Lilith

Mrzovolja

Trebalo bi da se upustim u ciscenje, ali me mrzi. Opasno me mrzi iako mi se prasina ceri sa televizora, a i stakla placu za brisanjem... kupatila necu ni da pominjem.

Zaista bi trebalo. I zaista me mrzi.

Onako, sveobuhvatno me mrzi.

A dan je suncan i prijatno svez.

Pa cak i da mu se divim me mrzi.

Spava mi se. Ali nisam umorna, ni pospana preterano. Kontam da je neka hormonska stvar ili je samo jedan od onih dana kada me mrzi da disem i postojim.  Jbg, moram.

Ne volim kad sija Sunce kad sam u ovakvim raspolozenjima. Kisnim i oblacnim. Mrzovoljnim. Nadrkanim do besvesti.

Kada me mrzi i da rezim na raznorazne budale i idiote koji me iritiraju, a ja se pravim fina pa cutim. Samo se pravim. Uopste nisam fina i ni najmanje miroljubiva i tolerantna danas... vadi me samo cinjenica da me mrzi da se nerviram. Onda mi bude svejedno. Onako mlitavo, pihtijasto svejedno. A ja ne volim kad je svejedno. Jer mi najcesce nije... svejedno.

Sanjala sam neke gluposti koje su podrazumevale sneg, caj (koji pijem samo kad sam, doslovno, na izdisaju ili pod pretnjom), neke poluzaboravljene likove.

A zivot, taj koji je bio, se cini svetlosnim godinama daleko... kao da se desavao nekom drugom. Podsetise me ovih dana na jednu fazu, zivotnu, necije reci. Nije se to tako davno zbivalo ali mi je bio potreban podsetnik... i nekako sam ga se setila, kao proslog zivota... kroz maglu... ovu londonsku...

Sada je ovo moj zivot. I kao takav ima svojih prednosti i mana, ali je moj. Ovaj London nije toliko los. Ima svog sarma, posebno negde izmedju Stranda i juzne obale... dok hodam kroz redove ulicnih izvodjaca, i dok zurim u Temzu, ili provedem sate ispod Waterloo mosta prebirajuci po prasnjavim knjigama koje su izlozene na improvizovanim tezgama... koliko je samo tu prvih izdanja, kvalitetnih naslova... ali i ovde kao i u Beogradu, kao i u Oslu, Zenevi... bilo kom gradu... krimici i ljubavne drame su hit... one prve planu... sve ostalo se gura u zapecak pa se citalac poput mene mora progurati kroz naslage sredovecnih domacica, sarenila tinejdzerki, izbledelih penzionera i ponekog umornog studenta da dopre do onih naslova koji se kriju. Koji nisu IN. Koji su potamneli, brasnjavi i izlizani postali. Skrajnuti. A ja bih poslednju paru dala za njih. Priznajem da su mi slabost. Veliki sam Don Kihot kada su u pitanju knjige. Spasavam ih naveliko.

Kupila sam pet markera. Da markiram. I sta se vec sa njima radi. Odmah se osetim korisno i vazno kada kupim novu svesku, olovku, marker... ne znam zasto. Valjda me asociraju na rad. Ovaj koji u poslednje vreme obavljam za ekranom upropastavajuci vid. Nedostajao mi papir pa sam pre par dana “skoknula” do biblioteke. Moj ranac i ja. Jadnicak bi cicao od uzbudjenja da ume da govori. A u povratku, natovaren sa 12 novih naslova i stampanim materijalom bi verovatno plakao od umora i pritiska... mada ne znam zasto – pritisak su trpela moja ramena. Mozda bi trebalo da prestanem da kradem vreme i konacno zavrsim ciscenje... iako me mrzi...

{ 12:02, 27/2/2009 } { Poslao/la Trešnja }

Primetila sam euforiju u stomaku kad kupujem pribor za učenje. Valjda je to još uvek ona efekat kupovine knjiga, svezaka, uvijača i ostalih stvarčica za početak škole?
Definitivno je hormonski dan. Osećam ih u vazduhu, but darling, weekend. Wooohoooo

{ 12:29, 27/2/2009 } { Poslao/la Lilith }

Lud dan, draga... lud i los... onako, zao... podvlaci se pod kozu... i trazi omamljenost...
A vikend je sutra... da...

{ 18:22, 27/2/2009 } { Poslao/la Orion }

Već faza ravnodušnosti?? Ili samo kratkotrajni uticaj promene vremena?

{ 18:52, 27/2/2009 } { Poslao/la Lilith }

Ni jedno ni drugo... mislim da je danasnje raspolozenje sasvim nepovezano sa koordinatama... jedno od onih neobjasnjivih sto nalete i prodju... i ostave gorak ukus, koji se lako spere malo jacim vinom u dobrom drustvu.