Lilith

Put

Psujem juče u sebi suludu naviku da zimi nosim više od jednog para čarapa...onih fluffy, toplih... i preuski kalup crnih čizama... i tupi bol u prstima... posebno levih...

Tube line koju inače koristim za sve i svašta otkazala je poslušnost kao i obično kada se nadjem na ruti kuća/aerodrom i nazad... do sada bi trebalo da sam se navikla da gradske vlasti stimulišu improvements and reconstruction na toj liniji nepogrešivo odabirajući termine koji koincidiraju sa mojim povremenim posetama zoni 6.

Kao za baksuz tri stanice od ulazne – baterija crkava i ja ostajem bez svog glavnog oružja protiv neverovatne količine izgubljenog vremena po prevozu. U tom pogledu niko se ne bi zeznuo da me ne dodeli braći Britancima poznatim po svojoj distanciranosti... mislim, kada bi me video u prevozu... sa slušalicama u ušima pretvaram se da sam objekt svojevrsne muzičke teleportacije po ovom king-size gradu i uspešno ignorišem saputnike i njihove šarmantne specifičnosti. Danas nije upalilo... a ruta, kao za inat – nikad duža...

Dva piccolo Italijana levo od mene polu-vešto žongliraju lopticama i nečim što neodoljivo podseća na šejker... veliki, srebrnasti... Marco, čije me ime, izgovoreno felinijevskim glasom njegovog drugara, iz neobjašnjivih razloga, podseća na Veneciju i kurtizane kojima je bilo zabranjeno da se zaljube, kroz zube zvižduće cirkusku melodiju dekoncentrišući drugara i čini da veliki broj loptica završava oko mojih bolnih stopala ili pored kofera visoke, neizdrživo lepe crnkinje. Mladi par olujnih očiju sa desne strane već dve stanice zuri fascinirano u postarijeg gospodina u kaputu kaki-boje koji sa naočarima na vrh nosa ozbiljno proučava neki ilustrovani časopis i u jednom trenutku, još ozbiljnije, počinje da ga cepa po samo njemu poznatoj logici... po jedna strana sa početka i kraja... dva lista iz sredine... onda pristupa komadanju, na oko nasumično stavljajući poneki od papira u kožnu aktovku na sedištu do sebe... na malom prstu leve ruke mu rascepljen nokat za koji se zakačio komadić iscepanog papira. Beo. Koji leprša dok čika sa naočarima obavlja svoj neodložni posao komadanja časopisa. Po obavljenom poslu, uzdahne čujno i duboko, što čini da se punija devojka do njega, u zelenim čarapama i ciklama suknji preambicioznoj za njenu gradju, trgne iz sveta romana u koji je uronila odmah po ulasku u metro... The Return, priča o usponima i padovima porodice tokom gradjanskog rata u Španiji... Otac sa tri devojčice uzrasta 7-13 (odokativno) ih strogim pogledom postrojava pored vrata... a postarija teta na sedištima iza njih preglasno prepričava prijateljici (!?!) utiske o novom dečku svoje dvadesetogodišnje kćeri : „I guess he’s all right... but he has no manners, no manners at all my dear...“

Namotavam oči u levo jer me ne zanima šta je dotični dvadesetogodišnjak uspeo da zasere prilikom prvog upoznavanja sa The Mamom i Tatom i kupim ovlaš naslove novina sa kojima se masni, bubuljičavi tip koji je ušao zajedno sa mnom u ovaj podzemni cirkus, bori još od tada... ispuštajući delove prilikom svakog pokušaja da okrene stranu, udarajući laktovima ljude oko sebe, proizvodeći onaj nepodnošljivi svuš-svuš zvuk... na kratko razmišljam o tome šta može da nagna ljude da zaradjuju novac na tudjoj patnji (inspirisano naslovom velikim masnim ružičastim (!?!) slovima: JADE: I am going home to die... ultimate truth on pain and death preparations).

Stopala me i dalje bole i dok se vučem do autobuske stanice fantaziram o toploj kupki u koju ću da se prostrem čim napipam kućni prag...

Na stanici mračno, a kada je mračno izgmiže sve ono što dan prespava... a što najčešće ne može da se podiči bog zna kakvim ponašanjem i nedostatkom kriminalnog background-a.

Dok se autobus približava prisustvujem svadji neobičnog trojca: mladog para  i korpulentne vozačice koja pokušava da ih prisili da napuste vozilo i raspravu nastave na otvorenom... a što se polako pretvara u svadju o ljudskim pravima...

Sedište je mekano ali ne vozim se dovoljno dugo da bih uživala u njemu. Uz to sam već zasićena utiscima i samo bih da se dovučem do svoje sobe, zatvorim u nju, pustim neku muziku i mislim o tome koliko je divno bilo zagrliti brata... posle godinu dana... makar i na tri i po sata... koliko je fantastičan osećaj bio zabosti nos u njegov kaput i suzdržavati suze, gledati ga kako se smeje preko kolosalne šolje kapućina u aerodromskom Costa-i... koliko ga volim i koliko sam ponosna na to što ga imam, takvog kakav jeste... i truditi se svim silama da ne mislim na još neke zagrljaje za koje bih dušu prodala na gram/metar/sat... šta god... samo da su tu...

Na St. ... Church stojimo pet minuta čekajući, očigledno pijanog, tipa da se ispriča sa pobratimom po alkoholu i iskopa Oyster card iz nekog od slojeva odeće... on govori preglasno, viče skoro, što vredja uši više i od grubog koknijevskog izgovora koji je meni simpatičan od kako sam se kao klinka zaljubila u prof. Henry Higgins-a i njegovu biblioteku. O Audrey neću ni da pričam.

Konačno se zatvaraju vrata i tip check-ira karticu ispitujući vozača, koji je već mestimično modar od silne ljubaznosti i sikće kroz zube molbe dotičnom da se uputi ka najbližem slobodnom mestu i udalji od vrata, da li se ikada smeje. Dobro pitanje...  dalo bi se primeniti na ma koga u ovom asfaltno-kližućem prostoru sa dvoja vrata i jednim spratom.

Dok pakuje teško iskopanu karticu nazad u jedan od brojnih džepova i blago se zanosi po autobusu, ja nekako znam da će taj tip sesti pored mene. Ne znam kako ali sam sasvim sigurna u to da me ovaj put neće mimoići ta „sreća“.

Moje nevesele prognoze se ostvaruju u roku od odmah... bacivši se u sedište, udarivši me laktom zaverenički, unoseći mi se malčice ali ne zlonamerno u lice, zapahnjujući vonjem ustajalog alkohola i neprospavanih sati tip me gnjavi do samog izlaska...

Dok spuštam pulsirajuće bolno stopalo na asfalt ispred kosher pekare u kraju - vazduh mi odjednom zamiriše na jedno predveče u Oxford-u pre više od godinu dana, na gudački kvartet koji je u crkvi belih zidova svirao Besame mucho i na savršeno uzglavlje za moj obraz... Halapljivo udišem... Miriše... miriše na plave lampione na ogromnim uličnim jelkama pred Xmass... miriše na jagode u srebrnastoj činiji... na karamelizovani crni luk u balsamico sosu na pizzi... miriše na neka dva rukava, crna... i moj crveni šal...

Ulazeći u kući pokušavam da one dve inkvizitorske sprave sljuštim sa stopala... pritom uspevam da šutnem samu sebe u zglob i šepajući se popnem u sobu... Mrak već uveliko prekriva dvorište i hranilicu za ptice koja je skoro prazna... sutra bi je trebalo napuniti... sutra...

Majčin glas me miluje sa skajpa... šta bi želela da ti pošaljemo, pita me... znam da si prerasla te stvari... ali... makar neku sitnicu... neku knjigu, CD, mindjuše... šta bilo... samo reci...

Pošalji mi, govorim joj u sebi, pošalji mi Malu... spakuj je, presavij, obmotaj, zamotaj, adresiraj... pošalji mi Malu... makar nju...

Šta želiš da ti mama pošalje, ne odustaje...

Moju porodicu?!!!!, bih da viknem...

Cigarete, mama... samo cigarete mi pošalji, sve ostalo imam..., odgovaram napuklim glasom... i posle se još satima mučim da zaspim...

{ 23:23, 16/2/2009 } { Poslao/la blogbustard }

sa setom procitah tvoj tekst, imam i ja iskustvo sa zonom 6, sa X masom u Londonu etc...etc...sta bih dala, kolikometara,kila,sati zivota da sm tamo

{ 07:25, 17/2/2009 } { Poslao/la Nurlisoul }

tek kada smo "udaljeni" svjesni smo "blizina" i naše vezanosti za mjesto, vrijeme ili ...bilo što...sve je onda pojačano u prijemnicima..boje , mirisi, glas...budi dobro..

{ 08:02, 17/2/2009 } { Poslao/la SRNA }

Xmas... lampioni, jagode...
jel ono ko ja mislim da jeste? don't take that path again hun
not worth it
a ja bi da se spakujem sad
uvijem i posaljem
ljub

{ 08:37, 17/2/2009 } { Poslao/la Trešnja }

Hoćeš da ti pošaljem plazmu, eurokrem i još neke domaće drangulije?
Rastužila si me, eto. I znam kako noge bole. I nekako saosećam. Sve bih ti poslala, ali onu toplinu koju želiš, ne mogu.

{ 13:27, 17/2/2009 } { Poslao/la Lilith }

Blogbustard... da, X masa po prevozu je ovde neprevazidjena... a sto se zelja tice - i zamena dolazi u obzir, bar na neko vreme... )))

Nurli... tnx, dobro sam... navikavam se... samo ponekad ta obrnuta proporcija vremena i prostora u odnosu na emocije pripisane istima ume da pokvari sliku ))

Srna... no worries, my dear... vise je u pitanju podsecanje na to kao na daleku egzoticnu destinaciju koju smo jednom posetili a koja je potom unistena u vulkanskoj erupciji... i cinjenici da je jos uvek sinonim za toplo u UK... sto je promenljiva kategorija... spakuj se, zamotaj, nadji nekog da lizne markicu i... ))

Tresnja... mmmmm, plaaaazmmmaaaa... magic word Podseti me na scenu od pre otprilike mesec dana kada sam na smrt isprepadala nekog dekicu u rumunskoj prodavnici na koju sam slucajno nabasala. Usla, mirno i tiho, da obavim nesto... na polici me sacekala Grand kafa i Plazma... u momentu se pretvorila u Tinklebell sa sve svetlucavim efektima, vodoskocima i zveckanjem... samo sto mu u narucje nisam pala i izljubila ga, onako po naski... do kraja mog boravljenja u prodavnici me je gledao ispod oka, samo sto mi nije ponudio da plati da izadjem iz iste... i danas se strecne kad jednom nedeljno udjem da obnovim zalihe... toplina se tesko prenosi na daljinu... ne znam zasto... ali mi se cini da cu morati da se pozabavim nalazenjem odgovarajuceg "radijatora" u okruzenju. ))

{ 14:13, 17/2/2009 } { Poslao/la Specificna }

What a day...

{ 15:42, 17/2/2009 } { Poslao/la III }

grl grl pile malo
budi jaka

{ 16:53, 17/2/2009 } { Poslao/la silence }

joooj Lilith ... dok citam ove tvoje rijeci i odvlacis mi paznju nabrajanjem toliko sitnih detalja koji uopce nisu vazni do samoga kraja kad shvacam surovu istinu ....koliko ti nedostaju tvoji, gotovo da te osjecam
udises, upijas, kao da dodirujes sve oko sebe, a nedostaje ti samo malo topline koju pruzaju tvoji najmiliji, rastuzi me zeno ...... i ako ti ista znaci jedna lijepa rijec, da mogu poslala bih ti topao zagrljaj i stisak oko ramena 'doci ce bolje vrijeme'

cuvaj se ...

{ 17:30, 17/2/2009 } { Poslao/la Lilith }

Spec... just an ordinary one...

III... grl, grl i ja tebi )) smutis nes... za jacanje???

silence... da... to je sve sto mogu da ti kazem... ali je lepo procitati "zagrljaj" ako ga je vec nemoguce osetiti... kada se jednog dana vratim u te krajeve, makar na kratko - vodim na kilometarsku kafu ))

{ 17:35, 17/2/2009 } { Poslao/la Zorana }

Procitah ovo i zastade mi knedla u grlu, jer znam kako se osecas...znam koliko boli daljina i udaljenost voljenih i dragih osoba..Osetila sam to na svojoj kozi... nocu slusala jauke svoje duse koja zapomaze za zagrljajem i toplim recima..Budi jaka i razmisljaj o danu susreta ) Pozdrav !

{ 09:44, 18/2/2009 } { Poslao/la Lilith }

Zorana... hvala na utesnim recima i razumevanju... dan susreta je, na zalost, daleko... ali sve dok ga ima u buducnosti, daljoj ili blizoj... stvari nisu i ne mogu biti toliko crne.

{ 09:54, 18/2/2009 } { Poslao/la III }

ooo
expres stiže mućeni punopenasti
jedan strong nes
sa mrvicama od čokolade
i malim cvetićem i košobrančićem
za jačanje
to eksiraš i dont vori
ooohooo ohohooo

{ 15:40, 18/2/2009 } { Poslao/la Lilith }

Sruceno... u dahu... energija vrca na sve strane, sad jos samo da smislim na sta da je potrosim )))

{ 16:10, 18/2/2009 } { Poslao/la SRNA }

da mi lizne markicu
kako to lepo zvuci
any voluntiers?