Lilith

Prihvatanje

S. je sedeo sa nama i gadjao se inzenjerskim slengom koji ja ic ne razumem. G se pojavio na trenutak pa nestao u vidu lastinog repa. B. i ja smo bili stalni. Nepromenljivi. Tu gde jesmo. I, nekako mnogo blizi... ili se barem meni to tako cinilo. Vreme nas je sluzilo. B.  je sa sobom doneo Sunce i gomilu pozitivne energije iz one tamo prekookeanske zemlje u koju je mozda ipak trebalo da odem, a nisam... jer sam racunala da je ovo blize a da Broj 1 i Broj 3 ne mogu biti toliko razliciti... kao, tamo cu na post-doktorske, ako se u medjuvremenu ne smorim od svega i ne odem na Novi Zeland da gajim ovce i duge pletenice. A necu. Mogu da se.em koliko hocu, savrseno je svima jasno da necu... otici, pogotovo ne na NZ. Jer je daleko i jer je neinspirativno, dosadno i neizazovno.

Mislim, poenta je da sam u to predvecerje, posto sam u prethodna dva dana: slusala misu u St. Paul (hor je zaista izvanredan, ali i dalje se trzam u tikovima kada krenu da nabrajaju za koga se sve mole... sve je islo nekako dok ne spomenuse lokalne bear’s poimence i ne dotakose se ekonomske krize – tad sam vec mislila da batalim ispitivanje religioznih razlika i crkvenih lepota i izletim naglavacke iz kongregacionog prostora... ali nisam, jer sam, jel’te, lepo vaspitana... sto mi u poslednje vreme, ne samo u poslednje vreme, oduzima mnogo vremena i energije...), saznala odakle im ikone sa vizantijskim stilom (hvala B. Na navici da pita sve sto ga interesuje), klizala posle dve case vina i dva Mojito koktela, nocu, na sred Canary Warf-a dok su se nad nama preteci nadnosile najvise zgrade u Londonu, saznala da ulaz u Westminster Abbey kosta 12 funti, posmatrala B. na delu u neobaveznoj konverzaciji sa kustosom mnogostruko pominjane Dali&Piccasso Exibition (na koju vodim svakoga ko se uhvatiti  i odvesti da), prisustvovala sceni u kojoj se B. iz sarmantnog momka sa kalifornijskim akcentom pretvorio u Ser Lancelot-a u roku od tri i po sekunde koliko mi je trebalo da podignem pogled sa kamina pored kog smo sedeli, zakljucila da imam sve osnove da budem visestruko najponosnija sestra na svetu i da cikam ostatak istog da pokazu takvog brata i/ili sestru J, smejala se sa S. koji je plemenito trpeo sve moje tripove ta tri dana... dakle, poenta je u tome da sam te veceri, na terasi bezimenog pub-a na Covent Garden-u, slusajuci, gledajuci, udisuci dok je sa trga dopirao gitarski rif “Hotel California”, u izvedbi anonimnog umetnika, prekidan sporadicnim aplauzima... shvatila da... sam OK. Skroz OK. Da sam tamo gde je trebalo da budem. I da je to OK.

Nedostajanje se nije promenilo... mozda sam samo naucila da prihvatam...

{ 14:45, 24/2/2009 } { Poslao/la Trešnja }

Eh ti rifovi! Sve mi je jasno

{ 17:41, 24/2/2009 } { Poslao/la Lilith }

Tresnja... rifovi su samo slag na torti )

{ 21:37, 24/2/2009 } { Poslao/la Svetac }

Drago mi je zbog tebe

{ 21:57, 24/2/2009 } { Poslao/la bamby }

biti ponosna na brata, znaci biti ponosna na brata.

idi na Dalija jos jednom za mene

{ 14:26, 25/2/2009 } { Poslao/la Lilith }

Svetac... hvala

Bamby... biti ponosan na tebi najblize je verovatno najlepse osecanje dato ljudskom bicu odmah posle same ljubavi prema njima... a na Daliju logorujem, vec sam zasluzila besplatnu ulaznicu ))