Lilith

Deset

Kupila sam na rasprodaji beli vuneni džemper... ogrtač više... šlampav, debeo, topao na pogled a kamoli nošenje... zamotana u njega provodim večeri sa onim pokušajem naočara na nosu...

Volim ga više od bilo čega drugog... on je moj najbolji drug u noćima kao ova, kada je vetar neprijateljski raspoložen...

Upalim sveću da treperi... pustim da mi predugi rukavi progutaju šake... umotam se, zamotam u njegovu belinu... i stvari odjednom postanu toplije i prijateljskije...

Na kašičicu dodam zvuke saksofona.

Zabiberim sa dve kapi parfema.

Dosolim samoćom.

Prelijem rečima neigovorenim...

Mimoilaznosti su tužne. I ja ih kao takve shvatam i prihvatam. Mada bih volela da nisu. Mimoilazne.

U poslednje vreme podvlačim crtu i priznajem sebi neke „never more“... Daljina čini čuda. Od „možda“ se u trenu pretvori u saznanje o prolaznosti. I onda se pitaš neko vreme da li je moglo drugačije i da li su odluke bile ispravne, a opet znaš da ne bi drugačije i da možeš da se vratiš u „ono vreme“... Pustiš niz vodu. Teška srca ali pustiš. I posmatraš kako isplovljava polako iz same suštine tvog bića. Ostane neko teško osećanje kome ne možeš odrediti lokaciju ni status. Kameno nekako. Granitno. Čvrsto i neopozivo, a teško. Negde izmedju stomaka i grla. Ne-kajanje... na to je glupo trošiti energiju i vreme... žal neka... za tim što se pojedini trenuci ne mogu proživeti više puta... kao onaj kada su mi se oko kukova smotala dva rukava crne boje a u pozadini išao legendarni refren Sonija i Šer... ili... kao onaj kada se čekao autobus u sitne sate na minus 10 a meni bilo toplo... i nepomično... ili onaj... da...  neki od tih. Bilo koji.

Saznanje da je kraj je uvek teško. Posebno kada deset godina živite u možda. Deset godina je mnogo. Previše za normalnu osobu. Previše čak i za mene. Decenija cela. Poklonjena. A opet je teško puštam od sebe. Jer sam deset godina živela to jebeno „možda“. Jer sam se vraćala i bežala i ponovo vraćala i nikako uspevala da pobegnem. Jer nikada nisam priznala sebi da samo želim da budem uhvaćena. Potpuno pogrešan koncept pripitomljavanja... same sebe i Onog Drugog...

Deset godina!!! Šta sve može da se desi za deset godina!? Završiš te neke škole, nadješ posao, odeš, vratiš se, prodješ, probaš, primiš, odbaciš... neko se rodi, neko umre... a ja čuvam decu mladju od tih godina... i ponekad, kao noćas, pomislim da... ne, to je već previše... patetično i jadno...

Dakle, pustiš niz vodu. I setiš se reči od pre osam godina. Saveta kako preživeti dan... „Ustaneš i radiš, radiš, radiš... sve dok se ne iscrpiš toliko da uveče samo sklopiš prazne oči i nastaviš da plutaš nizvodno... i nadaš se da ćeš se jedno jutro probuditi i da će ga biti manje... svega toga... da ćeš se ukotviti... smoći snage da zaplivaš...“

Znaš li šta pluta nizvodno!?!

Znam.

Smotanost moja bela me čuva noćas da ne pokleknem i da ne zadržim sidro...

I...da, znam da je patetično do koske... al’ noćas me boli uvo za to.

{ 22:40, 3/3/2009 } { Poslao/la nemiri }

a da zaplivaš sad, odmah?

{ 07:07, 4/3/2009 } { Poslao/la Trešnja }

Juče je, drugarice, bio takav dan. Svuda. Dan rezimea potkopan patetikom. Kakva god da je, tvoja je, i ima svoje mesto. Meni se ipak, kroz sve ovo čini da jačina uvek pobeđuje... pa i onda kad ne izgleda tako.
Dobro jutro.

{ 10:50, 4/3/2009 } { Poslao/la Lilith }

Nemiri... vedzbam... pa da odmah postanem dugoprugas...

Tresnja... poraz nije opcija

{ 11:11, 4/3/2009 } { Poslao/la nemiri }

zato kažem sad, pusti vežbu

{ 11:14, 4/3/2009 } { Poslao/la Lilith }

Ne moze bez "vedzbanja", cu se udavim )) Uostalom ja sam streber... moram prvo da savladam teoriju pa da se bacim na praksu ))

{ 11:16, 4/3/2009 } { Poslao/la nemiri }

nećeš se udaviti, znaš ti to

{ 18:06, 4/3/2009 } { Poslao/la silence }

'patetika' je ponekad potpuno krivi odabir rijeci ))))

'mozda' da ipak zagrebes malo po toj povrsini i odljustis i one lijepe trenutke, sakrijes ih negdje u rukave i istresas ih u danima kad tesko ti je,onako prostres ispred sebe ... jer sigurna sam, bilo je i takvih trenutaka u tih 10 godina

nista nije izgubljeno i nista nije zauvijek

lijepi pozdrav !

{ 18:26, 4/3/2009 } { Poslao/la Ljubasta }

Hej, drž se!

{ 18:44, 4/3/2009 } { Poslao/la Orion }

Obuci tvoj vunjeni džemper, ugasi svjetlo i pogledaj gore prema jugu. Gore uspravan i poslije svih rastanaka i uzaludnih čekanja, stoji Orion i pun razumijevanja gleda tvoj prozor. Mahni mu i došapni mu nešto, (možeš mu slobodno povjeriti i sve tvoje tajne). Bit će mu drago. I nemoj baš ništa da bacaš niz Temzu, sve ima na neki način svoju vrijednost. A mi idemo dalje, vrijeme je relativno. I ne zaboravi film "Once". Obećala si mi...

{ 21:52, 4/3/2009 } { Poslao/la tvoj neprijatelj }

'Na kašičicu dodam zvuke saksofona.

Zabiberim sa dve kapi parfema.

Dosolim samoćom.

Prelijem rečima neigovorenim...'



moćno jebote

{ 09:16, 5/3/2009 } { Poslao/la Lilith }

Nemiri... )) znam, samo se pravim ))

Silence... ponekad lepi trenuci teze "padnu na stomak" od onih koji su to manje... da ih nije bilo ne bi bilo ni zaljenja... ni ja ne volim prevelike reci, ali su ponekad, jednostavno, prigodne...

Ljubasta... drzim se... obema rukama )))

Orion... osmehnula se... tajne svoje ni samoj sebi ne priznajem najcesce... bolje je da ostanu tajne... sve je relativno i zavisi od nulte tacke merenja... moja nulta tacka se ukopala negde na Dorcolu i ni da mrdne )) Once, pamtim ))

Neprijatelju moj... e, da su mi svi neprijatelji kao ti, gde bi mi kraj bio ))

{ 10:10, 5/3/2009 } { Poslao/la tvoj neprijatelj }

;-)

{ 17:17, 8/3/2009 } { Poslao/la Orion }

Dali ću imati priliku da ti deset puta poželim srećan 8 Mart? Da počnemo da brojimo?... 8.3.2009......

{ 12:25, 10/3/2009 } { Poslao/la elfish }

Ovo je ... tako lično.

{ 14:12, 10/3/2009 } { Poslao/la Lilith }

Orion... nemoj da brojimo, molim te... u poslednje vreme pokazujem zabrinjavajucu tendenciju ka zabrojavanju i slicnim matematickim ispadima... neka bude kvalitativno visok koeficijent... a kvantitet je vec manje bitan ))

El... do srzi.