Lilith

Kompilacija

U poslednje vreme mi je neka zbrka u glavi i osecanjima... onako, ni na nebu ni na zemlji.

Profesionalno sam malo srecna, malo bezvoljna pa sate trosim zureci u jedna te ista slova bez snage da ih maknem sa status quo-a. Ne mogu. A zelim. Jos uvek nisam dosla do “Hocu” – kada to obavim valjda ce se i klupko moje bezvoljnosti razmrsiti i stvari opet poteci svojim, sada vec prirodnim, tokom. Problem je najvise u tome sto da  bih napisala teorijsko poglavlje svog doktorata moram, izmedju ostalog, i da prikazem evoluciju teorijske misli o tome sto podrazumeva da pored zaista fantasticnih radova – moram da procitam i kilograme odavno zastarele literature koja se jos uvek odrzava u zivotu iskljucivo zahvaljujuci glupavim pravilima poput ovog – da neki  jadni, mali i bedni studentic mora da je procesljava, svestan njene neupotrebljivosti, samo da bi ispunio formu. Ponekad mi bude zao sto ne mogu da predam rad na samo dve-tri strane, ali sam daleko od te hrabrosti/ludosti/genijalnosti.... i to svetlosnim godinama. Barem sam svesna svojih ogranicenja.

Ako se pozabavim drugim, metodoloskim poglavljem – opet me cekaju muke... postoji ta jedna, mnogo opasna i pametna zenska na Harvardu koja je pruzila veoma zanimljive uvide u fenomen kojim se i ja bavim. Problem je u tome sto ta zenska pokazuje zabrinjavajucu sklonost ka matematici i statistici (sto je u drustvenim naukama izuzetno retko i vecina metoda i tehnika je kvalitativno a ne kvantitativno po prirodi) a sto od mene zahteva da se mentalno vratim u srednju skolu i napregnem svaku, ma i najmanju vijugicu ne bih li razumela vise od pocetne pretpostavke i krajnjeg rezultata. A to nije jednostavno kada ste se poslednji put bavili racunom kompleksnijim od sabiranja/oduzimanja pre deset godina. I to me frustrira. Ali se koljem sa jebenom matematikom. Svaki dan po sat vremena, minimum. Zacrtala. Al’ zato nemam zelja da radim bilo sta drugo. Imam osecaj da me jede polako, iznutra, onako pokvareno i sitno da me gricka ta dosada. I onda brojim mesece koji me dele od zanimljivog dela rada... a znam da moram da se prebacim nekako preko prvog bedema da bih uopste stigla do toga. Za sada Nusic i ja zajedno stojimo ispred i zabrinuto vrtimo glavama...

Privatno-zivotni raspon mi se odjednom rastegao na neverovatnih 19 godina... hmmm,da... ako idemo u plus – to je onaj, skoro izleceni, gerontofilski trip koji me je drzao neko vreme... a ako odemo u minus... e, pa na to jos nisam spala – da otvaram obdaniste. Mada je sladak. I ima plave okice. I mirise na opasno. I smeje se glasno. I za sada uspesno vraca sve loptice. Ali ce uskoro u aut. Ne mogu da se davim jos i sa tim. Kao da mi lujka sa Harvarda nije dovoljan stimulans za sva sadasnja i buduca lupanja glavom u zid nego mi jos treba i venecuelansko-engleska kompilacija (ah, kako plavih ociju) za slucaj da ne zivim dovoljno bolesnim zivotom i bez njega.

Jbg, -5 je ipak mlado... al’... sto ce jednog dana od njega da bude musko!?!?! Samo ako ga neka smizla u medjuvremenu ne pokvari... greota.

{ 14:17, 9/3/2009 } { Poslao/la Tresnja }

To isto i mene nekako jeducka, ta misao kako stici do zanimljivog dela moranja. Mislim da ce mi sve izgledati lakse kad dodje prolece jer onda uopste necu biti kod kuce pa se necu suocavati sa tim .
Za svaki slucaj, sutra je novi dan. Eto.

{ 19:21, 12/3/2009 } { Poslao/la anonimna }

a sto ne bilo... IAKO je greh (jedna rec manje vise...)