se vratimo zajedno u vreme kada smo jos verovali da se vetrenjace mogu pobediti. Ma… zajebi me i sa vracanjem… necu da se vracam, necu da putujem kroz vreme.

Hocu samo sto laksi alkohol na usnama, sto guscu grudvu u grlu da ne pustim glasa, sto tezi ritam u nogama, kukovima, ramenima… da osetim sopstveni puls u vazduhu… zivotinjski da ga osecam kozom i krvlju i usnama i jezikom i prstima i…

...da pukne casa i raspe se kao moj zivot na 1001 svetlucav, ostar komadic… sto ce ga u prah pretvoriti marsirajuca stopala onih koji tu noc budu delili sa mnom…

Kapoera

Losa rezolucija

Stoti , vec, put zapocinjem pisanje... ne da mi se.  Sve to sa saopstavanjem i  verbalizovanom introspekcijom mi opasno ne ide vec danima. Nije da ne pricam... pricam jos kako – kad me natera prilika i obziri. Inace sam sklupcana u cutanje. Nemam sta da kazem. Ni samoj sebi.  Ali se trudim da se nateram da makar to cutanje prenesem na papir jer trenutno ne mogu sebi da priustim dobrog psihijatra koji bi se zabavio mojim pasivnim bojkotom komunikacije. Svih oblika.

A smejem se. Lazno. I pricam. I filosofiram. I... preseravam se za medalju uglavnom jer mi se cuti.

Misli usmeravam na neke jednostavne stvari – poput cinjenice da sam okruzena patuljcima... onim iz bajke. I da se medju njima ne osecam suptilno k’o Snezana vec nezgrapno k’o King Kong.  I one jos banalnije... da me je poslednji put startovala mentalno punoletna osoba negde u Srednjem veku. Mozda i pre toga. Ne secam se. Kontam da ova danasnja deca kolektivno pate od poremecaja odnosa prema autoritetu – umesto da im moje naocare na nosu iza katedre uliju malo straha, one pozitivne nervoze kao pred ispit – oni samo dobiju zelju da me kresnu. Tu i tada. Onako sa sve naocarima – na nosu. A meni se povraca od nedoraslih prica i strasti koje su klinacke i slatke ali tragikomicno nerealne za svet u kojem opstajem.

Poenta je u tome da ih ja nemam. Strasti. Ne vise. Izjele se vremenom. Postala sam kao matori macor – vise me uzbudjuje kvalitetna hrana, vino, knjiga, muzika od svih bljutavo caklecih pricica koje mi se serviraju na dnevnoj bazi.  Ponekad, kad neki junac bas zabrazdi u balavljenje neke zvake koju ni pored najbolje volje da mu ne ubijem mladalacki entuzijazam ne mogu da svarim, imam potrebu da mu se surovo nasmejem u facu i kazem: “Dobro bre, dete moje, jel’ ja tebi bas toliko izgledam k’o plavusa da mislis da ces da mi prodas te nebuloze dok ti iz ociju viri kutija neraspakovanih kondoma?  Odje.i, mali...”

I jos je poenta u tome da nemam mesto. Svoje. U sistemima postojecim. Pupcana vrpca sa majcicom Srbijom je zubima pregrizena... da je bolelo, bolelo je... ni neprijatelju ne bih pozelela... ali je prekinuta i ja sam sad kao “ponovo rodjena” ... sa malim problemom sto sam apatrid. Ne u formalno-pravnom smislu... o, ne... u tom smislu Republika Srbija jos uvek uspeva da mi zagorca zivot uz zdusnu pomoc Evropske Unije i ostalih dusebriznika. Vec u onom duhovno-mentalnom smislu.  Onom kad osecate da se ne mozete vise vratiti jer vas u tome sprecava gomila nekih unutrasnjih razloga... a najvise taj sto ne osecate da pripadate vise. Volite i dalje svoj grad, svoj narod i sve ostalo sto ide u paketu... ali ne vidite sebe na trotoaru. Ni na kafi.  Ni u parku. Kamoli na nekom poslu. Ne vidite sebe uopste – bolje bi bilo receno.

Teoretski posmatrano trebalo bi da tamo negde jos uvek imam par prijatelja... problem je u tome sto nemam sta da im kazem. Vremena je proslo taman toliko da ima svasta novo a da se sve cini presitnim da bi bilo vredno otvaranja usta... uostalom, da ih zanima – zar ne bi zvali... a ne cekali da skupim pare pa zovem ja njih. Zar se ne bi potrudili da sest meseci od mog odlaska instaliraju jebeni skajp? Zar ne bi imali vise da mi kazu od informacije o mebl stofu kojim ce presvuci namestaj u dnevnoj sobi? Zar ne bi imali sta da pitaju a da to nije kurtoazno kako si i sta ima? Onih par muskih bih da izuzmem... oni su ionako prijatelji sa limitom – polnim limitom kojima ne mozes bas pricati o nekim emotivno-mentalnim tripovima, zar ne??

Takodje, teoretski posmatrano trebalo bi da sam igrala na bezbedno i da sam obezbedila pripadanje necemu pre no sto sam izgubila prethodno... tj. Samo ako pretpostavimo da je pripadanje datost od koje se ne moze pobeci. Ako jeste – ja sam onda najgora od sve dece jer sam uspela maestralno da zaobidjem prirodne zakone... ako nije – onda bih se slatko naspominjala familije do bar 5 kolena onome koji mi je u glavu usadio potrebu za istim. Jer mi ovde nije mesto. Ne osecam da jeste. Ne vidim da jeste. Ne mislim da jeste. I sto je jos gore nemam ni alternativu – ono neko drugo mesto na kugli za koje mislim da bi moglo da bude Pravo.

Neke zene ceo zivot tragaju za Pravim... pa i ja, opet, promaseno ceo zivot uzaludno tragam za Pravim... Mestom! Likovi i glasovi, jezici na kojima me lazu se menjaju u zavisnosti od oprobavane scenografije... ali su sustinski jedan te isti lik koji menja kameleonski godinu proizvodnje, boju kose, ociju, neretko neke druge manifestacije njegove ah, licnosti... a zadrzava lazljivo jezgro sopstvene svesti.

Ima tako jedan... opasno mocnog imena, kao Vagner... sto mi predstavlja estetsku viziju... i ni najmanje mu ne smeta to sto ima slovacki pasos i identitet. Moze sto se mene tice da bude i sa Himalaja... e, taj jedan ima neopisivo deciju dusu. Ne onako brljivo pubertetsku kao vecina ovdasnjih... kojima je sve u pubertetu - hormoni, licna karta, um, telo i duh... ne... ovaj je nekim cudom uspeo da u samoizolaciji sacuva decju dusu - naivnu i cednu. Neverovatno za ovaj svet. Nemoguce je zaljubiti se u nju - nekako je pedofilski... nemoguce je takodje ostati imun i ne pozeleti je blizu... sto blize... (u cemu mu ne odmaze cinjenica da je apsolutna estetska vizija)... e, ovako izboranog duha i uma, bih Pigmalionski samo pozelela da je moj - da ga zatvorim u kucu, cuvam mu snove i cistotu... mozda ga malo, malcice pokvarim za domace potrebe... i stvorim sebi privatno cudo. Pozelela bih verovatno da nisam svesna koliko bi to bila bolesna zelja dostojna nekog bolje obezbedjenog azila. Al' mi zato dodje da mu viknem: Jbt bog, da li si ti uopste svestan cime raspolazes i koliko pazljiv moras da budes da je ne izgubis... i ja sam imala takvu - bas takvu kao sto je tvoja... a sada nicim ne mogu da je vratim sem da ti se bezobrazno prisljamcim i kradem od tebe... pa i tada... nece biti moja... vec ukradena... sto ce joj skinuti sve sljokice i kao losa rezolucija smanjiti jasnost boja do neprepoznatljivosti... 

Parisienne y La camisa negra

Dobra stvar kad neko kasni u Londonu je to što možete sebi da priuštite posmatranje ljudi u prolazu ne osećajući grižu savesti što na taj način gubite vreme. Tako sam i ja sinoć, čekajući na Camden-u, pomislila da mi se pružila sjajna prilika da napasem oči na gomili mladih ljudi koji ovu lokaciju ispunjavaju do prezasićenosti prostora.

Na žalost, već posle pet minuta bilo mi je jasno da je poslednji dobar frajer ovim prostorima hodao negde u pleistocenu... sa svih 12 pipaka ispod svetlucajućeg skafandera obraćajući se svojim kolegama rečitim bip-bipibpibpib-biiiip. Od tada... do dana današnjeg London je ostao uskraćen za zaista DOBROG frajera. Mislim, Londonce niko ne može da optuži za dobar ukus... čak i ako se zezne da im pripiše izvesnu maštovitost... a o prirodnim predispozicijama ne bih... već pet minuta po početku opservacije jedino zanimljivo je bilo brojati one koji se uzdižu ponosno iznad visine metar i želja da porastem. Doduše, ako ću da budem iskrena – petnaest akademskih je bilo prosvetljujuće sa aspekta uvida u neverovatne stvari koje čovek može da stavi na sebe a da se ne oseća kao kompletan idiot. Moja lista je ostala frustrirajuće mala u poredjenju sa hrabrim muškarcima (!?!) ovog grada. S druge strane i moja sinoćna vijetkong-francuska koprodukcija je profitirala jer je još ispao dobar frajer u poredjenju sa akrepima koji su se razvlačili po tzv. hit lokacijama... jbg, Parižanin... barem je uklopio boje i onako švalerski dodao crni šal na sivi trenchcoat... a mnogo lepo kotrlja rrrrrrrrrrrrrrrrrr na engleskom... i francuskom, koji nisam razumela ali mi je u pojedinim trenucima zvučao prilično seksi... naročito posle 2 čaše Merrrrrrrrlo-a.

Zapravo posle pomenute dve čaše i okolina je prestala da mi ruži sliku... koju nisam ni imala, bar ne toliko jasnu... a neki gromadni crnac za mixetom je vrteo mnogo dobre latino ritmove koji su mi zvučali poznato iz prošlog života... i nekako je moj šarrrrrrrrrrrrrmantni dejt uspeo da se socijalizuje sa grrrrrrrrrupom izmiksanih Frrrrrrrancuza i Brrrrrrrazilaca... pa je odjednom ritam iz stanja mirovanja prešao u stanje kretanja... a i ja zajedno sa njim. Izvesni Adonnay, navodno jedan iz AAAAAAAH Madonine (sorry što ne padam u nesvest-ali ne spadam u velike fanove zlatokose bakute) plesne trupe, mi je pružio priliku da zapravo koristim ova dva štapa koja mi inače služe za do i od škole/prodavnice/univerziteta... a La camisa negra je osigurala da ni kukovi ne budu besposleni.

Moj egzotični Parižanin bio je... baš kao... baš kao... suvo francusko vino kada si užasno žedan...  

Kosmar

Noc je prosla, hvala Bogu i ostalima koji culi i ne culi. Jos jedna ovakva i lepo da pakujem krpice pa u prvu mentalnu instituciju.

Cega tu sve nije bilo!?!?

Nekih duboko potisnutih, nekih malo povrsnijih – zajednicko im samo da bole. I u snu. A ja ne mogu da se probudim iako delicima svesti, koja ni tada ne napusta strazu, opominjem sebe da je ok, da je skoro zora, da se treba probuditi. Uzalud. U ralje me svoje uhvatila podsvest pa me gricka, zvace i onako, sadisticki gustira.

A ulica u snu prljava... i pusta. Dok trcim da spasem sto se spasti da a sto u obe ruke staje komotno – osecam narastajucu frustraciju pod kozom i lepo znam da ce me pratiti kroz ceo dan koji cu provesti svesna.

Mesecima kasnije – ja te i dalje mrzim.  Kakav jbni nacin da zapocne dan!

Triangl

Predvečerje. Iza moje osnovne škole, koju sam mrzela kao instituciju a volela kao zgradu, te čekam. Predugo. Stojiš stepenik više od mene i govoriš. A ja te ne slušam. Ni malo. Dečja graja iz obližnjeg parka mi odvlači pažnju. I ljubi mi se. Ali mi se ne sluša tvoj vlažni glas koji ponekad koketira sa sladunjavošću a ponekad bude opor kao drenjina... ona seoska, što raste pored bunara i koja skuplja usne kao usisivač. Ti govoriš i dalje. Da sam te izneverila, izdala i sve neke velike reči koje mi u tom trenutku i ne znače previše... jer mi se ne sluša. Ljubi mi se. A ti mi se izmičeš držeći predavanje o nečemu što ni sam nisi uspeo da pojmiš ni primeniš.

Predvečerje. Prati me sa rodjendana zajedničke drugarice na kom smo sedeli jedno do drugog pretvarajući se da smo prevazišli glupavu fazu neprijatnosti i da smo sada skroz ok. Trudimo se da ona ništa ne primeti. Da vidi da smo drugari. I da ne treba da se oseća bezveze što nas je sazvala u isti prostor. Krišom mi lovi prste na trosedu... oči mu bezobrazno svetlucaju. Povlačim prekratku crvenu haljinu niže. Prekrštam noge na drugu stranu. Iskušenje je. A ja sam rekla da ga neću. I sada me prati kući. A mrak je osvojio ćoškove. I vetar je tih. Spretan. Baljezga mi o nedostajanju i dugom putovanju kući. A ja ponovo ne slušam... kao što nisam ni tebe. Ne znam zašto. Nemirna sam i pobegla bih. Pristojnost ili želja za njenom antitezom me drži uz njega. Prilagodjavam korak... a trčala bih. Ućuti. Brzo i spretno me privuče sebi. Hrapav zid zgrade mi dere gola ledja koja naslanjam da olakšam posustalim kolenima.

Predvečerje. Pokušava da me kontroliše. I ima predubok glas kojim mi dodiruje nervne završetke šta god da govori. Glas koji se sluša a ne čuje. Prati me, ispraća, dočekuje, presreće. Priča mi bajku dok mu pokazujem da ućuti. Jer me ne zanima to što ima da kaže. Jer sam gnevna i agresivna pod osmehom i bledom majicom koja je koketno razrezana u v i koja je savršen pokrov za ono čega se njime odričem. Pred tobom. Naredjujem mu. Sluša. Taj glas. Predivan. Sigurno još divniji u tišini do koje nikako da stignem. Jer ja zaista ne želim da znam. Ni da osećam. Ni da mislim. O ma čemu. Jer me tvoja dva oka prate iz mraka i mrze onoliko koliko ja mrzim noćas njih dok ih se odričem njegovim usnama.

Noć. Duboka. Priča mi bajku... kosa mu moja rasuta po kolenima... kroz prozor nazirem vrelo lišće beogradskog leta. Tam-tam mu pod kožom. „Ne čujem ti srce...“, kaže... Smejem se. Dok na policama prebrojavam limenke uvoznih piva na ramenu osećam njegove usne... i šapat njegov... nepravilni... a ja ga toliko silno ne volim u tom trenutku da mi se čini da se svakim dodirom udaljavam od ljudskog obličja i sve eteričnija postajem mu u naručju... kriv mi je. Kriv mi je. I ja sam kriva. A vraćam mu se neprekidno.

Predvečerje. Ponovo mučim. Sebe i druge. A ti ćutiš. Onako kako nisi kada je trebalo. Naučio si prekasno. Pogrešne si stvari naučio. Ćutanje prekineš tek onda kad ti se učini da sam predaleko otišla i da bi povodac trebalo zategnuti... da ne zaboravim da ga još držiš u ruci. Na nekom parkingu sedimo i delimo cigaretu iako je paklica puna. Tvoje ćutanje je glasnije od svega što si izrekao. I sati prolaze. A on me čeka. I ja to znam. I ti to znaš. Ali mi ćutanjem ne dozvoljavaš da odem. Ili to činim sama. Nije ni bitno. Bitno je da cigareta ne dogori prebrzo. Bitno je da sam se setila da isključim telefon i da u glavi odmotavam izgovore. Za njega. Koji mi ne bi verovao da sam samo sedela sa tobom. Na parkingu. U tišini.

Noć. Tri godine kasnije. Tri godine prividne normalnosti koju je prekinuo jedan koncert i jedna samospoznaja. Opet je noć. I opet sam ja. Samo je spektar boja kojima raspolažem drugačiji... precizniji... i oružje kojim se samopovredjujem.

Dolaziš po mene kao da me izbavljaš. A ja ne smem da otvorim usta. I crno je. Skroz. Sve. Sem tvog automobila. Koji je beo. Privodim ti ih na poklonjenje i dalje. Smeješ se dok mi prislanjaš ledenu čašu na vrat. Grliš. Trepavicama slikaš neku prošlost koje se ne sećam. Neki novi on stoji kraj ulaza i strpljivo čeka. Bez ideje. Bez satnice. Bez dočeka.

Noć je. Prekoputa moje zgrade. Prati me kući. I deluje opasno. Želim da bude opasan. Lomi me rukama. Jezik mu je bademast. A ja se sklanjam od pogleda. I prekrivam sopstvenu savest trepavicama kao pokrovom onim... što se pogrešno tumači kao stidljivost. Pokušavam da učitam smisao u njegove beskrajne tirade. Pokušavam da ga izmaštam. Da mu dodelim preostalo ordenje. A ono mi ispada iz ruku i čudno zvecka po tlu... alfabetski...

Nenaučene lekcije. Ti koji umeš da kažeš ali ne i da saopštiš. On koji saopštava ne govoreći... i ja koja nikada nisam umela da čujem... osluškujući te. Naš mali udžbenički triangl...

Potencijal

Kada spustim stopalo na tlo pred aerodromskim terminalom biće proleće... neću patetisati... i neću skidati naočare za sunce makar napolju pljuštala kiša jer neću da iko vidi... ono što je samo moje, duboko i intimno... a što će mi tog trenutka stajati ispisano tik ispod kapaka... sjajno i mokro...

Neću vrištati. I korak će mi biti lagan i stabilan... znam da hoće, jer sam ga toliko puta uvežbavala...

Tu prvu noć ću podeliti flašu crnog sa ocem, paklicu sa majkom i neprebrojiv broj zagrljaja sa onom koja je moje drugo ja. Ali se neću napiti. Niti ću se otrovati od nikotina. Neće me hteti tu noć, znam... i to je dobro... jer neću da propustim nijedan sekund... neću spavati tih dana... ni noći...

Sedeću u mraku i slušati je kako diše. Gledati kako joj se zarumene obrazi pod kosom i pokrivačem... osluškivati očev kašalj i majčino ustajanje po čašu vode negde oko tri ujutru...

Dani će proteći prebrzo... recipročno sporosti onih koji se budu vukli do časa kad avion dotakne beogradsku pistu... uvek je tako. A ja ću već od narednog jutra početi sa tihom, skrivenom borbom sa tugovanjem odbrojavanja do novog leta. I novih meseci. Novog čekanja.

Poslednjeg petka ću ih ostaviti... na noć.

Spakovaću se u belo.

Odkotrljati do grada...

Poneću dve flaše sa sobom.

Smeh ću čuti već sa ulice.

Biće tamo...

Cela ekipa.

Svih sedam.

I neke one.

I muzika.

Domaća.

Za gastarbajtera.

Pred vratima ću stajati neko vreme.

Uživajući u preglasnoj tišini intimnosti sa samom sobom... koja je toliko intenzivna pred svaki uron u ljude.

Ući ću preveselo.

Smejaću se.

Grliti. Biti zagrljena. Iz zagrljaja ću se jedva primetno otimati jer sam se odvikla i ne želim da se primeti koliko mi znače.

On će mi prineti čašu uz neku izandjalu foru iz davne prošlosti... iz tog istog prostora i  ekipe.

I ja ću flertovati sa njim. Znam da hoću.

Posle treće čaše ću sasvim sigurno flertovati sa njim jer sam to i sasvim trezna toliko puta činila da je odavno prestalo biti pogrešno. I čudno. I biću slobodna na tih par sati. Onako kako se pamtim. Slobodna da se smejem, da plešem, da se igram željno, onako... na odskok... lisičje...

A biću u belom koje će njegovi tamni prsti gužvati u laganom plesu... koji ću želeti da izbegnem... jer znam da će me boleti sva naša prolaznost i nemogućnost da nam se staze preseku... ona konačnost matematičke potvrde o apsolutnoj paralelnosti koja se čak ni u beskonačnosti ne seče...

Mirisaće oporo i oštro... kao i uvek... i biće topao i blizak... onako moj kako je to uvek bio, čak i kad to nisam htela da vidim i znam...

Boleće me. Taj ples. I biću besna na njega što je tu i što sam tu i što već sutradan neću biti i što je tako nepremostivo dalek a deo mene... biću gnevna i divlja u toj tišini dvominutnog stiskavca.

Liznuću mu kucavicu. Neprimetno. Da se naježi. Da me privuče bliže.

Silovitom tišinom ću mu zariti u uho sve one reči koje mu nikad neću izgovoriti.

Stegni me. Stopi me sa sobom. Ukradi. Odvedi. Učini da postanem neko ko nikada nisam umela da budem. Stopi me sa svojom kožom... skopčaj me pod košulju... učini da nestanem... da niko ne vidi... niko da ne čuje... stegni me snažno... ne plaši se... takvih se povreda nikada neću kloniti... ne govori mi ništa... učini da me zaboli koža... da mi se pluća spletu sa rebrima... da osetim svaku arteriju... kapilar svaki u svom telu kako pulsira... da čujem to pulsiranje... i da tišinom svojom zagluhne vrištanje koje već dugo nosim u glavi...

Neće razumeti. Nikada i nije.

A ipak ću te noći zaspati sa glavom na njegovom ramenu... pretvarajući se da sam normalna. Zdrava. Voljena i srećna.

Greh

Obavili smo strašno važan razgovor danas, preko kafe u Starbucks-u...

Na kraju se nismo složili oko toga da li je bolji Nadal ili Federer (očigledni sam ljubitelj ovog drugog... i to ne samo zbog loknica i neodoljive arogancije koja prosto vapi za ukrotiteljem/kom) ali smo zato utvrdili da su francuski impresionisti doprineli radikalnoj promeni u evropskoj umetnosti dvadesetog veka i da je Gordon Brown bleda senka nekadašnjih premijera Ujedinjenog kraljevstva... sem toga smo se sporazumeli i da su outdoor activities najvažnija sporedna stvar te da strah od paukova ne sme biti izgovor za ostajanje u kući. Karakas nam je oboma bio odbojan zbog Čaveza i uličnih pucnjava, ali smo glasno zaželeli da obidjemo Angel Waterfalls i usput skoknemo južnije... do Perua. Nadalje smo izrazili neopisivo slaganje u pogledu izvesnih profesora i još izvesnijih autora stručne literature pre no što smo se posvadjali oko toga da li je Italija preživela dva vrhunca kroz pred-cezarijansko doba i u vreme kada su harali Medičiji i Sforce ili se zapravo radilo samo o odloženom efektu...

Kafa je gorčila.

Za njegov kapućino ne znam.

Oči su mu i dalje najplavlje moguće nad mekim obrazima a pod nemirnim tamnim vlasima, namerno razbarušenim da ostave utisak ležernosti koja mu ne pristaje. I ima zube koje je, čini mi se, Mirjam opisala „kao u mladog psa“... u nekom od onih jeftinih petparačkih kojima sam se bavila jednog predugog leta u osnovnoj školi.

Kafa je užasno gorčila dok se smejao glasno preko bele šolje i dok je sve mirisalo na preprženi kofein i snažne afteršejvove lokalnih pauzaša...

Užasno, užasno gorčila ... dok sam zamišljala ujed ta dva niza belih... negde izmedju vrata i ramena... u nagoveštaju pod omiljenim crnim džemperom... i dok su mi se u stomaku smenjivala osećanja blagog titranja na ideju o tome kakvog bi ukusa bile njegove usne i gadjenja na pomisao o tome koliko je samo mlad... za mene... mentalnu šezdesetogodišnjakinju... realno sveže približenu tridesetoj... na trokorak...

I dok mi je sa onim klinačkim pokušajem zavodničkog osmeha prodavao priču da ne izgledam ni dana starije od dvadeset i dve i da razlika nije prevelika i da smo na Zapadu i da... ja sam znala da se uopšte ne radi o tome.

O razlici. Formalnoj.

Već onoj u glavi. Mojoj.

Koja ne prestaje da govori da je greh.

A koju ovaj put imam nameru da poslušam.

Iako ima najplavlje oči i najjužnoameričkije prezime u celoj Britaniji zajedno sa Komonveltom...

Iako zna kako se zove moj omiljeni saksofonista.

Iako je u našem mentalnom tenisu ponekad on Nadal a ja Federer.

Iako je sladak kao jutarnje pecivo u jednoj novobeogradskoj pekari koje mirisom začini sivo jesenje jutro dok se kao prebijena vučem do stanice.

Ipak je greh...

Kompilacija

U poslednje vreme mi je neka zbrka u glavi i osecanjima... onako, ni na nebu ni na zemlji.

Profesionalno sam malo srecna, malo bezvoljna pa sate trosim zureci u jedna te ista slova bez snage da ih maknem sa status quo-a. Ne mogu. A zelim. Jos uvek nisam dosla do “Hocu” – kada to obavim valjda ce se i klupko moje bezvoljnosti razmrsiti i stvari opet poteci svojim, sada vec prirodnim, tokom. Problem je najvise u tome sto da  bih napisala teorijsko poglavlje svog doktorata moram, izmedju ostalog, i da prikazem evoluciju teorijske misli o tome sto podrazumeva da pored zaista fantasticnih radova – moram da procitam i kilograme odavno zastarele literature koja se jos uvek odrzava u zivotu iskljucivo zahvaljujuci glupavim pravilima poput ovog – da neki  jadni, mali i bedni studentic mora da je procesljava, svestan njene neupotrebljivosti, samo da bi ispunio formu. Ponekad mi bude zao sto ne mogu da predam rad na samo dve-tri strane, ali sam daleko od te hrabrosti/ludosti/genijalnosti.... i to svetlosnim godinama. Barem sam svesna svojih ogranicenja.

Ako se pozabavim drugim, metodoloskim poglavljem – opet me cekaju muke... postoji ta jedna, mnogo opasna i pametna zenska na Harvardu koja je pruzila veoma zanimljive uvide u fenomen kojim se i ja bavim. Problem je u tome sto ta zenska pokazuje zabrinjavajucu sklonost ka matematici i statistici (sto je u drustvenim naukama izuzetno retko i vecina metoda i tehnika je kvalitativno a ne kvantitativno po prirodi) a sto od mene zahteva da se mentalno vratim u srednju skolu i napregnem svaku, ma i najmanju vijugicu ne bih li razumela vise od pocetne pretpostavke i krajnjeg rezultata. A to nije jednostavno kada ste se poslednji put bavili racunom kompleksnijim od sabiranja/oduzimanja pre deset godina. I to me frustrira. Ali se koljem sa jebenom matematikom. Svaki dan po sat vremena, minimum. Zacrtala. Al’ zato nemam zelja da radim bilo sta drugo. Imam osecaj da me jede polako, iznutra, onako pokvareno i sitno da me gricka ta dosada. I onda brojim mesece koji me dele od zanimljivog dela rada... a znam da moram da se prebacim nekako preko prvog bedema da bih uopste stigla do toga. Za sada Nusic i ja zajedno stojimo ispred i zabrinuto vrtimo glavama...

Privatno-zivotni raspon mi se odjednom rastegao na neverovatnih 19 godina... hmmm,da... ako idemo u plus – to je onaj, skoro izleceni, gerontofilski trip koji me je drzao neko vreme... a ako odemo u minus... e, pa na to jos nisam spala – da otvaram obdaniste. Mada je sladak. I ima plave okice. I mirise na opasno. I smeje se glasno. I za sada uspesno vraca sve loptice. Ali ce uskoro u aut. Ne mogu da se davim jos i sa tim. Kao da mi lujka sa Harvarda nije dovoljan stimulans za sva sadasnja i buduca lupanja glavom u zid nego mi jos treba i venecuelansko-engleska kompilacija (ah, kako plavih ociju) za slucaj da ne zivim dovoljno bolesnim zivotom i bez njega.

Jbg, -5 je ipak mlado... al’... sto ce jednog dana od njega da bude musko!?!?! Samo ako ga neka smizla u medjuvremenu ne pokvari... greota.

Deset

Kupila sam na rasprodaji beli vuneni džemper... ogrtač više... šlampav, debeo, topao na pogled a kamoli nošenje... zamotana u njega provodim večeri sa onim pokušajem naočara na nosu...

Volim ga više od bilo čega drugog... on je moj najbolji drug u noćima kao ova, kada je vetar neprijateljski raspoložen...

Upalim sveću da treperi... pustim da mi predugi rukavi progutaju šake... umotam se, zamotam u njegovu belinu... i stvari odjednom postanu toplije i prijateljskije...

Na kašičicu dodam zvuke saksofona.

Zabiberim sa dve kapi parfema.

Dosolim samoćom.

Prelijem rečima neigovorenim...

Mimoilaznosti su tužne. I ja ih kao takve shvatam i prihvatam. Mada bih volela da nisu. Mimoilazne.

U poslednje vreme podvlačim crtu i priznajem sebi neke „never more“... Daljina čini čuda. Od „možda“ se u trenu pretvori u saznanje o prolaznosti. I onda se pitaš neko vreme da li je moglo drugačije i da li su odluke bile ispravne, a opet znaš da ne bi drugačije i da možeš da se vratiš u „ono vreme“... Pustiš niz vodu. Teška srca ali pustiš. I posmatraš kako isplovljava polako iz same suštine tvog bića. Ostane neko teško osećanje kome ne možeš odrediti lokaciju ni status. Kameno nekako. Granitno. Čvrsto i neopozivo, a teško. Negde izmedju stomaka i grla. Ne-kajanje... na to je glupo trošiti energiju i vreme... žal neka... za tim što se pojedini trenuci ne mogu proživeti više puta... kao onaj kada su mi se oko kukova smotala dva rukava crne boje a u pozadini išao legendarni refren Sonija i Šer... ili... kao onaj kada se čekao autobus u sitne sate na minus 10 a meni bilo toplo... i nepomično... ili onaj... da...  neki od tih. Bilo koji.

Saznanje da je kraj je uvek teško. Posebno kada deset godina živite u možda. Deset godina je mnogo. Previše za normalnu osobu. Previše čak i za mene. Decenija cela. Poklonjena. A opet je teško puštam od sebe. Jer sam deset godina živela to jebeno „možda“. Jer sam se vraćala i bežala i ponovo vraćala i nikako uspevala da pobegnem. Jer nikada nisam priznala sebi da samo želim da budem uhvaćena. Potpuno pogrešan koncept pripitomljavanja... same sebe i Onog Drugog...

Deset godina!!! Šta sve može da se desi za deset godina!? Završiš te neke škole, nadješ posao, odeš, vratiš se, prodješ, probaš, primiš, odbaciš... neko se rodi, neko umre... a ja čuvam decu mladju od tih godina... i ponekad, kao noćas, pomislim da... ne, to je već previše... patetično i jadno...

Dakle, pustiš niz vodu. I setiš se reči od pre osam godina. Saveta kako preživeti dan... „Ustaneš i radiš, radiš, radiš... sve dok se ne iscrpiš toliko da uveče samo sklopiš prazne oči i nastaviš da plutaš nizvodno... i nadaš se da ćeš se jedno jutro probuditi i da će ga biti manje... svega toga... da ćeš se ukotviti... smoći snage da zaplivaš...“

Znaš li šta pluta nizvodno!?!

Znam.

Smotanost moja bela me čuva noćas da ne pokleknem i da ne zadržim sidro...

I...da, znam da je patetično do koske... al’ noćas me boli uvo za to.

Mrzovolja

Trebalo bi da se upustim u ciscenje, ali me mrzi. Opasno me mrzi iako mi se prasina ceri sa televizora, a i stakla placu za brisanjem... kupatila necu ni da pominjem.

Zaista bi trebalo. I zaista me mrzi.

Onako, sveobuhvatno me mrzi.

A dan je suncan i prijatno svez.

Pa cak i da mu se divim me mrzi.

Spava mi se. Ali nisam umorna, ni pospana preterano. Kontam da je neka hormonska stvar ili je samo jedan od onih dana kada me mrzi da disem i postojim.  Jbg, moram.

Ne volim kad sija Sunce kad sam u ovakvim raspolozenjima. Kisnim i oblacnim. Mrzovoljnim. Nadrkanim do besvesti.

Kada me mrzi i da rezim na raznorazne budale i idiote koji me iritiraju, a ja se pravim fina pa cutim. Samo se pravim. Uopste nisam fina i ni najmanje miroljubiva i tolerantna danas... vadi me samo cinjenica da me mrzi da se nerviram. Onda mi bude svejedno. Onako mlitavo, pihtijasto svejedno. A ja ne volim kad je svejedno. Jer mi najcesce nije... svejedno.

Sanjala sam neke gluposti koje su podrazumevale sneg, caj (koji pijem samo kad sam, doslovno, na izdisaju ili pod pretnjom), neke poluzaboravljene likove.

A zivot, taj koji je bio, se cini svetlosnim godinama daleko... kao da se desavao nekom drugom. Podsetise me ovih dana na jednu fazu, zivotnu, necije reci. Nije se to tako davno zbivalo ali mi je bio potreban podsetnik... i nekako sam ga se setila, kao proslog zivota... kroz maglu... ovu londonsku...

Sada je ovo moj zivot. I kao takav ima svojih prednosti i mana, ali je moj. Ovaj London nije toliko los. Ima svog sarma, posebno negde izmedju Stranda i juzne obale... dok hodam kroz redove ulicnih izvodjaca, i dok zurim u Temzu, ili provedem sate ispod Waterloo mosta prebirajuci po prasnjavim knjigama koje su izlozene na improvizovanim tezgama... koliko je samo tu prvih izdanja, kvalitetnih naslova... ali i ovde kao i u Beogradu, kao i u Oslu, Zenevi... bilo kom gradu... krimici i ljubavne drame su hit... one prve planu... sve ostalo se gura u zapecak pa se citalac poput mene mora progurati kroz naslage sredovecnih domacica, sarenila tinejdzerki, izbledelih penzionera i ponekog umornog studenta da dopre do onih naslova koji se kriju. Koji nisu IN. Koji su potamneli, brasnjavi i izlizani postali. Skrajnuti. A ja bih poslednju paru dala za njih. Priznajem da su mi slabost. Veliki sam Don Kihot kada su u pitanju knjige. Spasavam ih naveliko.

Kupila sam pet markera. Da markiram. I sta se vec sa njima radi. Odmah se osetim korisno i vazno kada kupim novu svesku, olovku, marker... ne znam zasto. Valjda me asociraju na rad. Ovaj koji u poslednje vreme obavljam za ekranom upropastavajuci vid. Nedostajao mi papir pa sam pre par dana “skoknula” do biblioteke. Moj ranac i ja. Jadnicak bi cicao od uzbudjenja da ume da govori. A u povratku, natovaren sa 12 novih naslova i stampanim materijalom bi verovatno plakao od umora i pritiska... mada ne znam zasto – pritisak su trpela moja ramena. Mozda bi trebalo da prestanem da kradem vreme i konacno zavrsim ciscenje... iako me mrzi...

Prihvatanje

S. je sedeo sa nama i gadjao se inzenjerskim slengom koji ja ic ne razumem. G se pojavio na trenutak pa nestao u vidu lastinog repa. B. i ja smo bili stalni. Nepromenljivi. Tu gde jesmo. I, nekako mnogo blizi... ili se barem meni to tako cinilo. Vreme nas je sluzilo. B.  je sa sobom doneo Sunce i gomilu pozitivne energije iz one tamo prekookeanske zemlje u koju je mozda ipak trebalo da odem, a nisam... jer sam racunala da je ovo blize a da Broj 1 i Broj 3 ne mogu biti toliko razliciti... kao, tamo cu na post-doktorske, ako se u medjuvremenu ne smorim od svega i ne odem na Novi Zeland da gajim ovce i duge pletenice. A necu. Mogu da se.em koliko hocu, savrseno je svima jasno da necu... otici, pogotovo ne na NZ. Jer je daleko i jer je neinspirativno, dosadno i neizazovno.

Mislim, poenta je da sam u to predvecerje, posto sam u prethodna dva dana: slusala misu u St. Paul (hor je zaista izvanredan, ali i dalje se trzam u tikovima kada krenu da nabrajaju za koga se sve mole... sve je islo nekako dok ne spomenuse lokalne bear’s poimence i ne dotakose se ekonomske krize – tad sam vec mislila da batalim ispitivanje religioznih razlika i crkvenih lepota i izletim naglavacke iz kongregacionog prostora... ali nisam, jer sam, jel’te, lepo vaspitana... sto mi u poslednje vreme, ne samo u poslednje vreme, oduzima mnogo vremena i energije...), saznala odakle im ikone sa vizantijskim stilom (hvala B. Na navici da pita sve sto ga interesuje), klizala posle dve case vina i dva Mojito koktela, nocu, na sred Canary Warf-a dok su se nad nama preteci nadnosile najvise zgrade u Londonu, saznala da ulaz u Westminster Abbey kosta 12 funti, posmatrala B. na delu u neobaveznoj konverzaciji sa kustosom mnogostruko pominjane Dali&Piccasso Exibition (na koju vodim svakoga ko se uhvatiti  i odvesti da), prisustvovala sceni u kojoj se B. iz sarmantnog momka sa kalifornijskim akcentom pretvorio u Ser Lancelot-a u roku od tri i po sekunde koliko mi je trebalo da podignem pogled sa kamina pored kog smo sedeli, zakljucila da imam sve osnove da budem visestruko najponosnija sestra na svetu i da cikam ostatak istog da pokazu takvog brata i/ili sestru J, smejala se sa S. koji je plemenito trpeo sve moje tripove ta tri dana... dakle, poenta je u tome da sam te veceri, na terasi bezimenog pub-a na Covent Garden-u, slusajuci, gledajuci, udisuci dok je sa trga dopirao gitarski rif “Hotel California”, u izvedbi anonimnog umetnika, prekidan sporadicnim aplauzima... shvatila da... sam OK. Skroz OK. Da sam tamo gde je trebalo da budem. I da je to OK.

Nedostajanje se nije promenilo... mozda sam samo naucila da prihvatam...

Put

Psujem juče u sebi suludu naviku da zimi nosim više od jednog para čarapa...onih fluffy, toplih... i preuski kalup crnih čizama... i tupi bol u prstima... posebno levih...

Tube line koju inače koristim za sve i svašta otkazala je poslušnost kao i obično kada se nadjem na ruti kuća/aerodrom i nazad... do sada bi trebalo da sam se navikla da gradske vlasti stimulišu improvements and reconstruction na toj liniji nepogrešivo odabirajući termine koji koincidiraju sa mojim povremenim posetama zoni 6.

Kao za baksuz tri stanice od ulazne – baterija crkava i ja ostajem bez svog glavnog oružja protiv neverovatne količine izgubljenog vremena po prevozu. U tom pogledu niko se ne bi zeznuo da me ne dodeli braći Britancima poznatim po svojoj distanciranosti... mislim, kada bi me video u prevozu... sa slušalicama u ušima pretvaram se da sam objekt svojevrsne muzičke teleportacije po ovom king-size gradu i uspešno ignorišem saputnike i njihove šarmantne specifičnosti. Danas nije upalilo... a ruta, kao za inat – nikad duža...

Dva piccolo Italijana levo od mene polu-vešto žongliraju lopticama i nečim što neodoljivo podseća na šejker... veliki, srebrnasti... Marco, čije me ime, izgovoreno felinijevskim glasom njegovog drugara, iz neobjašnjivih razloga, podseća na Veneciju i kurtizane kojima je bilo zabranjeno da se zaljube, kroz zube zvižduće cirkusku melodiju dekoncentrišući drugara i čini da veliki broj loptica završava oko mojih bolnih stopala ili pored kofera visoke, neizdrživo lepe crnkinje. Mladi par olujnih očiju sa desne strane već dve stanice zuri fascinirano u postarijeg gospodina u kaputu kaki-boje koji sa naočarima na vrh nosa ozbiljno proučava neki ilustrovani časopis i u jednom trenutku, još ozbiljnije, počinje da ga cepa po samo njemu poznatoj logici... po jedna strana sa početka i kraja... dva lista iz sredine... onda pristupa komadanju, na oko nasumično stavljajući poneki od papira u kožnu aktovku na sedištu do sebe... na malom prstu leve ruke mu rascepljen nokat za koji se zakačio komadić iscepanog papira. Beo. Koji leprša dok čika sa naočarima obavlja svoj neodložni posao komadanja časopisa. Po obavljenom poslu, uzdahne čujno i duboko, što čini da se punija devojka do njega, u zelenim čarapama i ciklama suknji preambicioznoj za njenu gradju, trgne iz sveta romana u koji je uronila odmah po ulasku u metro... The Return, priča o usponima i padovima porodice tokom gradjanskog rata u Španiji... Otac sa tri devojčice uzrasta 7-13 (odokativno) ih strogim pogledom postrojava pored vrata... a postarija teta na sedištima iza njih preglasno prepričava prijateljici (!?!) utiske o novom dečku svoje dvadesetogodišnje kćeri : „I guess he’s all right... but he has no manners, no manners at all my dear...“

Namotavam oči u levo jer me ne zanima šta je dotični dvadesetogodišnjak uspeo da zasere prilikom prvog upoznavanja sa The Mamom i Tatom i kupim ovlaš naslove novina sa kojima se masni, bubuljičavi tip koji je ušao zajedno sa mnom u ovaj podzemni cirkus, bori još od tada... ispuštajući delove prilikom svakog pokušaja da okrene stranu, udarajući laktovima ljude oko sebe, proizvodeći onaj nepodnošljivi svuš-svuš zvuk... na kratko razmišljam o tome šta može da nagna ljude da zaradjuju novac na tudjoj patnji (inspirisano naslovom velikim masnim ružičastim (!?!) slovima: JADE: I am going home to die... ultimate truth on pain and death preparations).

Stopala me i dalje bole i dok se vučem do autobuske stanice fantaziram o toploj kupki u koju ću da se prostrem čim napipam kućni prag...

Na stanici mračno, a kada je mračno izgmiže sve ono što dan prespava... a što najčešće ne može da se podiči bog zna kakvim ponašanjem i nedostatkom kriminalnog background-a.

Dok se autobus približava prisustvujem svadji neobičnog trojca: mladog para  i korpulentne vozačice koja pokušava da ih prisili da napuste vozilo i raspravu nastave na otvorenom... a što se polako pretvara u svadju o ljudskim pravima...

Sedište je mekano ali ne vozim se dovoljno dugo da bih uživala u njemu. Uz to sam već zasićena utiscima i samo bih da se dovučem do svoje sobe, zatvorim u nju, pustim neku muziku i mislim o tome koliko je divno bilo zagrliti brata... posle godinu dana... makar i na tri i po sata... koliko je fantastičan osećaj bio zabosti nos u njegov kaput i suzdržavati suze, gledati ga kako se smeje preko kolosalne šolje kapućina u aerodromskom Costa-i... koliko ga volim i koliko sam ponosna na to što ga imam, takvog kakav jeste... i truditi se svim silama da ne mislim na još neke zagrljaje za koje bih dušu prodala na gram/metar/sat... šta god... samo da su tu...

Na St. ... Church stojimo pet minuta čekajući, očigledno pijanog, tipa da se ispriča sa pobratimom po alkoholu i iskopa Oyster card iz nekog od slojeva odeće... on govori preglasno, viče skoro, što vredja uši više i od grubog koknijevskog izgovora koji je meni simpatičan od kako sam se kao klinka zaljubila u prof. Henry Higgins-a i njegovu biblioteku. O Audrey neću ni da pričam.

Konačno se zatvaraju vrata i tip check-ira karticu ispitujući vozača, koji je već mestimično modar od silne ljubaznosti i sikće kroz zube molbe dotičnom da se uputi ka najbližem slobodnom mestu i udalji od vrata, da li se ikada smeje. Dobro pitanje...  dalo bi se primeniti na ma koga u ovom asfaltno-kližućem prostoru sa dvoja vrata i jednim spratom.

Dok pakuje teško iskopanu karticu nazad u jedan od brojnih džepova i blago se zanosi po autobusu, ja nekako znam da će taj tip sesti pored mene. Ne znam kako ali sam sasvim sigurna u to da me ovaj put neće mimoići ta „sreća“.

Moje nevesele prognoze se ostvaruju u roku od odmah... bacivši se u sedište, udarivši me laktom zaverenički, unoseći mi se malčice ali ne zlonamerno u lice, zapahnjujući vonjem ustajalog alkohola i neprospavanih sati tip me gnjavi do samog izlaska...

Dok spuštam pulsirajuće bolno stopalo na asfalt ispred kosher pekare u kraju - vazduh mi odjednom zamiriše na jedno predveče u Oxford-u pre više od godinu dana, na gudački kvartet koji je u crkvi belih zidova svirao Besame mucho i na savršeno uzglavlje za moj obraz... Halapljivo udišem... Miriše... miriše na plave lampione na ogromnim uličnim jelkama pred Xmass... miriše na jagode u srebrnastoj činiji... na karamelizovani crni luk u balsamico sosu na pizzi... miriše na neka dva rukava, crna... i moj crveni šal...

Ulazeći u kući pokušavam da one dve inkvizitorske sprave sljuštim sa stopala... pritom uspevam da šutnem samu sebe u zglob i šepajući se popnem u sobu... Mrak već uveliko prekriva dvorište i hranilicu za ptice koja je skoro prazna... sutra bi je trebalo napuniti... sutra...

Majčin glas me miluje sa skajpa... šta bi želela da ti pošaljemo, pita me... znam da si prerasla te stvari... ali... makar neku sitnicu... neku knjigu, CD, mindjuše... šta bilo... samo reci...

Pošalji mi, govorim joj u sebi, pošalji mi Malu... spakuj je, presavij, obmotaj, zamotaj, adresiraj... pošalji mi Malu... makar nju...

Šta želiš da ti mama pošalje, ne odustaje...

Moju porodicu?!!!!, bih da viknem...

Cigarete, mama... samo cigarete mi pošalji, sve ostalo imam..., odgovaram napuklim glasom... i posle se još satima mučim da zaspim...

Druželjubivost

Kasnio je dobrih pola sata.

Ja nervozna.

Ne volim kad kasne.

Baš nikako.

Posebno kad uložim odredjen trud u fizičku manifestaciju Sopstva. Onda mi bude krivo. Pa se osećam kao idiot. Kao... ja se potrudila, a on ni na vreme ne može da dodje.

A i nervozna sam bila, priznajem.

I uopšte ne znam zašto... nije da je neki povod, niti da imam neke namere... sem druželjubivih, svakako...

Ok. Never mind that.

Telefon je zazvonio u trenutku kada sam kliknula Send na poruku u kojoj je pisalo da ozbiljno razmatram mogućnost da angažujem rescue službu i bar dva helikoptera...

„Mislim da sam stigao, ali bi to ti morala da mi kažeš“, rekao je.

Sjajan prvi line posle godinu dana od kako sam mu poslednji put čula glas.

Hmmmmm...

Izlazim ispred kuće.

Vidim auto.

Stigao si, kažem.

Dok prilazim kolima imam čudan osećaj lebdenja. Kao kada ujutru zapalite cigaretu na hladnom vazduhu, uvučete dim celim plućima pa vam odjednom svi udovi postanu lagani, a mozak se isprazni u jednom naletu neopisive dragosti... e... tako nekako. Ili slično.

Stoji naslonjen na haubu. Filmski onako. U mraku.

„Diši“, izdajem komandu, jer mi se čini da sam  u momentu zaboravila na te osnovne funkcije. Lebdeći onaj osećaj. Druželjubivi, jašta.

Ok, ovakve bi zakonom trebalo zabraniti... košulje mislim... i parfeme... i ruke... da. To sam htela da kažem...

Let me look at you, smeje se.

Jbt, jel’ trebalo dozvolu da tražim!?!?! Koliko se sećam – ne. To je samo on fini. A ja sam bila krajnje neočigledna ili bih bar volela da verujem u to.

Opet sam na suvozačkom. Memo to myself – položi vožnju, ćurko!

I ne mogu da verujem da mi leva hemisfera totalno gazi u polje nedruželjubivosti dok vizuelno opipava kvalitet materijala, da, materijala... košulje... još više ne mogu da verujem da sam ga svojevremeno otkačila zbog onog šteneta od Nasmejanog... kakva greška!?!?

Kako bilo, Greška sada sedi pored mene i svadja se sa GPS spravicom dok gazi gas... Greška izgleda kao nervni slom u najavi... a ja... osećam kako mi polako pucaju krajevi na brižljivo isfeniranoj kosi od silnog truda da zanemarim levu i delujem isključivo desnom – druželjubivom hemisferom.

Tri sata kasnije, dok se svadjamo na temu imperijalizma uz crno vino i neku italijansku perverziju od ukusa – hvata mi ruke i nasmejano dobacuje konobaru: „Remove all sharp things from the table, please“... a ja sam odjednom sklupčana mentalno... kao na dugmence... mačije... i polako počinjem da predem... druželjubivo, nego kako...

Isporuka

1. Grickam nokte – big time, all the time… kako god… čak i plastične kada ih nadogradim... nekako uspevam da ne deluju previše odvratno (ne znam kako) ili barem živim u uverenju da je tako – ali se te navike, očigledno, neću otarasiti.
2. Kafu mogu da doručkujem, ručam i večeram... a ponekad i čalabrcnem u medjuvremenu... u svim vidovima... mada najviše volim tešku, crnu, gorku... direkt iz džezve.
3. Kada plešem, zatvorim oči i potpuno se odlepim od aktuelnog prostora i vremena... što ume da bude nepraktično, pogotovo na javnom mestu i u muškom društvu... iz više razloga. A da plešem – volim, više nego ’leba da jedem.
4. Ne volim da kuvam „svakodnevna“ jela (pasulje, graškove, boranije i sl.), s druge strane – u stanju sam satima da se zaj..avam sa nekom komplikovanom gastronomskom kreacijom... mada... u mojoj kuhinji sve nekako uspe da ispadne komplikovano što možda ima neke veze sa tim da ne volim da se pridržavam recepta...
5. To sa receptima – to ne volim. Nikako. Lekarske, gastronomske, one za srećan život, zdrav san, vitku liniju, brzo čitanje, još brži seks... baš, baš ne volim... i izbegavam da dajem... sem kada sam uslovljena. Posledično – prezirem Sokrata i njemu slične receptodavce.
6. Kunem se u crnu i belu (iako nisu boje). Sve ostalo ne upražnjavam sem u izuzetnim prilikama. Moj orman je moguće presložiti kao daltonistički valer od bele preko sive do crne... u fioci držim par tufni crvene, ružičaste i čistog tirkiza... za ne daj Bože.
7. Obožavam svoju profesiju – mrzim svoj posao (trenutni).
8. Svidja mi se anonimnost na Blogoye-u. U real-u ne volim da pričam i ne pričam ovakve stvari – posebno u poslednje vreme. Zato je Blogoye moj filter… kažem mu sve ono što bi se obično poverilo najboljoj drugarici… koju takodje nemam… najbolji drug ne služi za te stvari.
9. Obožavam visoke, tanke štikle (7 i više)… I pored nadmorske visine od 175 rado ih upražnjavam…  U životu sam par puta pravila kompromise koji su rezultirali time da sam nosila baletanke i hodala u polučučnju (preterujem malo… ali – you get the picture, right)… Naučila da oko nekih stvari nema kompromisa i da se odnos u blizini zvezda neće promeniti ma koliko ja savijala kolena. Zato više ne savijam ista. I držim se štikli.
10. Mogu da se pretvaram da mi je fizički izgled nebitan koliko hoću – lažem. Posle prošetanih ovakvih i onakvih – volim, brate, kad ne moram da se sagnem da bih mu stavila glavu na rame, kad ima ramena k’o trokrilni šifonjer a struk k’o balerina… još ako mu six-pack nije sinonim za pivo u diskontu -  praštam mu i keca iz matematike u trećem osnovne, ako treba. Ni najmanje se ne palim na bojlere i ostale “domaće” pojave. Onaj u kupatilu vrši posao.
11. Premda pokazujem interes – nemam apsolutno nikakav kontakt sa bićima ženskog pola, ako ne računamo najbližu familiju, trenutnu poslodavku i vas par dama sa Blogoye-a. Umesto najbolje drugarice imam njih - desetoricu ortaka svih uzrasta, boja, nacionalnosti i veroispovesti koji, u principu, popunjavaju veći deo praznine sem kad meni, jednom mesečno (najčešće oko punog meseca) dodje da pričam o kozmetici, modi i frajerima. Onda se ućute i nestanu na neko vreme. Ja tada u velikoj meri zlostavljam Blogoye-ve kapacitete…
12. Od malena se nosim sa optužbom da imam “muški mozak”… čiji smisao isti do dana današnjeg nije uspeo da prokljuvi… kad sam lepo raspoložena shvatam to kao kompliment, veći deo vremena ga ignorišem. Neko vreme sam se bavila ispitivanjem navedene tvrdnje na svoju ličnost, seksualnost i ostalo ali nisam utvrdila “sindrom Katice” sem na par primera gde je, laskam sebi, delovao krajnje bespolno. Profesora koji mi je na diplomskom spomenutu tvrdnju udelio uz index i čestitku sam htela da tužim za diskriminaciju po polnoj osnovi, al’ pošto je dotični i inače poznat po suptilnosti koja bi mogla da konkuriše gracioznosti tibetanskog jaka – nisam.
13. Čitam sve – od nalepnica na šamponu do stručne literature… na četiri svetska i jednom maternjem jeziku. Slabost u kolenima mi izazivaju, u zavisnosti od raspoloženja i dana u mesecu: Miljković, Majakovski, Bodler, Po, O. Vajld, Zola, Šolohov, Neruda… a tahikardiju provereno dobijam na Šerbedžijin glas… (mada ni Irfan Mensur nije za bacanje) dok recituje, recimo, Dis-a… mada ne mora… mislim da bi i vremenska prognoza u izvedbi pomenutog dvojca izazvala sličnu reakciju.
14. Neopisivo psihofizičko zadovoljstvo mi pružaju precizni, britki, oštri jezici i umovi… o takvima mogu da čitam, gledam, slušam danima, nedeljama, mesecima, godinama i vekovima… I da mi ne bude dosadno. Ni jednog jedinog trenutka. Medju takve spadaju Heraklit, Platon, Cicero, Machiavelli, Lorenzo de Medici, Armand Jean du Plessis de Richelieu, Otto von Bismarck, Klemens Wenzel de Metternich, Schopenhauer, Nietzche, Mihailo III Obrenović… I najveći od svih – Grigorij Potemkin. Btw, kad kažem psihofizičko – mislim psihofizičko!
15. Razmažena sam. Jako. U svakom smislu. I svidja mi se to.
16. Moje pojavno, društveno biće je najčešće u teškom neskladu sa unutrašnjim, privatnim Ja. Taj jaz ne uspevam da prevladam… šta više – čini mi se da sa svakim iskustvom postaje sve dublji.
17. Ne svadjam se kao normalni ljudi. Ne dižem ton (skoro nikada – ako povisim isti – znači da je smak sveta vrlo blizu). Ne psujem u toku sukoba, čak i kad poželim. Ne vredjam. Zauzmem hladan, ciničan, podjebavajući stav. Svesna sam da to ume da bude užasno iritirajuće po drugu stranu kao i da ponekad deluje sadistički, ali je to moj način od kad znam za sebe. Kada sam užasno, užasno besna – osmehujem se. Kroz zube. I podižem levu obrvu.
18. Dušu prodajem na dobar gitarski rif… preostalu sitninu dodam kada se istom pridruži saksofon.
19. Volim da skačem padobranom, pucam, slobodno se penjem (još slobodnije silazim), jašem i ronim. Na žalost, za sve ove aktivnosti u poslednje vreme imam vremena otprilike kao i za heklanje – kojim se ne bavim, iz principa, mada umem… ne umem da skijam, though.
20. Da sam pas bila bih Doberman. Ili hrt… sigurno ne bih bila čivava. A i za pudlicu čisto sumnjam… fale mi odredjene predispozicije.
21. Duboko u sebi ostala sam verna. Iako u to ne bi verovao niko. Ali jesam. Moja mama smatra da sam “monogamously challenged” - ja sam smatrala samo da kad ne mogu da imam Jednog kod želim – nema potrebe da se ograničavam na jednog kog ne želim, toliko… A Jednom sam ostala verna, idejno, konceptualno, emotivno, muzički, pisano, prećutano, šareno, crno-belo… u svakom slučaju. Samo što o tome ne govorim. Posebno ne njemu.U medjuvremenu se zaljubljujem koliko god mogu... a mogu... samo me ne drži dugo.
    
22. Light blue. Always… iza uha, na kucavici, zglobu, iza kolena… na tački koja spaja i razdvaja ledja… i podledjni deo…
23. Ne podnosim gužvu. Afriku. Većinu političara. Paukove i sladak kupus.
24. Smatram da sam bezobrazno promašila vek i lokaciju.
25. Sasvim sigurno, po teoriji verovatnoće, imam i dobre strane… jedino što još nisu otkrivene. Javim čim iskopaju.

Sneg

Da budem iskrena nisam im verovala kada su najavljivali sneg. Mislim, koji sneg u Londonu? Ono što su oni nazvali snegom pre par nedelja teško da bi se kod nas podvelo pod malo jaču ledenu kišu... o belini i zadržavanju na travnjacima da ne govorim. A svako normalan zna da se sneg ne računa kao takav ako ne možeš da mu oduzmeš nevinost gumenim djonovima medju čije se pregibe hvata sabijen i onda, posle, ispred ulaza još dugo čisti... da se ne unese u kuću. Tako da me nisu kupili prognozama. Ono, jeste da je bilo malo hladnije ovih dana, ali ako računate na to da temperatura u ovoj „najhladnijoj zimi za London u poslednjih deset godina“ nije ni jednom pala ispod -2, o kakvoj mi to zimi i kakvoj verovatnoći da se zabeli mi uopšte tu pričamo.

Nema šanse, rekla sam odlučno u dečjoj sobi i pomirila se sa tim da će sva tri nosa ostati normalne boje ove godine.

A onda...

Sinoć...

Negde oko 10 sati... kada je podmladak odavno kuntao pod jorgančićima, a predački par im se, udobno zavalivši u sofu, spremao da učini isto pretvarajući se da gleda neki dosadni „autorski“ film... počelo je... tiho, stidljivo... vrlo nenametljivo... ali, ipak... je bilo tu...

Provejavanje...

Pa navejavanje...

Sitno...

Malo krupnije...

Vejavica...

Belo.

I nisam izdržala. Jest’ da je bilo kasno. I jest’ da su me gledali kao da sam pala s Marsa. I jeste da sam do ćoška i nazad proklela tri put vremesku prognozu, metereologe i sebe zaboravnu bez rukavica... ali sam izašla...

Sneg noću najlepše pada. Zato što je tako tiho. Baš kao ovde:

Neće potrajati, pesimistično sam zaključila, plašeći se da mu se ne poradujem pa razočaram, dok sam se spuštala u krevet. San svakako, nije hteo da se igra sa mnom... ali je bilo ok slušati tišinu iza prozora i razmišljati o tome kako je moguće da pahuljice učine da mrak odjednom izgubi na gustini, težini i postane odmah mnogo prozirniji.

Jutrom me je dočekalo iznenadjenje.

Belo. I i dalje pada. Belo. Neugaženo.

Kako neugaženo?

Lepo.

Ovde i pet cm snega uzrokuje kompletan kolaps u saobraćaju te je odavno usvojen zakon po kom ljudi nisu u obavezi da idu na posao kada sneži. Što ljudi svakako koriste. A mi se bunimo zbog prevoza po Beogradu i gužvi. Beogradske gužve su mala maca za kriogenizaciju kompletnog života u Londonu na, zvaničnih, 15 cm snega. ’Ajde što niko ne ide na posao, što ne rade škole i vrtići... no su danas 8 od ukupno 11 metro linija koliko ih ovaj grad ima – imale probleme, kašnjenja i isklizavanja... a da ne pominjem činjenicu da su Luton, Getvik i svakako Hitrou polu-zatvoreni još od noćas. Autobusi ne voze uopšte. O taksiju možete samo da sanjate.

Pater Familias se, pred prozorom, ponosno obratio svojoj nežnijoj polovini i meni: “Eto, sad vidite da je dobro što sam sebi kupio džip!“. Ona ga pogleda ispod oka: „Zaista dobro – biće nam od neprocenjive vrednosti svakih deset godina kada zbog snega NE budemo išli na posao“... ja svoje oćutah...“Čuj džip... pa moj tata je staru, drndavu bubu umeo da doveze do cilja po gorim vremenskim uslovima a kud ti ne bi tu aždaju u sred Londona“...

I tako nam je od jutros žurka.

Snežna.

Skakali smo po trambolini nakrcanoj snegom.

Pokušali smo da napravimo Sneška ali nam je koncentracija još uvek rasuta za tako ozbiljan poduhvat.

Silno smo se radovali čokoladnim kuglicama uz čaj koje su nas sačekale unutra.

Omeli smo roditelje da izvrše svoju patriotsku dužnost i nastave da rade od kuće, tako što smo: uspeli da se, naginjući se, strovalimo u uzak prostor izmedju sofe i radijatora, gde smo se zaglavili i vrištanjem dozvali pomoć, zapalili nešto što se vrlo uslovno može nazvati bukvar... a što je otkriveno brzopoteznom akcijom njuškala kome se učinilo da „odnekud dopire dim“... razbili dve čaše i tri tanjira – odjednom (ne pitati kako)... i mene naterali da jedem jebenog lososa. Mene. Lososa. Mene, ej, mene koja ribu i sve što na ribu miriše ne mogu da podnesem u radijusu od dva metra još od prošle osmodnevne seanse u Norveškoj. Al’ nisam mogla da izbegnem. Ni da kažem da mi se želudac okrene od mirisa kada mi je čovek već spremio i servirao.

I tako me vratio u osnovnu školu... dok sam prebirala po prilogu od povrća, čekajući ih da zamaknu za prvi ćošak pa da ono g... onoG lososa sručim u papirnu maramicu – džep – kesu za djubre... a pantalone momentalno stavim na pranje.

Površan post

Dok koračam, držim ruke duboko u džepovima... pod debelim materijalom osećam lepo kako se pokreću kukovi... dodirnem ih kroz džepove... osetim udar kosti o materijal...

Ritmičnost.

Slušalice koristim umesto štita... i onda mi bude lepo dok koračam bez obzira na činjenicu da sam sve više ofinger a sve manje ljudsko biće.

U polusatnoj šetnji od kuće do škole koju upražnjavam dva put dnevno, gomila radova. Reklo bi se da se u ovoj suburbii ne oseća nikakva kriza. Renoviranje. Dogradnja. Restauracija. Prekopavanja neka.

Council se angažovao big-time.

Zaobilazim minimum četiri puta da bih stigla na odredište.

A kosti klepeću. Prazne.

Reče mi jedna:“Da li si primetila da ovde jedino što se lepo može videti od muškog roda – radi teške fizičke poslove.“ Obratim pažnju – pazi stvarno! Kao da su sa strana onih ljigavih magazina iskočili. Plavi, smedji, crni... zamotani kao bombone u one fluorescentne žute prsluke... visoki...

Misteriju rešava podatak da ovde teške fizičke poslove uglavom rade „uvozni“ primerci iz Istočne i Južne Evrope, dok se braća imperijalisti baškare sa sve ružnim facama, dugim nosevima i proćelavim glavama po foteljama. Lepo, nemam ništa protiv. Barem gledam lepe prizore na putu od-do. Jedino mi krivo što mi usadiše teški elitistički trip pa samo gledam. No, dobro...

I nije izazovna tema za razmišljanje... ali zato pruža izvesno zadovoljstvo trepavicama dok rade prekovremeno k’o brisači da uklone jutarnju maglu sa zenica...

Enivej... čitam vesti... i bude mi muka... i tužno mi bude... kad vidim one priče o Bolonji, srpskoj nauci, pozivu mladim naučnicima da se vrate u zemlju... ne mogu da odlučim da li preovlada osećaj gneva ili duboke tuge i jada...

Ne volim mnogo da pričam o tome. Zato valjda i pišem...

O tome koliko me boli što sam oterana. Doslovno.

O osećaju poniženja i uvrede na povredu. O izjalovljenoj želji da radim.

O nekim divnim pametnim mladim ljudima koji su završili na Birou ili van struke, a za koje bih sutra smela ruku u vatru da stavim da svoj poziv poznaju bolje no mnogi koje ovde srećem. O generaciji koja je, kao prva „revolucionarna“ verovala da će moći da menja i doprinese... i ne znam da li je surovije što su nas pustili da se nadamo ili realnost sa kojom smo pre ili kasnije morali da se suočimo. Da smo nepeželjni. Nepotrebni. Suvišni.

Da nam nema mesta.

Da ne bude zabune... niko od nas nije tražio čudo... ni očekivao isto (sem ako pod čudom ne podrazumevate fer šansu za start)... niko nije očekivao raskoš i pečene ševe koje sa neba direktno uleću u usta...

Ni petosobne stanove. Ni limuzine. Ništa takvo... ljudi ne ulaze u nauku radi novca. Barem ne oni koje sam ja imala čast da upoznam. (svakako, ovde se ogradjujem od samozvanih „eksperata“)

Neku stabilnost. Neku šansu da se ne živi sa mamom i tatom do 30 godina i pored obavljenih školskih obaveza i faktičke osposobljenosti za samostalan život. Neku priliku da primenimo naučeno, da budemo kreativni, da guramo, gledamo kako se stvari pod našim prstima polako menjaju... osećaj korisnosti...

I onda je počelo.

Nisam prva koja je otišla.

Prva sam koja se vratila.

... I otišla ponovo, teškog srca...

...ovaj put da se ne vratim...

Jer ne vidim da mogu. Da mi ima mesta. Bilo gde.